Пише: Дарко Танасковић
У последње време заглушујуће послеизборне какофоније на политичкој агори Босне и Херцеговине поново се из бошњачко-муслиманских кругова узбуђено упозорава на то да је на делу обновљена кампања негирања Бошњака као нације и њиховог „свођења на верску групу“.
Таква забринута оглашавања, с већим или мањим интензитетом, периодично се понављају и већ су постала нека врста рефренске рутине у оном делу популацијског корпуса у БиХ који, као главни адут у друштвеном позиционирању и политичкој утакмици, негује виктимистички дискурс о својој перманентној историјској и савременој угрожености.
Међу онима којима је ова тема посебно на срцу и који се њоме у јавности бави, истиче се реис-ул-улема Исламске заједнице у БиХ Хусеин Кавазовић, наравно увек уз реторичку ограду да се „ИЗ не мијеша у политику, нити то жели, али дијели страхове својих припадника“, те он, као реис, „има обавезу о тим страховима јавно проговорити“.
Дочекан са великим очекивањима после вишеструко компромитованог и необуздано злореког Мустафе Церића, изгледом смирени реис није дуго одолевао искушењима прејаке политичке речи… Пре више месеци, подстакнут неким „духовитим“ изјавама председника Хрватске Зорана Милановића о сапуну и парфему, забринути реис је у интервјуу тузланском листу „Рамазанске новине“ оценио да „постоји план да Бошњаци нестану као народ , или барем да не буду политички суверен народ, односно да буду сведени на вјерску мањину на дијелу територије“.
О некаквом нестајању Бошњака непримерено је говорити, јер оно није могуће, а чак је и неучтиво у атмосфери задовољства бошњачко-муслиманске средине (оспореним) пописом становништва, који је наводно показао да су Бошњаци постали, додуше тесно, апсолутна, а не више само релативна већина у укупном становништву заједничке државе. А што се „политичке суверености“ тиче, ваљало би разјаснити о чему је реч.
Реис би могао бити у праву само ако под неоспореном „политичком сувереношћу“ подразумева мајоризацију остала два конститутивна народа на целини територије БиХ.
Занимљива је и Кавазовићева тврдња да је на делу „континуитет повијесног геноцидног пројекта уништења муслимана, а у коначници Бошњака и државе БиХ као политичког оквира који их штити“. Ради стварања повољног амбијента за такве зликовачке накане, „величају се ратни злочинци и њихови политички резултати, промовира светосавска идеологија и донекле усташизација културног, образовног и медијског простора“.
Ако се непрестано повезивање садашњих политика у суседству и из суседства са некаквим „континуитетом геноцидног пројекта“ доживљава као скаредни спој опсесивног и увредљивог, на који се, изгледа, неоправдано огуглало, комотно смештање светосавља у злочиначки контекст чист је безобразлук, као кад би се исламско верско учење и култура поистоветили са исламистичким екстремизмом и тероризмом. Или се, можда пре, толика антисветосавска острашћеност може објаснити фрустрацијом због непоседовања таквог историјски овереног, истовремено оносветског и овосветског упоришта властитог колективног идентитета у перманентној кризи?
Пре само неколико дана, говорећи на редовној седници Сабора ИЗ, реис-ул-улема Кавазовић је још једном позвао на нужност „пружања жестоког отпора покушајима да се бошњачки народ сведе на вјерску групу, да се сабије у енклаве и гета, чију судбину не би било тешко предвидјети“, напоменувши да се, ето, поново ствара наратив „који неумитно подсјећа на онај који је дошао из Србије деведесетих година прошлог вијека, а сада са западне стране“.
Као наравоученије, поручио је да је потребно „промијенити парадигму на којој заснивамо свој однос према земљи, држави, друштву, јавном добру, имовини и јавним пословима“, јер „борба за слободну и демократску БиХ зависи искључиво од нас самих“. И ту ћемо се лако сложити са поглаваром муслимана и скрбником Бошњака у БиХ – потребно је да промене парадигму, јер то шта ће бити и како ће се осећати зависи од њих, а не од некога ко, наводно, злонамерно жели да их „порекне“ или „сведе“ на ово или оно…
Питање је само јесу ли кадри разложно и зрело превазићи врлудање у концептуализовању и рационализовању односа између верске и националне компоненте свога колективног „Ја“?
Ако је судити по изјавама и понашању већине бошњачко-муслиманских интелектуалаца, јавних делатника, узкључујући улему и верске службенике, као и политичара, изгледа да тренутак за суштински нови квалитет њихове самоспознаје још увек није дошао. Штета, јер утисак је да бошњачке/муслиманске тзв. „обичне грађане“ који нису „позвани“ да мозгају о националном идентитету, већ без оптерећења живе свој свакодневни живот, инхерентна идентитетска схизоидност од које пати њихова елита (и „елита“) срећом некако здраво заобилази. А они би свакој политици требало да су најважнији…
Да видимо, онда, ко то мути бистру воду и „своди“ Бошњаке на „верску групу“? Да ли су ту заиста најделотворније речи неких српских и хрватских политичара који о њима говоре као о „муслиманима“ или су разлози појмовне пометње много дубљи и ендемски?
Нема сумње у то да се иза употребе верског уместо националног имена, у зависности од прилике и контекста, може налазити и намера сугерисања и/или постизања политичког, а не само семантичког учинка. Али, да ли туђи избор назива у неретко (пре)грубом босанскохерцеговачком јавном дискурсу заиста може довести у питање нечију идентитетску самосвест и припадност, сводећи их на ову или ону димензију? Ако је са њима темељно све у реду, сигурно не!
Ствари су овде далеко сложеније, а исходишта проблема комплекснија и дубља. Ваљало би да се сви одговорни друштвени и политички чиниоци, а првенствено они муслимански/бошњачки с овом контроверзном проблематиком озбиљно, објективно, критички, а то значи и самокритички суоче. Ево само неколико елемената за размишљање, без илузије о њиховој достатности:
Реис-ул-улема Кавазовић прозива непријатеље Бошњака због покушаја свођења њиховог статуса на верску групу. А његов предшасник Мустафа Церић овако је септембра 2000. године расуђивао у интервјуу за NTV „Hayat“: „Ми јесмо оно што јесмо и зато нама није потребно да дефинирамо појам муслимана, јер је он дефиниран у Кур’ану и суннету, и то је универзална категорија. Нама остаје посао да дефинирамо појам ‘Бошњак’, шта то значи. Најближа дефиниција Бошњака би била ово: Бошњак је муслиман, у смислу да се пртљаг који он носи не може испразнити од ислама. Јер, кад би се то догодило, онда би он био непрепознатљив. Према томе, кључна дефиниција Бошњака је да је он муслиман“.
Тако је говорио реис Церић. А да видимо како је удео верске компоненте у бошњачком идентитету сагледавао просвећени Бошњак, Адил Зулфикарпашић.
У разговору који су 1994. године у једном луксузном будимпештанском хотелу водили Адил Зулфикарпашић и Милован Ђилас, у присуству новинарке Надежде Гаће, а из чега је касније настала у Цириху објављена књига „Бошњак Адил Зулфикарпашић“, Ђилас је упитао саговорника колико је, по његовом мишљењу, за идентитет Бошњака значајна религиозна одредница. Одговор је гласио: „Најмање религиозна. Сматрам да ми јесмо Бошњаци и по свом менталитету, и по свом политичком опредјељењу и по својој психолошкој структури. Вјерски елеменат и вјерски моменат и није одлучујући, мада је био важан фактор“. Also sprach Adil. Обојица Бошњаци и обојица муслимани!
Ко је (био) у праву? Незахвално је просуђивати, али оно што је несумњиво јесте да су и један и други и те како „сводили“…И терали на своју воденицу.
Европејски Бошњак Адил је у једном одсудном раздобљу историје БиХ ипак одлучио да са млодомуслиманским (пан)исламистом Алијом, који је са реисом Церићем делио идеју о потреби „исламизације муслимана“, крене у пројекат оснивања номинално грађанске, а у бити происламске СДА, што је било сарадништво унапред осуђено на пропаст.
Изетбеговић је лукаво осујетио „историјски бошњачко-српски споразум“, чији је архитекта био Зулфикарпашић, а кад га је овај једном запитао зашто својим друговима са робије, тзв. „робијашкој халки“, даје апсолутну предност у кадровској политици, Алија му је објаснио да се не би смело губити из вида да они контролишу већину џамија, а то значи и бирачко тело „грађанске и демократске“ СДА.
Није ли не тако давно и Алијин син и наследник Бакир исказао оптимизам у погледу будућности и успеха своје политике, јер су џамије све испуњеније младим људима?
А Тарик Хаверић је у бриткој књизи „Критика босанског ума“ (2016) учинке те политике резимирао на следећи начин: „Показало се на основу једног од најскупљих екперимената in vivo икад изведених да је вршење власти нешто сложеније него што је Изетбеговић претпостављао. У четврт стољећа, он и његови насљедници, духовни и биолошки, успјели су да релативни напредак секуларизираних Муслимана у Југославији претворе у апсолутни суноврат реисламизираних Бошњака у Босни и Херцеговини“.
Судар двеју концепција народносног (само)одређивања словенских становника Босне и Херцеговине, језика заједничког са Србима и Хрватима, комунисти су номенклатурно, и арбитрарно, крајем шездесетих година прошлог века разрешили увођењем националног имена „Муслиман“, што су и испрва одбојни исламисти и сама Исламска заједница, прагматично прихватили, убеђени у то да ће, на дуге стазе, Алахова истина свакако надјачати ефемерну неверничку ујдурму и да ће „м“ заувек остати, а „М“ играти само једно, атеистичко лето. Дирљиво је, на пример, пратити како учени и вредни Мухамед Хаџијахић, иако прапочетке муслиманске националне посебности налази у средњовековној Цркви босанској, односно да она има своје темеље још и пре исламизације, неубедљиво одриче репрезентативност националном имену „Бошњак“, јер је партија другачије одлучила („Од традиције до идентитета“, Сарајево, 1974, 243-244).
Свестан свих замки које подразумева озбиљно третирање проблематике којој је посветио своју садржајну студију „Култура Бошњака. Муслиманска компонента“ (Беч, 1973), опрезни и скрупулозни Смаил Балић, налази за сходно да на самом почетку разјасни да је његова „радња први покушај цјеловитог приказа културних остварења оне скупине Јужних Славена, који се у новије вријеме у службеним исправама и у публицистици означавају као Муслимани у етничком смислу“,
Од ратне 1993, опет из конјунктурних разлога и притиснути из иностранства, исти актери, на челу са Изетбеговићем, определили су за национално име „Бошњак“, иако су га раније сматрали неприхватљивим.
Мериторно је запажање Џевада Галијашевића да је ово преименовање привидно парадоксално: „У доба кад нису били потицани да буду муслимани (него су владале секуларне вриједности) босански Муслимани названи су Муслиманима, а у доба кад је дошло до обнове религиозности и вјерске радикализације, па и осамостаљене улоге Исламске заједнице у обликовању њихова националног идентитета – њихова им елита ‘забрањује’ да се називају Муслиманима и инсистира на националном имену – Бошњаци“ („Епитаф за Босну. Босна послије Алије и Бин Ладена“, Београд, 2017, 93).
У координатама оригиналног тумачења бошњачке историјске вертикале, за какво се опредељује правоверни Бошњак Адил Зулфикарпашић, овакви заокрети и прилагођавање „царствима“, могли би се схватити као израз државотворности.
Адил-бег, штавише, сматра да су Бошњаци по својој традицији „најдржавотворнији народ у Југославији“, јер су најдуже имали сопствену државу: „Прво, као богумили, били смо браниоци славне богумилске краљевине Босне, док су православни и католици били пета колона, једни Византије, други Рима и Угарске. Кад смо примили ислам идентифицирали смо се с Турском, с великим царством, великом силом. Ми смо били држава. Развио се, кроз стотине година, један државотворни менталитет“ („Бошњак Адил Зулфикарпашић“, 200).
Још само корак, па би Срби и Хрвати у БиХ испали потомци „добрих Бошњана“! Не налази ли ово ретроспективно (ретроактивно?) квалификовање средњовековних православаца и католика као „пете колоне“ далеког одјека у савременим Кавазовићевим, и не само његовим, ставовима о комшијском светосављу и „усташизацији“?
Није ли француски политиколог и одличан познавалац босанских прилика и неприлика Ксавије Бугарел имао у виду управо ту флексибилну бошњачко-муслиманску посредовану „државотворност“ кад је једну своју нову студију насловио „Надживети царства“, са поднасловом „Ислам, национални идентитет и политичке лојалности у Босни и Херцеговини“?
После слома последњег „царства“, Југославије, у коме су „државотворно“ мирно обитавали, али и битно допринели његовом рушењу, Бошњаци никако да се опораве и успоставе нову „државотворност“. На кога да се ослоне, кад ни сами нису начисто са сржном супстанцом сопственог подвојеног колективног идентитета? Реис Кавазовић поручује: сами на себе, са промењеном парадигмом. Али како и са којом? Алах све најбоље зна! Само без туђег порицања и „свођења“ на ово или оно, већ ћемо некако и себе и друге (жедне?) преко воде превести… Дотле, ваља запомагати и кукати. Биће нешто, иншаллах!
Извор: Све о Српској
