Пише: Миливоје Павловић. професор Факултета за културу и медије
У Црној Гори се лако дошло до сагласности око опредељења да химна буде нека песма из дубине историјског памћења, али пут до конкретног дела које ће стајати на пиједесталу државног амблема ипак није био једноставан.
Најстарија црногорска химна je песма Јована Сундечића „Убавој нам Црној Гори”. Изведена je први пут јавно 17. октобра 1870. у Цетињској читаоници, после чега ју је књаз Никола Први Петровић прогласио државним знамењем. Ha премијери химну je певало Српско пјевачко друштво „Јединство” из Котора. Мелодија je сличног ритма као „Светосавска химна”, a за хор je дотерана руком Антона Шулца, предводника овог которског друштва.
Много дубљи траг оставила је родољубива песма „Онамо, ’намо”, за коју многи погрешно мисле да је била црногорска државна химна. Њен аутор је књаз Никола, управо онај који је за химну прогласио слабашну песму Јована Сундечића.
Песму „Онамо, ’намо” породио је косовски мит, који је крајем 19. и почетком 20. века опседао свест многих уметника и јавних делатника. Како је једном записао Јован Скерлић, пораз на Косову (и сан о ослобођењу свете српске земље од турског ропства) обасјавао је целу српску народну и уметничку поезију „као што је (...) пожар Троје обасјавао целу грчку старину”.
Књаз Никола Први Петровић песнички је наследник свог великог претка П. П. Његоша, који је у „Горском вијенцу” дефинисао неку врсту задатка будућим осветницима Косова: „Нека буде борба непрестана – нека буде што бити не може”.
Песма је написана 1867. Први пут је објављена на 1. страници новосадске „Данице” у броју 31 од 10. новембра 1867. На последњој страници истог броја објављен је нотни запис ове „пјесме свијетлог Кнеза Николе Првог”, с напоменом да ју је у четири гласа сложио Д. Фиорели у Котору. Исте године објављена је и на 60. страници годишњака „Орлић”, који је излазио на Цетињу.
Одмах по објављивању, песма је снажно одјекнула у читавом Српству. Лаза Костић назвао ју је „косовском осветницом”. Њом је „српски народ добио нешто што нема ниједан други народ: обнову Душановог царства и песнички дар какав ниједан песник до сада није понудио свом народу”. У „Књизи о Змају” Лаза еуфорично пише о „вили Николиној”, која је испевала химну лепшу од руске, мађарске и енглеске.
Неко време књаз Никола је, захваљујући овој песми, популарношћу код народа и песничком славом надмашивао чак и Његоша, свог претходника на трону и у поезији.
У српским крајевима који још нису били ослобођени турске или аустријске окупације песма је имала све атрибуте националне буднице. О томе сведочи и овај телеграм послат из Сарајева кнезу-песнику јануара 1896. године од стране родољубиве српске омладине:
„Твоје ’Онамо, ’намо’ забранују овамо...”
Током интензивне расправе о будућој црногорској химни, 1993, ова песма је била у средишту пажње. Уставна комисија Црне Горе чак је сачинила и предлог о озваничењу ове песме, али та идеја није добила подршку политичких и других чинилаца. Чули су се комплименти упућивани уверљивој мелодијској линији, али су стављене примедбе појединим деловима текста. Посебно је оштро приговарано због стихова који се односе на крајеве који не припадају Црној Гори.
Из нешто друкчијег поетског, етнографског, па и геокултурног корпуса изронила је трећа црногорска популарна химнична песма „Ој свијетла мајска зоро”. Има једноставну мелодију, добро познату Црногорцима различитог узраста, и неколике текстовне варијанте.
Под насловом „Ој јунаштва, свјетла зоро” песма је први пут одјекнула са београдске позорнице давне 1863. године, приликом извођења „јуначке игре у три раздјела с пјевањем”, чији је наслов „Бој на Грахову или крвна освета Црној Гори”.
Према „Позоришној лири”, тадашња верзија песме гласила је:
Ој јунаштва, свјетла зоро,
мајко наша Црна Горо!
На твојим се врлетима
разби сила душманима.
Једина си за слободу
ти остала српском роду.
Дат ће Бог и Света Мати
да се једном све поврати.
Аутори комада су Јован Цар и Обрад Витковић, а аутор песме се не наводи. Мелографски запис ове песме објавио је Никола Херцигоња у оквиру „Зборника партизанских народних напева” (1962).
Једна верзија ове песме, очишћена од „наноса српског национализма”, приписује се Секули Дрљевићу, кога историографија квалификује као „црногорског усташу”. У књизи Дрљевићевог истомишљеника Савића Μ. Штедимлије „Основи црногорског национализма”, објављеној у Загребу 1937, песма се наводи као „химна црногорских горштака”. Дрљевићу, који је означен као аутор стихова, Штедимлија у истој књизи приписује улогу коју је код Хрвата имао Старчевић. У овом издању песма има шест строфа.
У књизи Секуле Дрљевића „Балкански сукоби”, публикованој у Загребу 1944, под усташама, седам строфа ове песме, под насловом „Вјечна наша”, доноси се на уводном месту, с јасном назнаком да је потписник књиге и аутор песме.
Политичка и културна клима створена припремама за референдум о црногорској самосталности ишле су наруку овој песми, па су њене четири строфе (прва, друга, пета и седма из Дрљевићеве верзије) 12. јула 2004. постале звучни амблем Црне Горе. После оштре јавне расправе, у којој је, поред осталог, указивано да се новим амблемима жели избрисати сваки траг српског карактера Црне Горе, Народна скупштина донела је тога дана Закон о државним симболима и Дану државности Црне Горе. Указ је објављен у „Службеном листу Републике Црне Горе” број 47 од 12. јула 2004. Грб Црне Горе, по овом закону, у облику је златног крунисаног двоглавог орла, уздигнутих крила, са скиптром у десној и шаром у левој канџи на црвеној основи. Црногорска застава, која је дотле била истоветна српској (Устав Књажевине Црне Горе из 1905. такође каже да су народне боје „црвена, плаветна и бијела”), добила је јарку црвену боју са грбом на средини и златним обрубом.
У члану 6 овог закона наводи се да је црногорска химна песма „Ој свијетла мајска зоро” (без података о мелодији, и без партитура), док чланови 21–25 уређују модалитете њене службене употребе и заштите. За Дан државности одређен је 13. јул.
(из књиге „Српска знамења – звуци, боје, облици”, у издању Чигоје)
Извор: Политика
