Пише: др Иван Пајовић
Трансформација ЈП Пошта Србије из предузећа са државном власништвом у акционарско друштво представља перфидни привремени сегмент у плану приватизације овог виталног дела функционисања државе и друштва. Званичници иступају у јавности са тезом да ће трансформација власништва допринети оптимизацији пословних резултата, ефикаснијем систему и процесима… Наравно, ту је и неизоставна „брига о запосленима”. Потпуно је јасно да је у питању чиста демагогија, јер пука промена власништва не може утицати на речено. Али може утицати на облик управљања, јер руководство Поште више неће именовати Влада Србије нити утицати на план пословања, као ни на избор директора. О томе ће одлучивати скупштина акционара. За почетак то значи могућност увођења страног менаџмента, који би предходио потоњем увођењу страног капитала. Корпоративизација Поште заправо је перфидни метод увођења страног фактора у власништво над фирмом, што је без сумње плод договора са међународним политичко-финансијским институцијама које врше вишеструки утицај на власт у Србији. Према њиховом мишљењу и плану, све што је државно у Србији мора се претворити или у друштво са ограниченом одговорношћу, или у акционарско друштво. Рекло би се да ће се увек бирати друга варијанта.
Слична је ситуација и са Електропривредом Србије. Крајем прошле године Надзорни одбор ЕПС-а дао је предлог Влади Србије да промени облик власништва предузећа у затворено акционарско друштво са 100% акција у државном власништву. Наизглед – ништа страшно, држава остаје и даље власник. Међутим, већ колико сутра могућа је промена форме у отворено акционарско друштво или докапитализација, чиме би се отворила врата за улаз страног капитала, тј. власништву странаца. Уз све то води се дуготрајна медијска халабукао око тога да је ЕПС највећи губиташ и да енормно кошта државу која мора за њега да издваја буџетски новац. Намерно се пренебрегава чињеница да је у неким ранијим временима ова фирма у државни буџет уплаћивала и до 900 милиона евра. Наравно, и у овом случају говори се како ће промена власништва „допринети максимизацији ефикасности пословања, успостављању ефикасног система управљања и вођења послова, рационалнијем коришћењу кадровског потенцијала и повољнијим условима за ефикасније отварање тржишта, остварењу задатих циљева”, и тд. и тд… Није јасно шта их је до сада спречавало да буду тако ефикасни. Дакле, исти наратив као са случајем Поште Србије.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) January 16, 2023
Да ствар јесте још и гора говори податак да је Влада Србије (додуше медијски веома тихо) обзнанила Стратегију државног власништва и управљања предузећима у власништву Србије од 2021. до 2027. према којој би сва јавна предузећа требала да пређу у облик ДОО (друштва са ограниченом одговорношћу) или АД (акционарско друштво). Другим речима, план је да се до 2027. године учини све како би се на перфидан начин омогућило страном капиталу да покупује сва српска јавна предузећа и практично стави Србију у невидљиве окове странаца. Суштина је у томе да се јавна предузећа не могу приватизовати, а акционарска друштва могу. Намера је потпуно јасна. Никоме није пало на памет да овакву одлуку од животног значаја за Србију и њен народ изнесе на јавну расправу. Разумљиво, јер би се наишло на озбиљан отпор људи који мисле сасвим другачије.
Није згорег подсетити се како су наши преци мукотрпно стварали државу и њену стратешку структуру, чега је пошта неизоставни део. Још у доба Карађорђеве управе Србијом, Правитељствујушчи совјет (тадашња устаничка влада) је 1805. године организовао мрежу за пренос писама за потребе војске и органа власти, а 1811. отварају се прве мензулане за пренос усмених и писаних саопштења за потребе државе. Првим Хатишерифом од 29. августа 1830. године Србија је добила овлашћење да организује поштанску службу. Овај податак говори како се још тада схватало колико је поштанска служба значајна за финкционисање државе. Кнез Милош почетком 1835. издаје указ: „Завести и уредити поште и управљати њима”. Прва пошта отворена је на Калемегдану 1840, а три године касније издат је први законодавни акт којим се постављају основни принципи поште као јавне службе… Очигледно је дошло време у ком неко мисли да пошта више не треба да буде јавна служба у интересу грађана, већ приватна фирма у служби профита.
И тако, док српски народ хипнотисано гледа најпрљавији телевизијски програм у историји постојања телевизије, белосветски џепароши (еуфемистички звани „страни инвеститори”), уз помоћ оних који се представљају као власт, а заправо су извршитељи окупационих директива, спремају се да отму оно што је у Србији највредније, што је као државно власништво стварано две стотине година и представља структуру од националне животне важности. Када буде продато све што је власништво српске државе, а уједно и целог српског народа, тај ће се народ наћи у невидљивим оковима свог најгорег непријатеља са којим се у историји сусрео. Уколико се подли сценарио белосветских пљачкаша оствари и српски народ преко тога пређе прећутно, онда је потпуно истинита пословица која каже: „Нико није несрећан без сопствене кривице”.
Остале текстове Ивана Пајовића погледајте ОВДЕ.
Извор: Правда
