Пише: Миодраг Зарковић
Нема русомрзачког либерала у Србији који не би потписао горњи опис руско-украјинског сукоба. Покажите, међутим, тај исти опис српским русољупцима и, да се кладимо, један значајан део њих такође ће да буде сагласан.
И то не мора нужно да буде лош знак - уколико су сви ти људи у праву. Ако је стање на самом терену баш такво, ако су руска држава и војска збиља показале све побројане слабости и улетеле у прескупу авантуру из које сада не могу да се извуку, онда је разборитост српске јавности на задивљујућем нивоу. Могло би се у том случају још рећи и да је Србија убедљиво најразумнија средина данашњице, где су чак и идеолошки супротстављене скупине, као што су русомрсци и русољупци, претежно у сагласју око основних, малтене неспорних чињеница. Свака зато част таквој српској јавности!
Али, шта ако нису у праву?
Шта ћемо да радимо ако се неким сулудим чудом испостави да је опис са почетка овог чланка заснован на самим лажима, на намерно или случајно искривљеним тумачењима и незапамћено хистеричној Западној пропаганди? Како би у том случају изгледала српска јавност?
Па, изгледала би безумније чак и од једног међу главним оруђима западне пропаганде.
”Велика већина становника Бахмута, са којима смо разговарали током нашег боравка тамо, расположена је проруски”, рекао је Џејмс Андре, извештач канала ”Франс 24” у емисији од среде 11. јануара, у оквиру које је приказан и његов прилог са најужареније тачке прве линије фронта. Прилог је снимљен средином децембра, када је Андре са сарадницима боравио у Бахмуту и снимио заиста занимљив, професионалан и уравнотежен извештај. Посебан нагласак у извештају стављен је на личне драме затечених становника: новинари су узели изјаве од једне локалне девојке, изразито проукрајински настројене, која са својим момком напушта свој стан разорен гранатама и одлази на запад Украјине, али су такође обавили разговор и са њеним оцем и браћом, са којима она иначе више не разговара, а који су проруског усмерења и стога одбијају да се иселе, иако је њихова кућа такође у пределу непрестаних артиљеријских удара. У пропратном коментару из студија, Андре је појаснио да је ”око 90 одсто” становника Бахмута већ напустило град, при чему су неки отишли источно у Русију а неки западно на територије које контролише Кијев, те да је Бхамут и пре ратних разарања био рускојезична средина где је подршка Москви вероватно била већинска.
У прилогу са терена виђене су још и сцене из тамошње војне болнице, смештене тек неки километар од ровова, а у коју непрестано пристижу рањени украјински борци; Андре је посведочио да је он са екипом за свега сат времена боравка видео петоро амбулантних кола како довозе рањенике, а да му је особље рекло да само у ову болницу (која никако није једина на том подручју) пристиже преко 100 рањених војника дневно.
”Франс 24” је француски сервис на енглеском језику. Као такав, не може да не буде средство француске, дакле западне, пропаганде. Гледаоци овог канала, међутим, сада знају: 1) да украјинске снаге у Бахмуту заиста трпе огромне губитке; 2) да у граду и даље има обичних становника, који, ако је Џејмсова процена тачна, броје око седам или осам хиљада људи, и 3) да је расположење преосталог народа изразито проруско, а да је такво усмерење било преовлађујуће и пре него што је Русија почела специјалну операцију пре десет и по месеци.
Пратиоци српских гласила, авај, претежно нису упознати са горњим ставкама. Она иста српска јавност са почетка чланка, која је ласерски прецизно установила све могуће грешке и заблуде и увидела сву нестручност руске државе и војске, у овом тренутку нема појма о томе како ствари заиста стоје на тачкама најжешћег, непосредног сукоба руске и украјинске војске.
То не може да не буде и одговорност писца овог чланка. Око пет месеци провео сам прошле године у Донбасу, а одређено време био сам чак и једини српски извештач из ратног подручја. Дакле, на мени је било да српску јавност упознајем са истином. На том задатку морао сам да рачунам са тим да непријатељ, како се каже, неће мировати, већ да ће на све начине пробати да сакрије или искриви или обесмисли истину о дешавањима на истоку Европе. Очигледно је да, барем у једној мери, нисам надјачао русомрзачке и прозападне пропагандне наративе. Могуће да нисам био довољно убедљив, или довољно вешт, или довољно гласан, у јављањима и прилозима из Донбаса. То је моја кривица.
Нисам, ипак, одговоран за све што не ваља на српској медијској позорници.
На пример, није постојала реална могућност да се јавим из Бахмута, а поготово не из делова града које држи украјинска војска. Уопште, подручја под контролом Кијева за мене су сасвим недоступна, јер сам одавно на украјинским црним сисковима предвиђених за хапшење, ако не и одстрел. О томе какво је расположење народа у Бахмуту и колико рањених украјинских војника пристиже сваког дана у тамошње болнице морао је да јавља неко други. Није да у српској јавности нема новинара запослених у прозападним медијским кућама, које би без потешкоћа могле да им обезбеде приступ било ком локалитету са украјинске стране сукоба.
Исто тако ће неко други морати да преузме одговорност за то што у српској родољубивој, самим тим и русољубној јавности, дефетизам не само да је присутан, него најчешће остаје и без икаквог одговора. Штавише, доживљава се као одраз какве ”објективности”! Јер шта је, ако не дефетизам, то када наводни ”стручњаци” тврде на пример да су ”Руси мислили да ће их народ Украјине дочекати са цвећем у рукама”?!
Оно, сасвим је могуће да је неко од руских официра или мислилаца био у таквој заблуди, али неспорно је реч о ретким, такорећи изолованим случајевима. Постоји, међутим, обиље доказа да је огромном већином руска јавност, а свакако и руска војска, била савршено упозната са тим да ће у Украјини махом наилазити на расположење које је или отворено непријатељско, као што је случај са Кијевом и окружењем, или потпуно неспремно да се окрене против Кијева, као што је случај са рецимо Мелитопољем.
Пошто је град Запорожје и даље већим делом у украјинским рукама, Мелитопољ су руске власти прогласиле привременим седиштем Запорошке области. ”Апсолутно немају поверења у локалне кадрове, видиш да су руковођење градом потпуно препустили људима из Донбаса”, приметио је Михаило Меденица док смо, заједно са Наталијом Тимофејевом, као извештачи ЈуТјуб канала ”Хелмкаст” почетком маја били управо у Мелитопољу. И заиста, од свакодневних потрепштина па до сложенијих логистичких захтева, све време смо били упућени на људе из Донбаса, претежно из Луганска (који, за разлику од Доњечана, ипак немају пуне руке посла код куће па им је било лакше да се посвете задацима на другим ослобођеним подручјима). И нисмо ћутали о томе. Напротив. Ко је чуо, чуо је. Један део њих који су чули, очигледно нам није поверовао. Неки међу њима имају своје емисије где госте разне стручњаке и ”стручњаке”, а који сами врло често понављају тезу о заблуди Руса да ће бити дочекани ”са цвећем у рукама”; колико ми је познато, ни у једној од тих емисија дотичан став није био подвргнут озбиљном пропитивању и сумњичењу, као што би ваљда свако толико радикално становиште морало да буде. Докази, или барем основани разлози да се поверују тој тврдњи, упорно изостају, али сама тврдња не само да опстаје него у српској јавности увелико прераста у аксиом који се не сме доводити у питање.
Слично је и са оценом да руска војска мора да је неспособна чим ”већ годину дана није у стању да очисти чак ни Донбас”. Руку на срце, такво расположење разумљиво је распрострањено и по самим градовима који су свакодневно изложени разарањима изазваним украјинским артиљеријским нападима. ”Сви смо дубоко разочарани што ово траје оволико дуго и на овакав начин”, рекла ми је недавно пријатељица из Доњецка, после још једног од украјинских напада на град који, поред граната, мора да се носи и са потпуном несташицом воде, изазваном од стране украјинске војске. У Доњецку, Горловки и Макејевки, грађани су увелико изгубили живце и стрпљење - што се све, без икаквог прикривања или умањивања, видело и у ”Хелмкастовим” извештајима оданде.
Али, на ”Хелмкасту” се такође могло видети и каква објашњења дају сами војници, распоређени по најистуренијим тачкама око угрожених донбаских градова. Могло се видети и шта по том питању говоре српски добровољци, који су годинама уназад учествовали управо у борбама за најтврђа украјинска упоришта на Донбасу: Дејан Берић, Нинослав Милошевић, Михаљ Мартон и Марко Шолаја. Сви до једног сведочили су о три ствари: под један, да су украјинска утврђења у околини највећих доњецких градова темељно и дуго припремана да издрже чак и најснажније руске нападе артриљеријом и авијацијом; под два, да на то подручје Кијев традиционално шаље своје најјаче, најискусније и најобученије јединице; под три, да у свим тим насељима и даље живи становништво које је већински проруско, а које украјинска војска често користи као живи штит, те да због тога руска и донбаске војске избегавају да сравне та насеља са земљом, што би био најсуровији али истовремено и најделотворнији вид обрачуна са живом силом кијевске армије.
Све те ставке налазе своју потврду и у раније поменутом извештају ”Франс 24”. Да не буде забуне, не треба сада извештаје ”Франс 24” узимати као еталон истинитог новинарства, било је и у овом њиховом прилогу пропагандних бесмислица попут оне о ”вишеструко већим губицима руске стране” (мада су се, истини на вољу, оградили речима да су то украјинске тврдње). Ипак, онеспокојавајуће је то што гледаоци француске пропагандне телевизије имају у једној мери подробнија и веродстојнија сазнања о томе шта се збиља дешава на донбаским фронтовима, него српска публика.
И то, наравно, не значи да је руска операција на Донбасу сасвим успела и да све иде по плану. То заправо нико и не тврди, барем не нико озбиљан. Уз сва оправдања и објективне разлоге, ситуација на ратиштима око Доњецка и северно од града не може се доживети као успех. Сама руска јавност врло отворено расправља о томе. Али се исто тако мора признати да је цела Луганска област, која по површини није мања од Доњецке, одавно ослобођена, а да је очишћена и цела јужна половина ДНР-а, закључно са Маријупољем, градом чија је важност превазилазила пуку географију.
Или се не мора признати. Јер наравно, можда је српска јавност ипак најбоље обавештена и најтрезвенија на кугли земаљској. Можда мени не треба веровати. Можда нису у праву ни српски добровољци са вишегодишњим искуством у борбама широм Донбаса. Можда лажу сви ти донбаски и руски војници и цивили. Можда лаже, ма у ствари свакако лаже и ”Франс 24”!
Можда је Србија практично једино друштво на свету до којег продире сушта истина о украјинским ратиштима, а то што се та истина, поређана у уводу овог чланка, поклапа са западном пропагандом, боже мој, шта да радимо, нисмо ми криви, зар не?!
Остале текстове Миодрага Зарковића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
