Пише: Бранко Вељковић
Лихварски Врачар је одувек баштинио право да најгласније србује и први капитулира, већ по потреби лихварског менталитета. Најтиши или најбучнији али увек према преузетом сценарију и задатку и по договореним и обећаним улогама. На одру изгубљених србских земаља врачарци и припадајући самозванци увек дају највећу читуљу, најгласније кукају. Врачар самоизабрани, самообожавани, самозвани, вероломни и до бола сујетни. А кад би се, за њих непостојећи и презрени већ по самој адреси становања, остатак Срба и Србије дрзунуо само да помисли да поред врачарске лихварије можда постоји и још нешто друго, брутално би тај Врачар дизао војске и политике, медије, идеологије и послушнике на „унутрашње непријатеље“ и „народне издајнике“. Становници тог, лихварског Врачара, сада једногласно „маде ин Врачар“, одвајкада су вољни и способни да анатемишу и прокуну, из србства изопште и протерају свакога и све који би се усудили да размишљају а камоли и да делају другачије. Срби и Србија су талац непоколебљиве способности Врачараца да се први трансформишу и прилагоде сваком белосветском тренду или помодарији. Оно што остак Срба и Србије види као вредност, корен или суштину, модерни врачарац види као баласт, „тег око врата“ или заосталост. Рат између те две крајности је вазда био бруталан и крвав. И нажалост, не вољом народа, неминован.
Јер ни Врачар није само адреса. То је одредница једног дела свих нас. Онај део нас који се препозна у томе да је све туђе добро а све наше по потреби и лоше, они који верују да је квадрат врачарске панораме или неког Врачара на води вреднији од Мораве, Косова или Колашина, они који верују да ван Врачара могу и треба да живе само робови, послушници и климоглавци, е тај део свих нас, по природи онога што јесмо, неминовно нађе своју адресу на Врачару. То је тај „процеп који пролази кроз сваког човека“ о коме говори један Браш, те онда делимо себе ако смо деоби склони а остајемо једно од Бога једнога ако у то једно верујемо. Оно што се том делу свих нас по досељењу деси на том Врачару граничи се са болешћу душе. Онај део свих нас који се том Врачару одупре и опстане, поштовање, част и слава за век!
А по угледу на Врачар, свака варош у Србији има свој мали Врачар. Негде физички издвојени у пар својих самодовољних улица или „ВИП паметних зграда“ са увек исправном уличном расветом и контејнерима који се редовно празне. Пар метара налицканог „раја“ у паклу општег безнађа. Локални Врачарци, паланачког менталитета у симбиози са безусловном климоглавштином и неуништивим идолопоклоничким ставом према свему што долази из тог, никад досањаног, „великог“ Врачара. Уваљани у локалне буџете и од „великог“ Врачара дозвољене свакојаке „бизнисе“, бахати, дрчни, арогантни,... постоје зато да би „великим“ Врачарцима гарантовали апсолутну послушност, постројене омађијане конзументе свега што се нареди и наравно, гласачко тело.
„Велики“ Врачар има и свој речник и свој „систем вредности“. Великоврачарци, само када морају, са презиром, сећају се или слушају речи својих родитеља и рођака који се нису „снашли“ па су остали по провинцијама, а предано уче речи туђих језикотвораца. Како уче, тако и мисле.
Реч коју ових дана „велики“ Врачар у име свих нас треба да избрише из колективног памћења целог народа је – ИЗДАЈА !
Жеља им је да омађијано гледамо у „врачар на води“ и „европски пут Србије“ и „предлог који није јаван“, „заиста сам дао све од себе да чувам и штитим Србију што ћу бар још неко време наставити да чиним“ и сличне припадајуће медијске „садржаје“ ранга „фарме“ и „задруге“. Немој да је неко издају назвао правим именом! Треба да верујемо да су 4 општине у туђем атару адекватна компензација за 13 посто државе и да је то велика победа и велика „истина“ његове политике! Да саосећамо са хоклицом на коју је опет скрушено сео неки дан, ваљда по мери како су га саветовали „стручњаци за психолошки рат“ из државе која није оно што у имену тврди да јесте. Столица без броја у ложи ван подрума и мајстор који подучава. У свим ходницима времена у којима си био и у том једном у коме сада бауљаш ка свом коначном безименом и бездушном праху, то се зове само једним именом – ИЗДАЈА!
И време је да се спремамо, сви који немамо тај Врачар у себи на ренту или продају, да нас опет, кад издају назовемо њеним именом и у складу са тим одлучимо шта се одлучити мора, прогањају. Зато камере, зато софтвери, зато већ спремне медијске харанге, зато специјалци, зато специјални судови, зато нови закони и пропси, зато кадровска решења која ка томе воде, зато монополи над апаратом силе, зато удружења ветерана која се редовно и богато финансирају само зато да би се клањала самозванима, зато, зато, и само зато,...
Зато и вечито униформисани деветар Цокулић и необавештена Сандалина и њена чувена: „отишла је на плажу да се сунча па није приметила да плима надолази“.
Чиста душа од вере зида храм у човеку, уплашени људи од страха зидају тврђаве около људи.
Него, што то рече неки дан самозваном Мали Маре Пате „у све се меша“, са истренираним циничним осмехом који као да најављује помен: „Свраћаш ли у Беч“! Самозвани се ни загрцнуо није. Наставио је да прича о Давосу, свестан, анестезиран, немоћан и обрисан. Био је то ненајављени јавни тест. Некако, као завршни поздрав. Тест је прошао, даље није.
А уз самозваног махнити. Армија махнитих са тенденцијом опадања и уиграног прегруписавања. Јер, магла се спустила на махните. Сад тумарају и нешто брбоћу сами са собом и понекада вриште преко јавних сервиса или у мотороле које сад већ слабо ко слуша а да то чине због самозваног. Свако према свом рангу и положају, према свом страху и намени. Гладају махнити у мониторе у ситуационим собама опчињено, дал се негде скупило више од два и по Србина, шта ли причају, шта ли мисле? Лупају се они тако о зидове озвучених канцеларија и све би нешто ал не знају како. Не брините, ни они пре вас, у истим тим канцеларијама, оковани у исте страхове, нису знали како би па су на крају ипак врата погодили. У магли, злу не требало а до сада је само злу требало, на време махнити скидају слике са друштвених мрежа где се у позадини са предимензионираних портрета прављених за масовну употребу, бечи самозвани. Као што оно некада скидаше Стаљинове слике, па Титове, па Слобине,... и тако. На корак су да слике самозваног у канцеларијама замене пејзажима родног краја. Ко веле, да скину слике на време, „ко зна какво време иде“ – крај цитата и крај мирног сна. Дошло је време одрицања.
А онда је неко, да би закуцао листу најзаслужнијих међу махнитима, направио списак десет најутицајнијих лица у Србији данас. Провукао се и један други списак, 100 најбогатијих у региону... неко је баш маштовит. Диже его, лепо им. А из неког разлога, иза кулиса Георгија Потемкина, масовно се зноје и траже савет кардиолога. „У тишини слутим“, они изостављени са спискова одахнуше,... ал џаба. Ко се тим писанијама занимао сигурно је спреман да још шта и још кога допише, за ову или ону употребу, ко зна,...
Реч, две о неким пређашним Врачарцима, а сви заједно као клонирани...
Рада Пашић, учесник, саучесник, циник, наркоман, „пословни човек“, ванредно интелигентан и крајње бескрупулозан...
Када су представници ВМРО тражили од Раде Пашића да им помогне око организације убиства Краља Александра Карађорђевића, Рада се лагано насмешио. Све је то, до детаља записао један увек присутни тадашњи лични Радин „архивар“. Објаснио им је шта то значи ако хоће да убију „његовог краља“ а да им он помогне у томе. Лако би им Рада организовао „три метра испод земље“, јер „он је патриота“ а „Краљ је са пуно мана али је ипак мој Краљ“. Али, пошто је Рада, како сам рече, поред патриоте и трговац а „те две личности се жестоко сукобљавају у њему, овај пут су имали среће. Победио је онај други“. Баш тако или нешто слично овоме, тако како је то један уметник са записаним и по дозволи приказао у својој врло историографски осмишљеној серији. И док гледа серију, свако се запита све и да није „на власти“, колико ли таквих трговаца има у ово наше, новије време?
То је била улазница Раде Пашића у високи међународни „бизнис“ преко леша већ умрлог Краља, али и пут да преузме опијумске канале од ВМРО-а и препусти их свом сараднику у (не)делу, генералу Петру Живковићу, на оперативно управљање. Са том потврдом, добио је Рада и посебне преференцијале из Беча за трговину и промет лековима. И тако насташе „апотеке“. Покрио је руте, преузео производњу, направио привилеговани правни субјект (назван, ПИЗАД – привредно извозна задруга) да би све то добило „легалан“ оквир. Јер велики и када масовно убијају, убијају „легално“. Све по закону. Када је све то завршио, из Беча је стигао „уговор“ и „посао“ је букнуо.
Љубав између Раде Пашића и генерала Живковића била је брак из интереса, пословно учвршћена и зацементирана након једног „инцидента“. Наиме, несташни генерал, љубитељ младих дечака, усликан је у експлицитним позама. Данас би то била анегдота, тада је био сасвим могућ разлог за ликвидацију. Фотографије су „дело“ професионалног фотографа који је касније пронађен мртав а негативи су завршили у Бечу код даме чији је блиски рођак био део једног германског тајног друштва (које волшебно носи име по једном руском граду!). Дама је затражила помоћ од пријатеља који је био криминалистички инспектор у Београду и лично је познавао „колегу“ који је у то време био шеф цивилне службе безбедности. Однео је „шефу“ слике а овај их је, видно уплашен, предао лично генералу Живковићу. Снимци су волшебно доспели и до Раде Пашића. Живковић, у лаганој паници јер није располагао податком ко и како намерава да га уцењује, пристао је да Рада „заташка“ инцидент и да преузме оперативно управљање производњом, дистрибуцијом и трансферима наркотика у тадашњој краљевини. Живковић је, по наређењу Раде Пашића, из „посла“ успешно истиснуо Белогардејце иако су, до тада, уредно плаћали Ради „рекет“ за политичку и Живковићу за физичку заштиту. Руте које су контролисали Бјелогардејци ка истоку наслањале су се на канале које је сада преузео, гарантовао и мултиплицирао нови „господар Босфора“, британски ђак, напрасно устоличени Мустафа Кемал Ататурк. Кемал, брат по братству младога Краља Александра Карађорђевића, искрено ожалошћен након Александровог убиства са, волшебно, већ спремљеним писмом саучешча – „изгубио сам драгог и обожаваног брата...“
Живковић је био јако послушан и због Радине блискости са Мустафом Голубићем, који је имао нерашчишћене рачуне са Живковићем још из доба „црне“ и „беле“ руке. У тим „балансима“ и мафијашким „равнотежама“ Рада је важио за некрунисаног шефа подземља. Себи је наденуо надимак Калуђер а Јатаган Мала била му је незванична краљевина. Све док није дошао емисар правих шефова новоетаблираних „подземља“ и „надземља“ из новог света и новог времена. Њихов емисар, пословично сталожен и увек добро расположен, Данило Томасовић, претворио је Раду у исплаћеног и отпуштеног „извођача радова“. Рада је „обрисан“ а мреже су преузете и убрзо мултиплициране по моделу захукталог, модерног, индустријског типа. Сем Раде, нико се није бунио. Чудан рецепт, делује ванвременски применљиво,...
На местима која за већину не постоје, остали су забележени Радини „погледи“ на свет и ову његову „припиздину“ а нашу Србију. Када је са Живковићем коментарисао шта је то држава рекао је – „шта је то држава, генерале, народ, људи,... држава, то је неколико изузетних људи који управљају бродом и ако је неко од њих у опасности треба да учинимо све да те људе спасимо“.
Рада је имао и своје виђење на тему како настају царства: „Царства настају на лешевима. Што је лешева више, царства су јача!“.
Све рецепт до рецепта. И уметник је лепо, доста од овога, приказао. Како му је режисер и наложио – реалистично, мада можда мало превише лично!
А кад поменусмо Белогардејце. Чудна је та историја. У свитање а пред стварање прве глобалне државе модерне историје, СССР-а, конголомерата од 100 народа и конфесија, према неким подацима, бежећи од комуниста 1917. године у Београд је из Русије дошло око 40.000 углавном војника и високих интелектуалаца са породицама. Та снага је подигла ратом разорену Србију. Добила је и своје, загарантоване изворе финансирања, који су подразумевали укључење елите у економске и друштвене токове у Србији а нешто касније и право на рад у државним институцијама под истим условима као и србски држављани. Део добијених „права“ односио се и на „право“ да се Белогардејци суфинансирају кроз трговину и пласман опијума. Иако тадашњи (и садашњи) Београд воли да себе представља у светлу које нема, та одлука, да се сав тај свет насели у Србији није била донета у Србији. Међу многима у Београд је тада дошао и „академик архитектуре“ Никола Краснов, „архитекта руског царског двора“ који је касније пројектовао велики број грађевина у Србији међу којима и Краљевску палату, Дворски комплекс на Дедињу. У оквиру подземног простора Краљевског двора пројектовао је Краснов и мермерну фонтану, орјенталног стила, копију Бахчисарајске фонтане, „салсабила“, на Криму, чувене „Фонтане суза“, са испод необичних 14 уписаним, ћириличним, стиховима: „Ток ми је живот вечне младости, а жубор песма чисте радости. Ко том ми пије-тај младује, ко жубор слуша-тај се радује“. И колико је та, савршено орјентисана фонтана далеко од Карићевих фонтана, толико је и тадашњи премијер Пашић далеко од садашње премијерке инспиративног презимена на језику који она обожава и коме служи.
Фонтана је снабдевена посебним кључем са којим је регулисано када ће вода да тече а када не. Жубор воде био је осмишљен као јединствено анти-прислушно „средство“, онемогућавајући незваног слушаоца да чује било шта из „Собе шапата“. Пуно порука за мало пробраних људи од само једног тајанственог и надареног архитекте. А порука за ове данас, махните и њима сличне,... Поновићу, тада је дошло око 40.000 емиграната! Ни тада а ни сада, одлука да се емигранти населе у Србији у том броју није одлука коју је донео Београд, као што ни данас, „тврд став“ по питању не увођења санкција Русији, није политички став никога ко је на власти у Београду. То је решено на неким другим местима. Него, ако је по броју и утицају, према званичним подацима, ових месеци је у Србију из Русије и Украјине дошло нешто мање од 200.000 емиграната! Можда више нема Врангела, као међу оних првих 40.000, ал ко би знао колико међу тим толиким хиљадама има љубитеља Вагнера! А зашто се Вагнер зове Вагнер а не, рецимо, Чајковски, сасвим је друга прича...
Том саможивом, безосећајном, бездушном, званичном и мање званичном Врачару (читај, Београду) о коме данас пишемо, стално требају изговори. За све промашаје и криминал, за баснословне буџете које троше само за себе и око себе и свеприсутне издаје увек је неко други крив. Зато тако доследно негују „издајнике“ по свим параметрима који су у ствари предмет њихове сопствене издаје. Јер када би сви званични „издајници“ напрасно нестали, нестали би и проблеми! А кога би онда режимски медији и залуђени народ мрзели и прозивали? Можда би тада народ схватио где прави издајник спава. Зато им очајнички требају сепаратисти у Војводини, Црној Гори, Малој Крсни или где год хоћете јер овај стварни и опасни сепаратизам никада није био у тој географији, увек је био у Београду. Београд, Врачар, како год хоћете, је тај који за себе тврди да је матица свих Срба а понаша се као егоцентрична, зла маћеха према свима сем према себи самом. Увек су кормило у Београду преузимали издајници који су унапред знали шта се спрема и никада се нису заузимали да бар нешто на том путу промене. А могли су. Да би опстали и након издаја, брижно су неговали култ дежурних криваца, народних непријатеља, овде или у емиграцији. Без жеље да ван онога што јесам, било кога оптужим или амнестирам од дела и не-дела, али, једноставно, истина је другачија од оне којом смо учени,...
Истина је да је корен другачијег погледа на заједничко и јединствено Србство у Црној Гори настало када је Краљ Александар Карађорђевић издао свог деду, Краља Николу Петровића. Истина је да је тада, са Николом, нестала и доташања политичка и економска елита у Црној Гори, да је развлашћена и опљачкана и да је са уједињењем у тај несрећни експеримент „новог светског поретка“ који се звао Југославија, етаблирана и новостворена елита коју су чинили геј регент и којекакви геј Мештровићи и њима слични. Они су изабрали да се од два предлога оних који се питају, уместо да се заокуже србске земље у једну србску државу крене пут накарадне Југославије. То је био корен раздора. Београд је својом политиком изазвао суштинску поделу између „нових“ и „старих“ у Србској Црној Гори. На то Београд никако није имао право. Хтели су, у духу саможивих „врачараца“ да они буду и први и други и трећи и стоти. Нико сем њих. А нарочито не још једна, легитимна, династија иако је по том, првом и прихваћеном предлогу, Никола тражио по старешинству „статус“ ујединитеља а за своју децу статус кнежева, принчева, без права на трон, по моделу тадашње Руске Царевине. Никола никада није оспоравао право на трон свом унуку, регенту Александру. Онда су, опет ти из Београда, почели да ламентирају о „страном фактору“ и „издаји“,... А кад га је и било, тај фамозни „страни фактор“ деловао је искључиво кроз механизме и структуре у Београду а не на периферији. „Страни фактор“ се у оперативне процесе на терену, ван Београда, активно укључивао тек након што би се у Београду створила сва неопходна потпора растакању Србских земаља. Тако је било тада, тако је и сада. Исто је, јер „историја се не понавља али се зато римује“.
Краљ Никола је, каже званична историја, потписао капитуалцију. Веровао је у договор са унуком и са полу-тајним организацијама којима су обојица припадали. Преварен је. Краљ Никола је увек био лојалан ономе што јесте, Србству и Србији. Када је год за то стигао захтев из Београда дизао је војску да се бије са Турцима. „Да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“. А и ту је Краљ Никола преварен а са њим и цео Србски народ. Николи је речено да се штити бок Србске војске која је са Владом и народом требала да се повуче преко Старе Србије ка Солуну. Испало је да је Влада и олигархија аутима отишла тајно за Солун строго заштићеним коридорима а да су војску и народ послали да страда преко Албаније. Нико не изброја колико је Србских душа тада жртвовано на крвавом олтару сулудих амбиција једног геј-регента.
Срећа па данас немамо таквих на политичкој сцени, јел тако?
Краљ Никола је 1916. године пребегао за Италију а затим у Француску а да при том није овластио никога да може да капитулира у име државе и династије. Он лично, никада није капитулирао. Међутим, потписом једног бригадира и једног мајора Црна Гора је капитулирала и као таква сврстана је у ред држава које су из рата изашле као поражене. Правни домет капитулације коју није потписао суверен или легитимни представник народа је овде више него споран. По том критеријуму, ако бисмо анкетирали само ове који се гурају на званичним и (не)званичним медијима, у Србији би могли да попишемо армију оних који би јуче потписали какву год хоћете капитулацију, укључујући и све ведете актуелне позиције и опозиције. Сами се нуде. Непосредно после рата, по захтеву Краља Александра, његов деда, Краљ Никола, држан је у кућном притвору због измишљене издаје. Никола, који је на Цетињу чувао и тог „чика“ Перу који је касније напрасно занемео и Србску реч и Србско слово и Симу Матавуја и Лазу Костића и онолике друге, оптужен је за издају коју није починио. Цео сценарио, по толико пута изведеном моделу, подразумевао је јунаке, издајнике, безбројне крваве ритуално принете жртве и константно убијање истине.
Срећа па тако није данас, јел тако?
Ове чињенице, резултат сулудих амбиција и политике само једног човека, након свега, успешно злоупотребљавају сви они који желе да између једног народа постоје државне границе и неке друге много опасније поделе.
Срећа па данас немамо сулуде амбиције и политику само једног човека?
Пуно деценија касније, када се Југославија већ навелико распадала, преко Црне Горе је дошао предлог да се на темељу федералног уређења формира заједница која би била прихватљива за оне који су у том моменту кројили судбину света. За тадашњи историјски тренутак, предлог је био коректан, децидан, јасан, разрађен до мере појединачних кадровских решења, одрживих и логичних. У светлу других међународних дешавања и пројеката који су се у том периоду развијали, уз минимум свести да је упутно да се дела у тишини, као такав био би признат и одржив. Одбијен је у Београду са презиром и без права на „поправни“. Осамдесет година касније, исти „кругови“ који су „кумовали“ превари Краља Николе, „кумовали“ су и одбијању овог предлога. Осиони, арогантни, уверени да ће да трају, репови тада још увек јаких и амбивалентних идолошких фракција из доба СФРЈ, са преобликованим и полуслуђеним мајсторима тајних друштава заглављеним између јако ниских одјека из Лондона, Париза, Беча и Москве и ратом који се пројектовао на бази договорне економије, одбили су оно што је било одрживо. Данас, исти ти репови, односно њихова биолошка и политичка деца, са истим жаром хронично необавештених и бескрајно похлепних идиота, спремно прихватају и промовишу заједницу држава уместо државну заједницу, федерацију, коју смо могли да имамо тада. Да је ондашњи предлог прихваћен, Косово у саставу Србије, Црна Гора и Србија били би неспорно део исте државе, под истом заставом, заједничким монетарним системом и са свим другим елементима државности. И тако смо дошли до тог фамозног пројеката - „Отворени Балкан“, који ваљда треба да доживимо као још једну „победу“. Чију победу? Да би „Отворени Балкан био савез држава потребно је да и Косово буде пуноправна држава. И ко је једино довољно свестан да такав један самоубилачки пројекат одбије – само Црна Гора! Зашто званични Београд ради на том пројекту и прихвата све сулуде услове које такав пројекат подразумева а Црна Гора на то не пристаје? И која је то снага која омогућава Црној Гори да такав свој став одлучно брани а Србију притиска на колективно самоуништење прихватањем пуноправног државног сатуса Косова, тихе асимилације и екомонског самоубиства јер ионако уништена привреда Србије тим чином на своју грбачу товари милионе грађана нама, сада, ненаклоњених народа.
Исто као и Краља Николу и тог који је тај план донео у Београд, прво су манипулисали, онда и преварили а након тога и анатемисали као највећег издајника србских интереса. Дритан и његови „пословни“ партнери у Београду данас су нежељена, ванбрачна деца управо тог времена и тих одлука. Да је другачије, не би постојали.
Непосредно након краха баба јулине државе, само један је схватио капацитет понуде о којој пишемо и неминовност другачијих политичких путева који следе. Наводно, запело је око бесмислене приче о трансформацији служби безбедности. А онда је и тај који је схватио, убијен.
Актуелни политички курс у Србији као и његови носиоци искључиво су резултат те одлуке и спремности „одабраних“ да спроведу то што је зацртано у моменту када је одбијен план за федерално уређење србских земаља. И оно што следи последица је те одлуке. Све што видите на сцени су само мање или више уплашени глумци. И сви до једног – самозвани!
А сада, скрушени самозвани, ламентира о „тешкој борби“ у предвечерје коначне издаје и његовог пристанка на увођења Косова у Уједињене Нације. Питање које следи чак није ни за размишљање. Када коначна издаја буде вољом издајника и коначно верификована, хоће ли сви ови мали и велики врачарци, државни и парадржавни службеници, навијачи и суфлери да резигнирани и разочарани у великог вођу напусте своје позиције, радна места и апанаже? Хоћели ли врли посланици да напусте Скупштину, министри Владу, директори своја „предузећа“? Шта мислите?
Да би му било лакше, у жељи да подели са неким „историјску одговорност“ (читај, ИЗДАЈУ) неки дан је самозвани затражио да се званично састане са архи-оцем сопственог политичког „катапулта“. Тражио је да се јавно састану, издају званично саопштење и да се он огради од неких ставова архи-оца. Богу хвала, одбијен је. Упућен је да своје мисли размени са својим парњаком – Дританом Абазовићем. Амин!
Што се тиче послова са опијумом и наркотицима о којима пишемо. Ако можете, поштовани читаоци, то гледајте као на пројекат за који је у одређено време, од оних који се тиме „баве“, схваћено да ће да генерише огроман капитал. Политичке одлуке, формирање држава, гарантовање рута и коридора само су технички део приче. Оно што је суштина је да се на тај начин генеришу нестварне суме готовог новца који ономе за кога све те земаљске „снаге“ раде, уопште није потребан, напротив, презире га, као и оне који се за тај капитал отимају. Зато се на самим врховима тих пирамида и налазе људи који су у својој суштини потпуно аматеријални. Они знају да је „новац озбиљна ствар за који се могу купити разне глупости“. Они не раде за новац, они служе непомјанику. Суштина је да масовно дрогирање води ка губљењу контакта са реалношћу а то даље, неминовно, води ка губљењу душе. Тоњење у грех. То је теолошки оквир ове приче и свих других „прича“ около нас.
Теолошки оквир у њиховој визури, или играње са свакодневницом, или померање фокуса, на моменте уме да буде и забавно.
Када је у доба једног претходног самозваног у једну београдску кафану, где је режисер присутнима мање више безуспешно објашњавао поредак, свратио и један од скоро поново политички активни, зваћемо га како га режисер тада назва – Коле, десило се следеће - Коле приђе, мало задихано, мало забринуто, замоли режисера да му нешто у дискрецији саопшти. Режисер, свестан колико Коле ништа није схватио, а више зато што га је мрзело да се помера да би по ко зна који пут слушао вести које то нису, скоро па нежно рече: „Коле, па ми ионако никада нисмо сами, слободно реци шта имаш!“. Коле опет није схватио али је бар запамтио. Ових дана Коле опет има политичких амбиција. Као и многи други из истог ходника. И сви само чекају да мајстори објаве ко сада долази. Али овај пут, мајстори ћуте.
А ви, поштовани читаоци, не заборавите, „странице историје морају да буду исписане“ и „све је истина а нарочито оно што се није догодило“ а „све ово служи само зато да се онима које то интерсује попуне празнине, суштина се и даље одвија мимо сваке јавности“!
Више текстова Бранка Вељковића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
