Пише: Бранко Милановић
Европска унија ме подсећа на силеџије које су се мотале око моје средње школе у Београду. Они би пришли млађим ђацима и понудили да им продају циглу. Клинац би рекао: "Али мени не треба цигла." Силеџија би узвратио: „О, да, знам да ти треба, и коштаће те десет динара." Уплашени дечак би платио 10 динара знајући да би га, ако би се супротставио, насилници тукли, ударали у главу, шутирали – и ипак би му, на крају, десет динара извукли из џепа.
Таман тако Европска унија данас долази у Србију. Свако с просечном интелигенцијом би рекао: „Немате шта да нам продате и ми не желимо да купимо циглу."
ЕУ онда почиње да набраја ултиматуме.
Списак претњи
Не знамо текст ултиматума, али није претешко схватити да би се претње кретале од обуставе преговора са ЕУ, укидања фондова подршке ЕУ (које Србија добија као кандидат за чланство), поновног увођења виза, обесхрабрења инвеститора из ЕУ, до евентуалних додатних финансијских санкција (рецимо, забране приступа краткорочним комерцијалним кредитима), забране дугорочних кредита европских банака, ЕБРД-а и евентуално Светске банке и ММФ-а, а у крајњем случају и правог ембарга и, што да не, заплене имовине.
Србија нема олигархе, али има резерве Народне банке и многе компаније које држе новац у страним банкама како би финансирале трговинску размену.
Поставља се питање: да ли би земља могла да преживи санкције које би потрајале од пет до десет или чак двадесет година? Можда и дуже.
Прво, важно је разумети да би такве високе трошкове преузело 99% становништва за које прихватање ултиматума не чини никакву економску разлику. Можда би само 1% српског становништва, оних који живе на Косову, могло да изгуби нека права због неекономских захтева садржаних у предлогу ЕУ.
Једно је јасно у вези с том чињеницом: одбијање би значило губитак за 99% људи да би била омогућена нека, можда неостварива заштита за 1% људи.
Шта би уследило као последица одбијања?
На домаћем терену, то би додатно ојачало национализам. Не само, рекли би националисти, да смо све време знали да нас Европа не жели и мрзи, већ је сада јасно да хоће да нас униште. У таквим условима би биле сковане свакојаке луде идеје.
Русија би то лудило оберучке прихватила, не зато што је Русији много стало до тога, већ зато што има рачун да створи што више проблема, било где у свету, како би Запад био заузет још нечим, а не само Украјином.
Тако би дошло до експлозије национализма у условима смањеног БДП-а. Губитак би могао бити, у зависности од тежине санкција, више од пет до десет одсто БДП-а у првој години. Ово би, дакако, поделило јавност.
Тренутно, све странке се залажу за одбацивање ултиматума, а проевропске странке, које је Европа много пута превела жедне преко воде, заузеле су снажан став против прихватања, чак и јачи од саме владе. Ипак, вероватан сценарио би био да би се после неколико година, јавност озбиљно поделила између оних странака које би потпуно одбијале преговоре и присталица нових преговора са ЕУ.
Ако би такве странке постале у неком тренутку према рејтингу изједначене и почеле да се радикално међусобно оптужују, ни грађански рат као опција не би се могао искључити. Пошто би Запад имао врло мало пријатеља с којима би преговарао у Србији, и пошто је Србија окружена чланицама НАТО-а, не би се могло искључити да НАТО макар формално окупира земљу.
Не треба заборавити да су тренутно и Босна и Косово протекторати НАТО-а и да Запад може једним потезом да у сваком тренутку сруши владе у Црној Гори и Северној Македонији. Штавише, НАТО трупе су у свим овим земљама, плус у другим пограничним државама (Румунији, Хрватској, Бугарској, Мађарској). Као и у Другом светском рату, скоро исте земље би могле само да умарширају.
Шта би било са српском економијом?
У случају да Србија одбије ултиматум, почетни ефекти би били изразито негативни, међутим, Србија ипак у односу на Русију има неке предности.
Рецимо, она није толико зависна од Запада као што је Русија била пре 24. фебруара 2022. Даље, за разлику од Русије не мора да буде у току с војнотехнолошким развојем. Али, како Србија више од 2/3 трговине обавља са Западом, трговина би, у зависности од тежине санкција, била значајно смањена, што би смањило извоз и БДП.
Стране инвестиције, опет углавном из ЕУ, усахнуле би. Незапосленост би се повећала, а реални приходи пали. Млади би све више напуштали земљу. Са ионако веома неповољном демографијом, углавном би остали старији људи, старосне доби за пензију. Ко би онда зарађивао за исплату ових пензија?
Можда најподмуклије, неки облик трговинске принуде ЕУ би стимулисао алтернативне, илегалне начине набавке забрањене робе. То је био случај током периода свеобухватних санкција УН против Србије и Црне Горе између 1992. и 1995. Нове санкције би створиле криминалне групе које би контролисале такав увоз.
Они би постепено подмићивали, а затим игнорисали полицију и органе власти, а могуће би било да их понегде и потпуно замене (као што се раније дешавало). Укратко, мафија би владала.
Даље, Србија, која је већ и сада центар за трговину наркотицима, постала би у том смислу још "значајнија". Влада не би имала подстицај да контролише такву трговину ако већина продаје иде у западне земље.
У ствари, трговина наркотицима могла би да буде једaн од ретких „удараца" које би српска влада могла да узврати ЕУ.
Што би ситуација дуже трајала, преговарачка позиција Србије била би све слабија. ЕУ не би била задовољна, свесна своје неспособности и неспремности да допринесе било чему позитивном, али пошто контролише медије и наратив, сву кривицу би пребацила на „некооперативну Србију" и „руске агенте".
И после четири-пет година Србија би поново показала знаке спремности да преговара, али би њен релативни положај био гори него што је данас.
Дакле, Србија би могла изгубити пет или више година и на крају би се завршило истим или још горим договором.
Списак ултиматума које је Србија већ одбила
Прихватити договор не значи да вам се тај договор мора допасти. Србија је три пута одбила сличне ултиматуме. Године 1914, када је у ствари прихватила 9 од 10 тачака аустроугарског ултиматума (и тражила појашњење десете тачке), да би је напали Аустријанци.
Други пут је прихватила Тројни пакт са силама Осовине 1941. године, у укупном трајању од 72 сата, а затим га је, после војног удара, дефакто одбила. За казну, Немачка је брутално напала Југославију, што је довело до масовног бомбардовања Београда, окупације, потпуног разбијања земље, четири године рата и више од милион мртвих.
Трећи пут Србија је одбила ултиматум НАТО-а у Рамбујеу 1999. године и прописно је бомбардована три месеца док није прихватила другу верзију исте ствари.
Ово је списак претходних ултиматума које треба имати на уму. Нису баш весели.
Извор: РТС
