Пише: Владимир Димитријевић
УПОЗОРЕЊЕ ИЗ 2005. ГОДИНЕ
Ни о чему се код нас, од почетка деведесетих година XX века до сада, није толико расправљало као о Европској Унији. Не уђемо ли у Европску Унију, у коју је ушла скоро сва Европа (изузев "сиромашних" држава попут Норвешке и Швајцарске), чека нас "ледена смрт" у запећку "Југоисточног Балкана". Нисмо у Европи ако нисмо у Европској Унији. Сви злочини које је Европска Унија, скупа са Сједињеним Америчким Државама, починила приликом распада СФРЈ, протерујући Србе са њихових вековних огњишта, заборављају се да би се "ушло у Европу".
"Да, у Европу која је српску индустрију уназадила за четрдесет година. У Европу која гони српске "ратне злочинце", а власт на Косову предаје бившим вођама UČK. У Европу која допушта Шиптарима да некажњено спаљују цркве и манастире. У Европу која тим злотворима помаже да Косово "етнички очисте" од Срба, као што је раније помогла протеривање Срба из Крајине, Славоније и једног дела Босне. У Европу која нам у Приштину шаље Дугласа Александера, британског министра спољних послова, да наговести могућност независности Косова. У Европу која диже хајку на Караџића и Младића као на дивље звери, док Кушнер слави Изетбеговића као представника Доба просвећености. У Европу која забрањује босанским Србима да се ослободе исламског ига и прикључе Србији.“
У својој беседи, Марковић је уочио две ствари – да су српски продавци Србије срећни на свом путу ка ЕУ, јер имају личну корист, али да за Европу Срби вреде мање од животиња из зоолоког врта:“ Благо вама, продавцима Србије, ви ћете се обогатити и имати велике личне користи, али српски народ никада! Већ годинама покушавам да српски народ пробудим и разбијем његове илузије, али узалуд. Знате ли шта данас српски народ представља у очима Запада? Одговор је прост: он вреди мање од животињских врста /.../ "Спасите зоолошки врт у Венсену!", то у Паризу лепо звучи. Али кад би неко сутра у новинама написао чланак под насловом "Спасимо српски народ", био би извиждан и исмејан", говорио је највећи српски интелектуалац у дијаспори, др Марко С. Марковић, на трибинама у Нишу и Београду, октобра 2005... Очито, мало ко га је слушао.
Сад, кад је Европска унија на врхунцу русофофобног ( читај – и србофобног ) лудила, властодржачке битанге и даље причају да ЕУ нема алтернативу. И даље хоће нето о нечему да преговарају. И даље убијају овај јадни народ својим лажима и преварама.
ШТА ЈЕ ПОРУЧИО КЛАУС КИНКЕЛ?
Од Европе смо свашта чули на крају XX века. Шездесетоосмаш, Данијел Кон Бендит, тражио је да Срби у Босни буду бомбардовани; шеф спољних послова Немачке Клаус Кинкел препоручивао је да нас баце на колена; новинарка листа "Европљанин" из Женеве писала је да смо француски председник Жак Ширак тврдио је да немамо ни вере, ни закона.
Године 1998, у Берлину је одржана, за јавност иначе затворена, седница „могула“ мондијалистичке криптополитике, о „Додатном усавршавању Европске уније“. На том скупу учествовао је и владика рашко – призренски Артемије, који је, у свом излагању, покушао да ЕУ сагледа као заједницу хришћанских народа и држава, на шта му је министар спољних послова Немачке, Клаус Кинкел, гласно и јасно одбрусио да Европа више није и никад неће бити „хришћански клуб“(1,183 ). Документ који је на овом скупу усвојен означио је Србију, Русију, Белорусију и Украјину као „неуралгичне тачке“ (1,184) Новог европског поретка, при чему је речено да ће Србија бити „сива зона“ у ЕУ. Кинкел је, сасвим у стилу кајзера Вилхелма и Адолфа Хитлера, најавио да су „Срби губитници и да ће још губити у догађајима који следе“( 1,185).
Знали су то сви наши јадници, маскирани у политичаре. Знао је то, још онда, Владајући Шмокљо који за себе тврди да је вук ( јесте вук, али Вук Драшковић, херцеговачки комунистички кловн прерушен у патриоту ). Знали су, знали, али су наставили да воде Србе над ЕУсташку јаму, у којој је, од пописа 2011. до пописа 2022, нестало 750 хиљада Срба. Неки су отишли ван земље, а неки пид земљу.
ПОРУКА ВИЛИЈА ВИМЕРА
Немачки дипломата, Вили Вимер, 2. маја 2000. године, обавестио је канцелара Герхарда Шредера да је крајем априла те године присуствовао конференцији коју су заједнички, у Братислави, главном граду Словечке, организовали америчко Министарство спољних послова и Спољнополитички институт Републиканске странке (American Enetrprise Institute ). На скупу је било речи о Балкану и проширењу НАТОа. По Вимеру, од стране Американаца је јасно затражено да се што пре призна независност Косова, а речено је и ово: “Рат против СР Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945./…/Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТОа поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије каква је постојала у време Римског царства и то у доба кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство“( 2,4-5 ).
По Вимеру, на овом скупу је речено да Румунија и Бугарска морају обезбедити копнену везу с Турском, да северно од Пољске мора бити обезбеђен потпуни надзор над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору. Вимер је био веома забринут, видећи да се америчка сила уздиже изнад права. За нас је, ипак, најзначајнија реченица Вимеровог извештаја Шредеру ова: “Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД ) трајно мора да буде искључена из европског развоја“(2,4-5 ).
И то су знали сви, укључујући Самопроглашеног Вука у пратњи својих подрепашких хијена, које харају по земљи Светог Саве.
И опет нас воде над ЕУсташку јаму.
ПОРУКА СВИМА КОЈИ СЕ БОРЕ ЗА КОСОВО, УКЉУЧУЈУЋИ И МЕНЕ
А ми? Шта ми радимо борећи се против издајника Завета?
Шта друго до оно што рече Његош у „Вијенцу“: „А ка гуске све нешто ћукамо!“
Светови се руше, а ми бисмо вербализмом да решимо проблеме.
Уочи Првог балканског рата, Бранислав Нушић је, немилосрдно иронично, показао Србима како се понашају док њихова браћа на Косову и Метохији страдају. Ево целог Нушићевог текста „После митинга“, објављеног у часопису „Звезда“ 1912. године, да бисмо видели колико смо и ми данас смешни и јадни. Нушићева иронија је, 1912, деловала – ослободили смо Стару Србију брзином муње.
Данас, очито, остаје само пензионерско хукање и шмрцкање.
БРАНИСЛАВ НУШИЋ: ПОСЛЕ МИТИНГА
Биће нешто више од две хиљаде година како ја посећујем разне митинге и зборове. Био сам на ономе познатоме митингу на коме смо донели резолуцију и осудили издајничко држање Исуса Назарећанина; био сам на ономе митингу кад смо попели Петра Аминејског на магарца, а после на ономе митингу кад су попели мене на белог коња, као и на свима осталим митинзима старога, средњега и новога века. И, ако хоћете да вам се исповедим, поводом митинга и резолуција ја сам изрекао ону познату моју реч: „Све је то већ једном било!“
Па ипак, има неке разлике између некадашњих и данашњих митинга, и та разлика, по свој прилици, потиче од писмености. Пре, док смо били неписмени, ми смо резолуцију коју бисмо донели на митингу, да је не бисмо заборавили, одмах извршавали; сад откако смо писмени, те можемо написати шта желимо и шта хоћемо, сад нам је већ лако. Деси нам се каква неправда или невоља, а ми се зберемо на митинг, изразимо гнушање, напишемо то на папиру и онда метнемо лепо у архиву, уверени да се то не може ни избрисати ни заборавити.
А, најзад, и право је да буде неке разлике између некадашњих и садашњих митинга и резолуција. Јер замислите како би то изгледало да се на ономе митингу на Орашцу, 1804. године, радило као данас? Ако ту слику не умете себи да представите, ево ћу вам је изнети.
Замислите, дакле, митинг сазван на Орашцу на дан 20. јануара 1805. године. Отвара га г. Станоје Главаш лепим и пригодним говором и предлаже да се г. Ђорђе Петровић, звани Црни, изабере за председника митинга.
Г. Карађорђе заузима председничко место и, благодарећи збору на поверењу, даје реч једноме од сазивача, господину Станоју Главашу.
Г. Станоје Главаш: Браћо. Стање наше браће постало је до крајности несношљиво, и ми смо позвани да размислимо о мерама које треба предузети да би се нашој поробљеној и намученој браћи помогло. Додуше, ми са пуно поуздања и поверења можемо гледати у Европу, утолико пре што нас је она, у племенитој тежњи да одржи мир на Балкану, преко својих представника убедила да тиме што нас Турци убијају и натичу на кочеве нису никаква наша национална права повређена. (Тако је!) Стога ја, браћо, предлажем да се донесе једна резолуција у којој би се изјавило гнушање према зверствима која се чине према нама и да се позове влада да предузме енергичније мере за заштиту српскога живља! (Дуготрајно: Тако је!)
Господин Карађорђе: Којекуде, има реч господин Ђуша Вулићевић.
Г. Ђуша Вулићевић: Ја се, углавноме, слажем са мислима које вам је изнео мој поштовани предговорник, господин Станоје Главаш, и имао бих само да учиним једну допуну његовом предлогу. Нâс кољу, тај факт стоји, али ми не можемо, за љубав једне такве ситнице што ће нас пет – шест хиљада натаћи на кочеве, реметити мир на Балкану, који Европа жели да очува. Стога сам ја да наша резолуција не буде написана распаљивим тоном, већ озбиљно и достојанствено, како би собом казивала да је израз људи који радо пристају да седе на кочевима и да висе обешени о крушке за љубав мира који Европа жели. (Тако је! Тако је!)
Г. Карађорђе: Господо, позивам господина Јанићија Ђурића да прочита нацрт резолуције. Изволите, господине Јанићије, по души Вас, прочитати!
Г. Јанићије Ђурић (чита нацрт резолуције, која гласи):
Грађани свих редова, сакупљени на данашњем митингу на Орашцу, а по саслушању свих говорника, једногласно констатују:
1. да је услед анархије, која је овладала у Турској империји, доведен у питање опстанак наш;
2. да је последњи покољ, који је извршио дахија Аганлија у београдском округу, у коме је са свога огњишта растерана незаштићена српска сиротиња, изазвао силно узбуђење код нас свију;
3. грађани српски, окупљени на митингу, најодлучније дижу свој глас противу насилног и сталног, систематског истребљења српског живља у Турској;
4. позива се цео народ да, без обзира на величину жртава које ће поднети, предузме све и најенергичније мере за брзу заштиту нашега живља у Турској империји.
Г. Карађорђе (по прочитанију): Прима ли се ова резолуција?
(Сви једногласно: Прима се!)
Г. Карађорђе: Е, сад, којекуде, позивам вас да се мирно и достојанствено разиђете својим кућама, а ми ћемо ову резолуцију ставити у архиву манастира Благовештења, како би била сачувана за потомство. (Дуготрајно одобравање.)
Ето, тако би тај митинг изгледао да је тада рађено као данас. А како бисмо ми данас изгледали да је такав митинг био тада?
УПУТНИЦЕ:
1. Предраг Р. Драгић Кијук: Хришћанство без Христа, Рашка школа, Београд, 2011.
2.Вили Вимер: Ваша сила стоји изнад права, у „Euтаназија:Косово изнад ЕУ – Европска Унија, мит и стварност“, Билтен националне организације слободних људи Српски сабор Двери, 2ОО8, стр.4-5
Више текстова Владимира Димиттријевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
