* Наталија Нарочњицка је председник Фонда историјске перспективе, инострани члан Српске академије наука и уметности, члан Друштвене коморе Руске Федерације, доктор историјских наука
Данас су Руси и Срби подељени народи, што и једни и други осећају као историјску неправду, драматичан губитак ранијих достигнућа, као црну линију историјског процеса, апсурдну накнаду за комунистички експеримент и „тоталитаризам“.
Руси, заузети расправама о устројству државе, не могавши да се сложе ни по једном питању прошлости, садашњости и будућности, нису могли да сачувају вековну отаџбину у њеној целовитости. Нешто слично се догодило и у српској свести.
После звезданог тренутка послератне Југославије као значајног играча светске историје, оствареног на рачун српства и српске историје, после вођства у Покрету несврстаних, после успешног лавирања између два непријатељска блока, Срби су се нашли распарчани, приковани за стубове срама у „светском” јавном мњењу, названи као и Руси, угњетачима осталих народа федерације.
Размере Русије и Србије нису упоредиве, па стога српски отпор притисцима, који се по први пут поклопио по фази са отпором Русије, види у том поклапању шансу.
Деведесетих година, када су Срби херојски пружали отпор, Русија није хтела и није могла да спречи косовску трагедију [Нови прегледни радови Гускове о том периоду: 6-7].
Њен бојажљиви покушај у време агресије НАТО на Југославију 1999, да покаже слободну државну вољу, непоробљену обавезама према Западу, није имао епилог, и шанса је пропуштена.
Улога Русије није била регулисана резолуцијом УН, и Москва је могла да изабере другачији сценарио деловања, све до закључивања споразума са Београдом о статусу и распореду својих трупа, сличне онима које ојачана вољом Русија данас има са Сиријом.
Није случајно што је чувени поход симболичног руског одреда из Босне и заузимање аеродрома Слатина, који су косовски Срби дочекали огромним одушевљењем и сузама, изазвао озбиљну панику у Бриселу – победа НАТО је у рукама Москве могла да постане Пирова, ако би руски контингент, чак и у том броју, добио другачији, самостални статус. Ипак, управо је НАТО бомбардовање Југославије постало прекретница у процесу отрежњења руског друштва од еуфорије уласка у светску „цивилизовану заједницу“.
Година 2022. је постала граница епоха.
Русија изводи драматичан „чин самоспознаје“, кључан и за њено унутрашње стање и за њен спољнополитички положај, чин закаснелог самоопредељења у геополитичкој и духовној реалности XXI века. Руски избор носи и претње, и ризике, и жртве, али и могућност победничке обнове.
Тај чин државно-националне воље симболизује повратак у светску историју и на светску сцену самосталне историјске личности са сопственим трагањем за универзалним смислом битија, способне за историјску иницијативу. Тај избор је поткопао америчко-центрични светски поредак и обезвредио његову аксиоматику.
Храбар и неочекиван одговор Русије на изазов, постао је срж и нерв светске политике, крунишући читаву епоху.
Највиши степен умешаности англосаксонског и евроатлантског света у конфронтацију са Русијом показује колико су улози велики. Није случајност што се у стручној заједници обе стране, садашња конфронтација често назива трећим светским ратом, чији ће исход неминовно довести до неизбежних великих и дубоких потреса, промене улога светских цивилизација, историјских и економских поредака, погледа на свет, вредности, а и да не говоримо о војним конфигурацијама и основи савремене финансијске економије – доларском систему плаћања.
За Србе, свесно или подсвесно, руски изазов је освета, дуго очекивани шамар колективном Западу за понижење и демонизацију, за бомбардовање 1999. године, за распарчавање српске нације. То је шанса да се косовска ситуација задржи бар у замрзнутом стању. То је и сатисфакција за то да 90-их није узалуд опстала српска вера у Русију, чија се спољна политика одрекла од двеста година принципа, националних интереса и историјских савезника.
Русија и Руси у савременој српској свести, у српским надама и стремљењима, још увек су „велики народ који није истрошио своје снаге и није очајавао у свом позвању...“, који је коначно „устао из замишљеног ковчега и затражио да му се врате његова права” [8, стр. 254].
Српска и руска историја, као и однос према њима у контексту европске и светске политике, садрже сувише много сличности, а Срби су више пута морали да осете на себи неповерење Европе управо због западњачког поистовећивања руских и српских стремљења и неприхватања њихових перспектива.
Драматичне прекретнице у историји – руска победа на Куликовом пољу и српски пораз на Косову пољу у истим годинама – постале су упоришта историјске свести. Руско „Боље у гробу, него живети у ропству / Лучше в гробу, чем быть рабу“, има српски еквивалент: „Боље гроб него роб“.
Визија кнеза Лазара, који је изабрао круну небеску, а не земаљски успех, легендарна је основа српског националног идентитета, срж националне црквене и световне историографије.
Постоје догађаји који програмирају светске процесе за читаве историјске епохе. Постоје и дугорочни геополитички феномени и линије сила.
Варшава, растрзана између словенства и латинства, вековима интригира против Москве, Сеул се вековима прибојава Токија, а Дамаск и Багдад су били супарници још од времена Омајада и Абасида.
Слабост Русије неминовно оживљава Источно питање, а судбина Србије поново зависи од снаге и самосталности Русије. Међународни процеси на прелазу из XX у XXI век, генерисани распадом СССР-а, ерозијом светског поретка и одрицањем Русије од свог великодржавља, одмах су утицали на Балкан.
Постало је очигледно у којој мери овај кључни регион зависи од било какве промене у односу снага и, обрнуто, у којој мери било какве промене у стратешком региону Балкана утичу на могућности и позиције Русије.
Већ 1990-их, након губитка Крима и Севастопоља, у јеку балканске кризе, било је јасно да су на коцку стављени двеста година државног рада Русије на југу, њено присуство на Црном мору и војно-стратешка равнотежа у Средоземљу, судбина Крима, Закавказја, као и будућност читавог источно-хришћанског света.
Корисно је подсетити да је током целе друге половине XIX века главна тема европске политике било Источно питање, територијалне и цивилизацијске последице распада Отоманског царства по европске државе и њихова улога у медитеранско-црноморском региону и контроли над мореузима. То је било у тесној зависности од позиција и снаге Русије, која је била принуђена да прилагођава своје тежње томе колико су велике силе могле да допусте јачање њених позиција. А за Русију је то било питање свих питања око којег су се плели и везивали и чворови других европских послова [9].
Нису Лондон и Вашингтон, као после Другог светског рата и у XXI веку, већ су Константинопољ и Беч били најважније дипломатске мисије Руске империје, посебно после кримског пораза.
Департман за Азију и његово Блискоисточно одељење (Балкан, Турска), били су једини где се преписка водила на руском, а не на француском, - ето где су се у великој мери одређивали приоритети и полазне позиције за спољнополитичко планирање у другим правцима. Проучавање ових дипломатских перипетија постаје све актуелније после скоро век и по.
Српски академик Славенко Терзић, који је недавно објавио велико и одлично документовано истраживање руске спољне политике на Балкану, наводи мишљење генерала - панслависте Р. Фадејева, који је као добровољац ратовао на Балкану, и ватреног бугарофила, амбасадора у Цариграду, грофа Н. Игнатјева, да је „Русија без излаза на Средоземно море – као птица са једним крилом” [10, стр. 385]. (Треба напоменути да је „словенски жар“ Игнатјева често превазилазио оквире инструкција из Петербурга, што је било познато и у другим престоницама.)
Није изненађујуће што се у наше доба Србија, као и Русија, одмах нашла у центру геополитичког преформатирања света деведесетих година. Као и у Русији, српско друштво је било растрзано саблазнима ривалских у ХХ веку, верзија земаљског раја.
И баш као и Русија, али у много грубљој форми, Србија је одмах доживела занемаривање својих виталних интереса, издају и оцрњивање целокупне своје историје. Бомбардовање Југославије, државе оснивача Уједињених нација и потписнице Хелсиншког споразума, којим су потврђене послератне границе, симболизује крај читавог низа међународних принципа на којима је изграђен послератни систем међународних односа. Може се рећи да су управо због тог слома послератног поретка границе у Европи постале нестабилне.
(У основу чланка је ушла приступна беседа аутора пред Српском академијом наука и уметности, 1. новембра 2022. године, у Београду)
Превела са руског Д. Лазаревић
Литература
Нарочницкая Н.А. Россия и русские в мировой истории. М. 2005.
Аттали Ж. На пороге нового тысячелетия. М. 1993.
Никольский Е.В. Сербский король-страстотерпец Александр I Карагеоргиевич // Институт современных гуманитарных исследований. – URL: isgi.ru/article/nikolskiy-ev-serbskiy-korol-strastoterpec-aleksandr-i-karageorgievich (дата обращения: 23.12.02).
Бондарева Е.А. Русские корни-сербские ветви. Поэзия и живопись Русской Сербии. 1920-1945. М. 2022.
Пономарева. Е.Г. Балканский рубеж России. Время собирать камни». М. 2018.
Гуськова Е.Ю. Внешняя политика России в годы югославского кризиса (1985-1995). СПб. 2022.
Гуськова Е.Ю. Югославия: Необъявленная война. Агрессия НАТО и процесс мирного урегулирования. СПб. 2020.
Ильин И.А. Что сулит миру расчленение России. V // Наши задачи. Т.1. М. 1992.
Нарочницкая Л.И. Россия и отмена нейтрализации Черного моря 1856-1871. 2-е изд. М. 2022.
Терзич С. Старая Сербия. Драма одной европейской цивилизации. М. 2015.
Бивши генерал НАТО-а предвиђа прекид ватре у Украјини
Извор: fakti.org
