Петрука детаљно (уз емитовање видео снимака са нишанских сензора) реконструише дејство авиона Ф-15Е на железнички мост у Грделичкој клисури приликом којег је погођен путнички воз када је погинуло најмање 13 цивила и објашњава због чега се и на који начин то догодило. Открива да је он WСО који је циљао бомбе које су уништиле флоту акро-групе Летеће Звезде на аеродрому Голубовци код Подгорице, објашњава тактику употребе јуришне авијације против српских ПВО ефектива, препричава нападе на Лађевце, Сјеницу, војну инфраструктуру и мостове, прича о грешкама Војске Југославије, износи своје мишљење о ефикасности југословенског ПВО-а, детаљно реконструише планирање мисије у којој је требало да дејствује касетним бомбама по две цркве (што је одбио), критикује одабир цивилних циљева и прича о етици и последицама тих дејстава по УСАФ пилоте и одузима део заслуге ПВО посади која је оборила Скота О Грејдија изнад Босне и Херцеговине. У једној од епизода прича и о српском споролетећем циљу који је дејтвовао на Косову и Метохији неколико недеља након почетка сукоба али да га због лоше процедуре одобравања нису пресрели.
Позивно име пуковника Петруке је Старбејби . Своју летачку каријеру у ратном ваздухопловству Сједињених Америчких Држава провео је као активни (након тога у Националној гарди и резерви) официр за оружане системе (WСО), односно други човек у кокпиту једног од најспособнијх америчких вишенаменских борбених авиона Ф-15Е Стајк Игл. Његов посао био је манипулација радаром, сензорима, циљањем и навођењем прецизних и непрецизних убојних средстава против тачкастих, мобилних и ПВО циљева. Старбејби је учествовао у готово свим борбеним операцијама УСАФ-а након Пустињске Олује што је резултирало сакупљањем преко 500 сати летења у борбеним мисијама. Летео је Ф-4Г и Ф-15Е а изнад Балкана је учестовао у операцијама „Делиберате Форце“, „Денy Флигхт“ и „Аллиед Форце“.
Вишенаменски борбени виони Ф-15Е Страјк Игл базирани у Великој Британији коришћени су током више кампања изнад Ирака, Афганистана и Балкана
Сведочење на „10 перцент труе“ подкасту почиње са описом операције „Нимбле Лион“, активностима вежби и претњи СР Југославији током 1998. и почетком 1999. године. Каже да је његова ескадрила била потпуно спремна на дејства 28. фебруара 1999. године и да су недеље пре почетка агресије користили да изнад Босне и Херцеговине детаљно симулирају нападе на све врсте циљева које ће гађати изнад Србије и Црне Горе.
Током рата био је базиран на аеродрому Авионо у Италији и као колеге које су летеле Ц моделе, био је смештен у хотелу са четири звездице. Посаде су летеле једном у три дана, што је, како прича, значило да су један дан у том циклусу увек имали за туризам по Италији на 73 долара дневнице.
Авиано је тада био база летелица и њихових 36 Ф-15Е. Прича да је преко 100 најбитнијих мета уништено за прва три дана и да је све након тога, када је реч о избору војних или цивилних циљева, практично било натезање и импровизација која је више имала за циљ да одржи моменат кампање и њено трајање ради остваривање политичког циља него што је било потребе за уништавањем ефектива Војске Југославије.
Констатује да је Весли Кларк био армијски официри и индиректно га критикује за неразумевање борбене употребе авијације. Каже да су циљеве који су били бирани након војно оправданих звали „Си-Ен-Ен циљевима“, да су за њих намерно коришћене „глупе“ Мк-82 бомбе.
Петрука детаљно прича о првим ноћима дејстава када је био део ударних пакета састављених од авиона неколико земаља. Описује проблеме приликом АТО-а (Аир Таскинг Ордер) који су морали да буду раздвојени због поверљивости употребе када је коришћен Ф-117А. Илуструје да су УСАФ и Морнарица били ти који су правили разлику, од савезника хвали Французе, критикује њихову употребу Авакса и описује анегдоту из напада прве ноћи. Француски Авакс је погрешно интерпретирао ситуацију у ваздуху и део Луфтвафе пакета авиона Торнадо ЕЦР је практично побегао због лажне дојаве о непостојећем пресретању од стране МиГ-ова РВ и ПВО. Други блам Луфтвафеа био је да су приликом једног дејства ноћу летели са упаљеним светлима споља и унутар летелица јер до тада нису радили вежбе таквог летења ноћу.
Описи дејстава по аеродромима на југу Србије су детаљни и искрени. Примећује се колико је било комплексно интегрисати главне и пакете за подршку састављене од више нација, колики је био степен отказа бомби и промашаја његове ескадриле и како су и они учили у пракси. Сведочи да су, према његовом мишљењу једна трећина прецизних средстава, пре свих ласерски вођене бомбе које су највише користили (ГБУ-10 и ГБУ-24), имала отказе или се нису активирала приликом удара у циљ.
Петрука тврди да су Лађевци, или како га је НАТО класификовао „аеродром Обрва“, били најбрањенији циљ после Београда. Током дејстава у којима је учествовао на овај аеродром, у првим данима рата, тврди да је у једној мисији против његовог ударног пакета било лансирано 14 ракета из ПВО система Нева. Критикује технике маскирања Војске Југославије илуструјући то циљевима који су били оивичени живом оградом која их је дефинисала јасније из ваздуха. Описује да је Војска Југославије током ометања НАТО радио фреквенција емитовала звуке хорова и делова снимљених телефонских позива.
Једна од интересантнијих целина Петрукиног сведочења свакако је била његова критика и хвала РВ и ПВО Војске Југославије.
Прича како је српска ПВО била подједнако активна првог и задњег дана рата и да није исцрпела разерве ракета. Констатује да је НАТО имао податке о свим досадашњим кретањима, вежбовним и могућим дисперзивним положајима српског ПВО али да они нису искористили ни један од тих положаја током рата. Ниво аналитике и обавештајне припреме УСАФ-а је био озбиљан. Пре рата су очекивали да ће српско ПВО користити доктрину маневра што се, како констатује, и догодило. Обавештајни подаци су им, како прича, дефинисали да је ПВО Војске Југославије „кредибилније од Ирачана“ и описује појединачне тактике Нева и Куб посада. Ниво детаља који су Ф-15Е посаде примећивале о рутини употребе Куб лансера и њихових радара је веома интересантан.
На питање да ли је упознат са српском израдом мамаца у природној величини Петрука одговара да није импресиониран том причом и поставља питање: ако постоји доста фотографија макета авиона и ПВО средстава зашто оне нису уништене ако су биле толико ефикасне? Тврди да је УСАФ знао да их идентификује као макете.
Следећа интересантна критика српске стручности је, како Петрука тврди, епизода у којој су НАТО посаде првих месец дана (кључни период уништења свих битних војних циљева и РВ и ПВО капацитета) имале прецизне податке о метео условима на српским аеродромима захваљујући чињеници да Србија себе није избацила из цивилног европског аутоматизованог система за поделу података о метео условима. Каже да је било довољно укуцати ИЦАО идентифајер било ког српског аеродрома и да су добијали тренутне метео услове на аеродрому као и прогнозу за следећих 24 часа, што су у планирању мисија и користили. Тумачи да је Србија једноставно заборавила да себе искључи из тог система и тако онемогући НАТО-у прецизне метео податке које је мерила на сопственим аеродромима. Закључује анегдоту са тим да је Србија ово приметила тек након месец дана и констатује да је тада већ било касно – најбитније мете на аеродромима су биле уништене.
Петрука се у четвртој епизоди свог сведочења присећа дејства по аеродрому Голубовци, прецизније по објекту Зета унутар брда Шипчаник, недалеко од мешовитог цивилно-војног подгоричког аеродрома. По његовом сећању по овом циљу су прво дејствовали Бомбкети – ловци Ф-14Д који су у заласку своје каријере употребљавани и за дејства прецизном муницијом по земаљским циљевима. Десет дана касније Петрука и још неколико Ф-15Е посада дејствовало је по истом циљу. Током планирање његове мисије планери су изгубили фотографије циља и распоред циљних тачака, што је он морао да нацрта из сећања са једне од претходних мисија. Приликом фазе планирања свака бомба из сваког авиона је добила циљну тачку: северна врата, јужна врата, вентилациони отвор. Испоставило се да је након распореда остао нераспоређен пар бомби што је неко од пилота искористио за предлог да оне дејствују по торњу на аеродрому Голубовци. Петрука каже да наравно да то нису урадили будући да се торањ налазио на „но стрике“ листи цивилних циљева и да су вишак бомби једноставно усмерили у претходне циљне тачке.
Међутим, данима касније сазнаје да је он заправо последњи дејствовао по авионима Супер Галеб акро-групе Летеће Звезде који су такође били паркирани унуатар Зете. Петрука је за изведбу ове мисије добио одликовање.
Петрука неколико пута током сведочења наглашава да „Аллиед Форце“ није био добро вођена кампања. Од већ наведеног „проблема“ да након месец дана нису имали валидне мете за гађање до тога да РОЕ (Рулес Оф Енгагемент) није био адекватно дефинисан. Из његове приче стиче се утисак да су ескадриле и пилоти морали сами себе да штите од контроверзних наређења што је он, како тврди, једном и урадио.
Причу о етици у борбеним операцијама и јасном одабиру непотребних цивилних циљева почиње мисијом која је требало да се обави 5. маја. Како прича, добили су задатак да дејствују касетним бомбама ЦБУ-87 по једном селу у Србији. Каже да му је испрва било сумњиво да је мета село (које није успео да идентификује и након рата) али да је цео процес планирања мисије био нестандардан. На мапи је само био уцртан правоугаоник у оквиру којег су требали да баце касетне бомбе без конкретног војног циља. Петрука се побунио и кроз ланац команде звао је да пита да ли су сигурни да је у питању валидна мета. Одговорено му је да је лично генерал Мајкл Шорт (командујући свих НАТО ваздушних снага за ударе по Југославији) потписао наредбу за ово конкретно дејство. Петрука је затим осталим посадама из своје ексадриле казао да не би требало да изврше овај задатак уколико приликом циљања видео сензорима не буду убеђени да се ради о војним циљевима. Процедура коју су договорили међу собом за ту евентуалност била је да бомбе баце у оквиру задатог правоуганика али у шуму ван цивилног насеља.
Тако је и било. Током приласка циљу видели су да је циљна тачка била на две православне цркве. Посаде се слажу да касетне бомбе избаце на договрену ненасељену локацију у шуми. Међутим, други пакет са другим посадама из његове ескадриле био је поново таскован за исти циљ другу ноћ. Петрука сазнавши за то оставља писану поруку као упозорење да се ради о црквама пилоту из посада који је одговоран за планирање следеће мисије. Поменути пилот ипак извршава мисију након протеста кроз ланац командовања који није дао резултат и, како Петрука тврди, тај пакет уништава цркве са касетним бомбама. Поменути пилот је према Петрукином сведочењу након рата имао психичке проблеме и страдао је у удесу малог цивилног авиона који је сам летео. Петрука је након рата срео генерала Шорта и суочио га са избором овог конкретног циља на шта је Шорт одговорио да се не сећа детаља.
Потврдио је и да је од стране НАТО старешина било наредби за намерна циљања цивилних циљева на простору Југославије и да је то, како је његов пријатељ чуо, рађено како би се „Србима очитала лекција“. Петрука на крају ове приче констатује да сматра да му је ово била најбоља мисија у борбеној каријери – зато што је није извршио.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) January 31, 2023
Дејство по мосту у Грделичкој клисури и путничком возу који је у том тренутку прелазио преко моста приликом којег је погинуло најмање 13 цивила Петрука описује као грешку. Он лично није учествовао у овој мисији али је детаљно реконструише и анализира уз приказивање неубрзаног снимка самог дејства. Констатује да воз није био мета јер, како тврди, све и да је у возу био неко кога је требало гађати то се не би обавило на овај начин и са овим убојним средствима. Примарна мисија је било уништење моста са две вођене ракете АГМ-130 (ради се о бомби ГБУ-15 са ракетним мотором). Емитујући снимак дејства, практично радио контролисану бомбу, наводи гледајући фокусирано кроз уско поље на приказивачу у кокпиту. Петрука тврди да WСО није могао да види воз који прилази нити да скрене бомбу све и да је видео воз на време будући да би у тој фази близине пред удар трајекторија бомбе остала иста све и када би се извршило највеће могуће командовање промене њеног нападног угла. Убеђен је да је планирање мисије криво, да је требало само погледати ред вожње воза и да је управо из тог разлога дејство на мост у Новом Саду изведено у 3 ујутру због минималног саобраћаја.
Извор: Политика
