Пише: Владимир Димитријевић

СЛОБОДА ЈЕ ОСНОВА СРПСТВА

На сутрашњи дан, на Светог Наума 1881. године, рођен је Свети владика Николај, највећи Србин после Светог Саве, како  га је звао отац Јустин Поповић. 

У свом делу „Политика као теодулија“, бавећи се политичким погледима Владике Николаја, Ђорђе Ј. Јанић пише и о његовом односу према Српству као заветној заједници. За Владику Николаја је, истиче Јанић, права вера је темељ свега. Где нема праве вере, тамо нема ни потпуног човека. Вера је, како је приметио отац Георгије Флоровски, „опитно искуство слободе“. Зато је Николај био непорециви слободољубац борећи се против конкордата с Ватиканом, он се није борио само са догматску чистоту правоверја, него и против праоснове сваког европског тоталитаризма: папопоклонства. Бити православан значи бити слободољубив.

У средишту свега је Христос. Право друштво мора бити засновано на христократији. Јанић о таквом поретку пише:“Однос према Исусу и Јеванђељу, у сржи је његовог свеколиког политичког опредељивања. Заступати Спаситеља, тежити изградњи заједнице богочовечанских појединаца који се обједињују у лаосу, одбацивати све оно што одвлачи човека од Бога, и што га баца у наручје различитим идолима, који нису ништа друго до различита очитовања деловања Антихриста, за која човек зна, под различитим именима још од Адама, све то одређује читаву свештену и политичку делатност владике Николаја. Циљ му је био, иако га никада јавно није до краја артикулисао, да Србе, као народ, уздигне у статус лаоса, народа Божјег.

Сва његова политичка опредељивања и према идеологији и према појединцима, настају само из односа актуелних политичких покрета према Христосу. И из тога, да ли се у одређеној идеологији или политичкој ситуацији афирмише или унижава христоликост човекова. Због тога ће, рецимо, одбацити идеологију расизма као дубоко антихришћанску, јер се њоме доводи у питање и унижава једнакост Божје деце пред Оцем Небеским. Такође ће одбацивати и идеологију колонијалистичког империјализма јер се њоме уништава дух поробљених народа, који и кад нису хришћани, ближи су Богу, како је он на много места написао, својом искреном вером, него што су то људи савремене западне, секуларне и машинизиране цивилизације. Такође ће одбацити и богоборачки марксизам који одбацује Бога и проповеда неку врсту класног расизма, заснивајући друштвени механизам и однос међу људима на завидљивости и мржњи међу друштвеним слојевима. Али ће одбацивати и савремену партократију као владавину броја, масе над квалитетом - појединцем и елитом.“
Бој не бије број, него сој!

ДУХОВНА ДЕМОКРАТИЈА

Јанић каже за Владику Николаја и следеће:“Он се залагао за један вид народне владавине, коју бисмо могли да назовемо духовном демократијом, или тачније традиционалним српским слободарством, које је признавало једнакост свих људи пред Богом. Али не и једнакост свих у свим делатностима. Јер Србин је од вајкада, у свим сегментима друштва, признавао хијерархију која је узимала за принцип тоталну примену патернализма: Бога према људима, Краља према народу, домаћина према домаћој чељади; мајстора према калфама и шегртима. Али, принцип сениората увек је обавезивао оног који је изнад, да се брине за оне који су испод. Напредовање у оквиру таквог система подразумевало је прећутно признавање да је вођа, предводитељ, супериоран у делатности за коју се бира и, што није никада заборављано, да је спреман да штити интересе оних који су му подложни као своје сопствене. Иако је у таквој заједници било примера егоизма, ипак је основни принцип заједнице био - опште добро је изнад личног добра. У српској историји, све до модерних времена, ретко је могло да се нађе примера где је национално добро било жртвовано ради личне користи. Појединац је могао, иако ретко, да лично добро ставља испред добра неког другог, али у хијерархији вредности, рефлексно, опште добро је увек било изнад личног добра. Распадање тог система, тако обилато описивано у делима наших реалиста у XIX веку, може открити у новом читању, ослобођеном идеолошких марксистичких предубеђења, врло занимљиву слику друштвеног и духовног живота нашег народа.

Због тог слободарства, владика Николај ће до краја остати непомирљиви борац против комунизма као што је био и против конкордата.“
Слободарство је, понављамо, основа Српства. Зато, како Николај каже да без крста часног и слободе Србин не може имати починка.  

КАКО СУ СРБИ ИЗАБРАНИ? 

Што се Срба тиче, они су изабрани народ – али само као христољупци и страдалници. Успоставивши завет с Богом, они стално полажу испите верности, и од те верности или неверности зависи отаџбинска судбина племена: „Христоноство је сам садржај предања, витална сила која одржава отаџбину/.../ расхристовљени народ не може да има отаџбину већ може да има само државу“, каже Јанић.

Једна нација, као заветна заједница, живи својим идеалима. Промена истих води промени идентитета. Најбољи доказ за то су Срби који су постали мухамеданци, римокатолици или комунисти, преверавањем постајући неко други од онога што биолошки јесу. Једна од највећих опасности по Србе, истиче Јанић, јесте разарање завичајне обичајности, спровођено још од рационалистичко-просветитељске револуције наших западњака, преко титоиста, до данашњих „другосрбијанаца“. Јер, по Јанићу, „обичај је суд у коме се чува дух идентитета једне заједнице/.../ Ако нема обичаја, нема ни начина да се идентитет сачува. Зато губљење обичаја није знак „прогреса“, већ мењања духовне окоснице једне заједнице, губљење њених „карактерних“ особина. А одатле следи и губљење националног идентитета“.

Народ се, као самосвесна заједница, може очувати само вером и историјском свешћу. Традиција духовно стабилног народа чува његову самосвест упркос историјским околностима и покушајима, често непријатељским, реинтерпретације прошлости.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О СРПСКОМ ДУГУ 

У једном од својих мисионарских писама, Владика Николај нас подсећа шта Срби дугују Сину Божјем, коме су посветили своју историју и своје задужбине:“Пре свега Срби дугују Христу све своје највеће људе. Само свети људи и свете жене код Срба су се уздигли до величине, која се види из далеких времена и поколења. А светост је од Христа Господа; од Његове свете вере. Кад би се рекло, да Срби дугују Христу само светога Саву, духовнога кнеза и крманоша живота српскога народа до данас, па би дуг био неисплатив. А Свети Сава није усамљена звезда, осветљена Сунцем Христом; око Саве стоји цео рој сјајних звезда, сјајних светитеља српских.

Још Срби дугују Христу основна начела живота и владања. Дугују Му веру у једнога живога Бога, у суд Божији, у Промисао, у правду и милост Божију, у бесмртни живот на небесима. Христу дугују и разумевање природе не кроз природу него кроз Бога; и разумевање судбе људи и народа не кроз материјалне узроке него кроз моралне и духовне. Једном речју: сву истину о овоме и ономе свету Срби дугују Христу. А у погледу владања све дугују Христовој науци. Поштење, уздржљивост, чедност, братољубље, смерност, милостивост, мирољубивост, трудољубље, ведрина духа, храброст у одбрани правде, пожртвовање, и све остале узвишене врлине душе – све је дошло Србима од вере Христове.

Још Срби дугују Христу благе и красне обичаје своје. Сви ти обичаји су у суштини и по символици јеванђелски. Јер ти обичаји нису само накит живота но прави и главни морално – законски поредак, који чува живот народа српског од распадања, збрке и трулежи.

Још Срби дугују Христу надахнуће за уметничке изразе своје душе и својих идеала у песмама, пословицама, причама, у творевинама ума свога и руку својих.

Још Срби дугују Христу епопеју свога првога царства, и епопеју робовања, и епопеју ослобођења. То јест дугују прве и потоње државе своје, мудрост у стварању држава, херојску трпељивост и визионарско надање у време робовања, као и јуначку издрживост и пожртвовање у време ослобођења.

Јесам ли све побројао? Ни из далека. Тек сам почео списак српских дуговања Христу. Но, мислим, дао сам ти путоказ, по коме ћеш и сам моћи рачунати остала дуговања народа твога Христу Спаситељу. Па кад будеш успео да побројиш сва српска дуговања Христу, онда окрени листу и поброј сва Христова потраживања од Срба. Мисли и питај се: шта Христос тражи од Срба?“

То питање важи и за нас, данас. 

ХВАЛА БОГУ ШТО СМО СРБИ 

У једној од својих предратних беседа Владика Николај нам каже зашто треба да будемо благодарни Богу јер смо Срби:“Ја благодарим Богу што сам Србин, иако има Срба свакојаких.

Благодарим Богу што сам Србин зато што ни један Србин није измислио топ, и ни један Србин није измислио пушку, ни један Србин није измислио ону страховиту и отровну косу, којом се косе људи, а која се зове митраљез, ни један Србин није измислио хаубицу, Дебелу Берту, авион, запаљиве и отровне гасове, та убилачка средства.

Оно, истина, и ми смо се тим средствима служили, али ми их нисмо измислили.

Прихватили смо се и послужили смо се оружијем непријатеља у одбрану своје вере и своје Отаџбине, својих права, своје слободе.
Шта је Србин измислио?

Србин је измислио преслицу и ралицу, један наш велики Србин – научник измислио је телефон, други један Србин – научник користећи пад Нијагаре пронашао је електрику да да светлост народима.

Србин је измислио разне справе за свирање и дивне шаре.

Ништа деструктивно Србин није измислио. Србин није измислио ни једну телегубну и душегубну справу.

Понављам и подвлачим: наш је Народ, Српски Народ, конструктиван, а такав је јер има јаку веру, јер је скроз поштен и неизмерно родољубив…

Колико је вере, снаге и родољубља требало да се изађе из послекосовског периода!

И због свега тога ја благодарим Богу што сам Србин.“

Тако и ми треба да будемо благодарни Богу и да будемо добри Срби. Али, како? 

КАКО БИТИ ДОБАР СРБИН?

Николај нас учи да нико не може да буде добар Србин ако није добар човек. А то значи:“Добар Србин си ако имаш слатку душу краља Владимира, издржљивост Немањину, христољубље Савино, ревновање Милутиново, кротост Дечанскога, смерност Урошеву, пожртвовање Лазарево, витештво Страхињино, правдољубље Марково, срце Југовића мајке, поуздање Миличино, благост Јевросимину, милост Косовке девојке, трпељивост поробљеног српског робља, видовитост слепих гуслара, мудрост српских свештеника и калуђера, стидљивост народних девојака, надахнуће народних певача, даровитост народних занатлија, отменост народних ткача и везира, јасноћу народних пословичара, одмереност и умереност српских сељака, сјај Крсне Славе свих крштених Срба.“

Молитвама Владике Николаја, дај Боже да и ми будемо добри Срби! 

Остале текстове Владимира Димитријевића читајте ОВДЕ.

Извор: Правда