Пише: Михаило Меденица
Не дам Божић својег ђеда, ни прађеда, чукунђеда…
Не дам зору у храстове где ме Бадњак својим зове.
Свакој шуми очи познам, свуд ми својта повешана,
церовино, роде мили, српском главом освештана.
Не дам Божић, ево кости, не жалим их, нек се ломе,
смрћу ти се живљи враћам- Витлејеме, мили доме.
Не дам Божић на Мојковцу, смрзле шаке од тежака,
где је мртав- мртвог стизо у јуришу од Бадњака!
Нигде снега да забели, завејало више струка,
кроз крвави намет гази Српкињица да закука…
Не од јада, удовица, но је пошла у сватове,
Срећан Божић ђеверима, мртвом драгом, да назове.
Не дам Божић у Кравици, преклаше ми цело село,
чеснице ми и путири немо стали на опело…
Распеше ми унучиће на вериге, више ђеда,
ископали мајци очи да се деце надогледа…
Спалише све да угасе Бадњаке, ко да се то може,
Србин се рођењем с Бадњаком близни, опрости им Боже…
Ја не могу, не дам крваве пртине и врисак студњи,
Бадњи дане- дане судњи…
Не дам Божић, Србин сам, тајник,
не дам- Христос је Србину положајник.
Борбе '’Азова'’ и '’Вагнера'’ у Бахмуту погледајте ОВДЕ.
Извор: Два у један
