Пише: Миодраг Зарковић
Уосталом, кад нам већ упропашћавају државу и јавност, ред је да погледамо ко су и шта су.
1) Заклети непријатељи календара
Одрастао човек не може да не буде скептичан према површним појавама, а обележавање почетка нове календарске године неминовно спада у површности. Планета Земља је обрнула пун круг око Сунца: мож’ мислити достигнућа! Имамо, према томе, потпуно право да се према целокупном феномену ”нове године” односимо са савршеним незанимањем.
Али, никако немамо право да презиремо оне који Нову годину славе. Многи међу нама, међутим, управо то раде. И то из дволичних, тј. лажно идеолошких побуда.
”Ко обележава Нову годину по грегоријанском календару, тај је отпадник од српства/православља/светосавља”... То је основа дотичног становишта, лицемерног утолико што сами његови заговорници у својој свакодневици наравно да се придржавају грегоријанског, тог наводно мрског им календара. Када примају плату, плаћају рачуне или обележавају рођендане, ови вајни идеолози све то раде по важећем календару, а који јесте грегоријански. Старог, јулијанског календара, сете се само око уласка у нову годину.
Да им је јулијански календар збиља мио, ваљда би до сада искористили неку од небројених прилика да покрену какву иницијативу да се Србија врати некадашњем рачунању датума. И таква би иницијатива можда била добродошла, јер се утицају Запада ваља супротставити ма и по таквим, наизглед баналним питањима. Чак нас и најближа историја учи да је Запад свако пристајање на њихова правила доживљавао као уступак и онда, налик свим насилницима икада, само тражио још. Зато би хипотетичко враћање на стари, јулијански календар, можда представљало корак ка насушно потребном отклону од повиновања Западним матрицама, доказано отровним.
Али, док се то не догоди, обележавање календарске нове године једино има смисла у ноћи између 31. децембра и 1. јануара по важећем календару. Још једном: нисте дужни да је празнујете, али јесте дужни да поштујете избор оних који су решили да је прослављају управо оног датума када такво обележавање једино и има смисла.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) January 5, 2023
Гунђање ”старокалендараца” је, ако ћемо искрено, чак и горе од пуког лицемерја, јер је одраз очигледне друштвене немоћи. Родољубива Србија, наиме, деценијама уназад губи једну идеолошку битку за другом: Устав је промењен самовољом председника државе Александра Вучића; према окупираној покрајини Косову и Метохији поставили смо границу; премијерка има ”сина” којег није ни родила ни усвојила, већ је ваљда Вучић на полиграфу потврдио да је њен; већина гласача се у истраживањима јавног мњења изјашњава против уласка у Европску унију, али и у власти и у опозицији смењују се искључиво странке које се залажу за ”евроинтеграције”, или су барем равнодушне према том питању... И тако даље. Подугачак је списак политичких појава које у Србији пролазе без икаквог отпора, а које би иначе биле незамисливе у држави иоле посвећеној сопственим интересима. Све су то идеолошки порази без премца, очигледно претешки и превише болни за један део национално освешћеног становништва, које утеху онда тражи у бесплодној мрзовољи по недовољно битним садржајима.
Тај намћорлук је толико узео маха, да је у последње време постало ризично првог јануара пожелети некоме срећну нову годину, јер лако може да се деси да стигне одговор сличан горњем цитату, где се онај ко честита оптужује за изневеривање српства.
Да је намћорима истински стало до старог календара, тј. до Српске нове године, ваљда би на пример у предузећу у којем раде затражили да 14. јануар буде нерадан дан. Питајте их да ли су се икада усудили да свом шефу, или, далеко било, власнику предузећа, предложе ишта слично.
Сва је прилика да нису. Зато што на другој страни идеолошког спектра (оној страни на којој се обично угњезде власници и шефови) стоји далеко моћнија, утицајнија и немилосрднија скупина:
2) Заклети непријатељи Српске нове године
Ова врста баксуза подоста је штетнија од претходне, јер је одраз чисте нетрпељивости према самој суштини било које аутентичне културе, а поготово српске. Заиста, шта друго, осим србомржње, може да буде узрок аутошовинистичког згражавања над чињеницом да један (по свој прилици већински) део народа и даље обележава Српску нову годину, а да сав православни свет у нашој земљи Божић прославља 7. јануара?!
Што би икога, ко није Србин или српски православац, уопште погађало када ће припадници српског народа празновати своје световне и верске значајне дане?
Сличан пример беспотребне, ничим изазване нетрпељивости, забележен је пре 20ак година у Београду, када је примећено да се одређени број верника крсти у градском превозу док њихово возило пролази поред цркве. О том чину човек може да има ово или оно мишљење. Потписник ових редова, иако и сам верник, никада се није крстио у аутобусу зато што дотични аутобус пролази испред какве цркве. Штавише, сматрам тај поступак претераним и, када би ме неко питао за савет, предложио бих му да га избегне. То је, међутим, моје лично становиште, на које свакако имам право, али које не обавезује никога другог. Штавише, ја сам у обавези да поштујем одлуку тих људи да се прекрсте у аутобусу или трамвају, ако ни због чега другог а оно барем због тога што ни на који начин тим поступком не угрожавају никога под милим богом!
Исто се, само у већим размерама, мора признати и за слављење Божића по јулијанском календару, односно обележавање Српске нове године. Ни један ни други празник не наносе никакву штету било коме! Онај ко не слави Божић седмог јануара, ни на који начин неће бити оштећен због тога што га српски православци прослављају баш тог дана. Онај ко не обележава Српску нову годину, нема никаквог повода да се осећа у било ком погледу угрожено због тога што ће у једном (притом већинском) делу народа људи једни другима 14. јануара желети срећну нову годину.
Посебно је поражавајуће што је противљење православном Божићу и Српској новој години бесмислено чак и у интелектуалном смислу, иако се аутошовинистички намћори иначе често позивају баш на интелект.
Божић могу да славе само они који верују у Исуса Христа, а такви су подељени на православце, католике и протестанте. Хришћани у Србији огромном већином су православци, а захваљујући Светом Сави имамо чак и своју, аутохтону Српску православну цркву. СПЦ одређује када обележавамо Божић јер не постоји већи ауторитет за то питање: та тврдња је саморазумљива за православне Србе, али би морала да буде савршено јасна чак и онима који нису верници или Срби. Због чега би православни Срби признали надлежност Ватикана у том смислу? Због тога што, на светском нивоу, хришћана који се приклањају Ватикану има више него нас православаца?! Али, бројност је сасвим бесмислен аргумент у теолошким питањима, јер бисмо иначе, ако се ослонимо на бројеве, у следећем кораку неминовно и укинули Божић, односно хришћанство као такво, пошто већина човечанства не припада нашој вероисповести и не обележава Христово рођење.
Што се тиче Српске нове године, математички је сасвим једнако временско растојање између два прва јануара и између, рецимо, два осма маја. Ако већ обележавате пуку чињеницу да је планета Земља направила пун круг око Сунца, потпуно је свеједно да ли ћете то радити 31. децембра у поноћ, или осмог маја у подне, или било ког другог датума. Они који славе чињеницу да је између 13. јануара прошле и 13. јануара ове године протекло тачно 365 дана, имају у томе једнако научно упориште као и они који славе то што је између првог јануара ове и првог јануара прошле године такође протекло 365 дана.
Календарску нову годину јесте смислено обележавати у тренутку када година календарски и почиње, дакле у првим тренуцима првог јануара, али Српска нова година није исто што и календарска. Српска нова година је обичај, и, као и сви обичаји, ствар је наслеђа, тј. друштвеног договора који се преношењем са једног поколења на друго очувао до наших дана. Сама та чињеница, да је некакав друштвени договор опстао толико дуго, заслужује поштовање, али чак и невезано за то, друштвени договор о којем је овде реч ни по чему није ни више ни мање ”научно утемељен” од друштвеног договора којем се приклањају они што нову годину прослављају првог јануара.
Када се пореде две описане подврсте, ова друга је, наравно, кудикамо опаснија: гунђање на званичан календар може да буде непријатно, често и јесте, али србомржња коју испољавају крсташи против Српске нове године и православног Божића разара саме темеље друштва и државе. Поврх тога, ваља још једном поновити да ”антикалендарци” сикћу из позиције јаловости и њоме изазване фрустрације, док аутошовинисти по вишедеценијском обичају уживају васколику системску заштиту не само унутрашњих, него још више и спољних центара моћи.
Свеједно, у овом историјском тренутку две групе дејствују усклађено, макар им то и не била намера. Као у неком наказном ”перпетуум мобилу”, слабост првих само храни и јача осионост других, која онда додатно продубљује осећај немоћи ових првих, и тако укруг. Као резултат свега, пред нашим очима се честитом и родољубивом народу одузима слој по слој права на пристојно и крајње нешкодљиво обележавање датума које сматра значајним или пак радосним, а да то понижавајуће кретање не наилази ни на какав отпор.
Тако да, парадоксално, од толиких празника испада да немамо посебног разлога да славимо ни један. Поготово после нове ”победе” Вучићевог режима, која је исходовала додатним повлачењима српске државности са окупираног Косова и Метохије.
Заправо, најздравија побуда која честитог човека може да приволи да наглас празнује обе 2023-е и наравно Божић, јесте да тера инат и живцира две наведене групе намћора. Тако да, Христос се роди! Срећна вам нова година! (Српска, наравно. Која друга?!).
Остале текстове Миодрага Зарковића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
