Пише: Ненад Кецмановић
У Сарајеву и кантонима популарни водитељ ток шоуа на ТВ „О“ – Авдо Авдић – боравио је посљедњег понедељка старе године у Приштини и разговарао са премијером привремених институција Косова.
Уз уводне изразе захвалности Аљбину Куртију „што је нашао времена“, односно објашњавајући своје мотиве „зашто је потегао из Сарајева“, изио је индикативну неистину: „Ви сте, према нашим анкетама, најпопуларнија политичка личност у БиХ“.
Што би се рекло „лупио, а остао жив“.
То је равно томе као да је рекао да је Александар Вулин најпопуларнији политичар у мјесној заједници Башчаршија. У Републици Српској, сасвим сигурно, готово нико у тој анкети, сем Рамиза Салкића, не би дао глас за Куртија, а већину би добили Додик, Вучић или Путин.
„Херцег-Босанци“ би гласали за Човића и Милановића, а Курти им не би ни пао на памет. Најзад, и Бошњаци имају своје прече фаворите, попут Бећировића, Бајдена, Шмита, Зеленског, па чак и да их се половина изјаснила за Куртија, не би било довољно да на нивоу БиХ буде најпопуларнији.
Свјестан да се ради о Авдиној ласкавој измишљотини, и сам Курти није се изненађено заинтересовао за анкету, него је „податак“ прескочио и рутински се уопштено захвалио гостима из Сарајева.
Зашто је А. А. изнио баш ту измишљотину и зашто у муслиманском Сарајеву, колико нам је познато, нико није јавно реаговао? Напросто зато што Аљбин Курти и јесте врло популаран у бошњачким кантонима и што Бошњаци све што год сами мисле pars pro toto уопштавају као јавно мњење у цијелој БиХ. А то је опет на матрици да је цијела Босна њихово беговско насљеђе, да су једино они у њој „темељни народ“, да су је само они бранили од спољних агресора, да они једини немају „резервну домовину“ и сличне глупости.
Још почетком ’90-их Алија је колективни српски отпор сецесији БиХ од Југославије тумачио као „став шачице Срба које је завео Радован Караџић“, да би касније син му Бакир Републику Српску, коју му је бабо потписао у Дејтону, третирао као „привремено окупирану територију“. А то би у овом контексту значило да би Срби, да су се отријезнили од Радована, и Српска да се ослободила од аутоокупације, били листом Куртијеви обожаваоци.
Али, ако ћемо озбиљно, поставља се питање: зашто је шиптарски лидер Курти у Бошњака заиста толико популаран?
Шиптари илити Албанци на КиМ нису словенски народ као Бошњаци, не говоре језик којим говоре Бошњаци, они нису бројни у БиХ, као ни Бошњаци на Косову. Чак и вјерска веза по исламу је спорна јер, за разлику од Бошњака, који судо прије 25 година били муслимани
и са великим и са малим словом, Албанци су мултиконфесионалан, народ па их има и католика и православаца.
При томе томе нису интензивни вјерници, него првенствено националисти.
Погром над Србима у марту 2004. није поштедио ни остале неалбанце, па ни Бошњаке. Албанци на Косову, иако већином муслимани, не држе до братства по исламу са Бошњацима. Код Бошњака је, међутим, било обрнуто, па су били силно изненађени и разочарани открићем да их Шиптари не доживљавају као блиске по истовјерништву.
На чему су онда засноване толике симпатије Авде Авдића и његових сународника за шиптарског лидера?
Искључиво на антисрпству!
БиХ се отцјепила од СФРЈ против воље српског народа и по незаконитој референдумској процедури. Црна Гора је напустила Државну заједницу са Србијом, према такође сумњивом резултату референдума. „Косова“ је, прогоном Срба са КиМ и признањем самосталности од стране једине суперсиле и већине чланица ЕУ, стекло de facto самосталност, иако без признања УН.
Послије свега тога могло се очекивати да ће Алија/Бакир Изетбеговић, Мило Ђукановић и Аљбин Курти, коначно бити задовољни.
Међутим, онда су проблем постали Срби који су упркос свему остали у Хрватској, БиХ, у ЦГ и на КиМ, па су Загреб, Сарајево, Подгорица и Приштина, што милом, што силом својски порадили на асимилацији проријеђеног српског народа и интеграцији нових држава. Туђманови насљедници су затирали трагове континуитета са Јасеновцем. Мило је ударао на српски језики и на СПЦ, правио коалиционе владе са Албанцима и Муслиманима, без неупоредиво бројнијих Срба. Аљбин систематски малтретира Србе не би ли отишли и ти малобројни који су одлучни да остану и све издрже.
Изетбеговићи сатанизују Србе као „геноцидаше и лош народ“ не би ли их натјерали да постану добри Бошњани и проговоре босански. И сви они су све то чинили и чине уз отворену подршку тзв. међународне заједнице, са крајњим циљем да своје нове државе етнички очисте.
Али, тај антисрпски удружени злочиначки подухват не даје задовољавајуће разултате. Амфилохијеве литије, Додиково враћање Дејтонских надлежности, Пуповчеви повремени гњевни иступи у Сабору, Српска листа која не одустаје од Заједнице српских општина, представљају легитиман унутрашњи отпор и бунт старосједилачких Срба у ЦГ, у БиХ, на КиМ против кршења устава и међународних споразума.
Елем, ваљало је пронаћи спољњег кривца. Чик погодите ко је!
„Србија се мијеша у унутрашње ствари нових држава, а ту је и малигни утицај Русије.“
Треба се присјетити да је након рата у БиХ, упитан када ће бити „мирна Босна“, Алија одговорио: „Онда када Србија буде довољно слаба!“ Бакир је додао „Све зло у Босну увијек је долазило из Београда“.
Србија је признала Хрватску, БиХ, и ЦГ, те прихватила нормализацију односа са покрајином. Србе у Хрватској представља свеучилишни професор и саборски заступник, а не амбасадор Србије. На челу литија није био патријарх српски, него епископ црногорски. Српску води Додик, а не Вучић. На Српској листи нису чланови СНС.
Дакле, није проблем природна односно легитимна и легална брига Србије за сународнике у сусједним земљама и покрајини, за њихов опстанак, језик, писмо, културу, идентитет, илити „српски свијет“, него незгодна чињеница да у заграничју Србије постоје аутохтони Срби који у њој виде своју „матицу“, пијемонт, заштитника, у коју су, што би рекао Додик, „вјечито загледани“.
Е, у томе лежи објашњење популарности Куртија у Бошњака које је усхићено изразио А.А. на ТВ „О“.
Послије „Олује“ били су Фрањини фанови, до Литија – Милови, послије дивљања 2004. – Куртијеви.
Зашто!?
Зато што су „дефинитивно рјешили српско питање“.Ђукановић им је посебно импоновао тиме што је без крви од српске Спарте направио непријатеља Србије, од Његошевих потомака антисрбе. „Ако је Мило успио да од већих Срба од Шумадинаца направи Црногорце и србомрсце, зашто и ми Бошњаци не бисмо успјели од Срба у Српској да направимо добре Бошњане и босанске патриоте, а и нама НАТО чува леђа.“
Након његовог изборног пораза нико у региону није толико јавно туговао колико сарајевски медији и нигдје Мило није наишао на такво разумијевање и саосјећање као у Бошњака. Истовремено, његов финални неуспјех примили су као наравоученије.
Пошто се Русија вратила на Балкан, пошто Србија није „постала довољно слаба“, него чак ојачала, Срби упорно неће да буду ни босански Срби ни БиХ-патриоти, нити да оду и „понесу само блато на опанцима“, треба примјенити Фрањин рецепт из „Олује“. Дио побити, дио протјерати, а оне који остану свести на бескрајну борбу за минимална мањинска права, попут језика и писма.
Али, прошла су времена када је читав свијет био против Срба, Русија била на кољенима, јединстена ЕУ цвјетала на дискретној узици једине суперсиле, а ова била на врхунцу моћи. Истина, Загреб и сада војно помаже и Кијев и Приштину, али симболично из драге обавезе према НАТО и ЕУ.
Елем, сада су Шиптари постали посљедњи бошњачки узор у борби против Срба, а Аљбин Курти не да патријарху да уђе у Пећку патријаршију, хапси Србе, отима српску имовину, пуца на српску дјецу, постао је најпопуларнији политичар у Босни. Али, не у цијелој БиХ, како обмањује Авдо Авдић, него само у пола од половине.
Да је анкета извођена у Српској, Курти би сасвим сигурно испао најнепопуларнији, прецизније најомраженији политичар. Типично за односе у БиХ, од које је већ 30 година хоће да направе јединствену државу.
Извор: Све о Српској
