Пише: Бранко Вељковић
Поштовани грађани Србије, трећи дневник је управо завршен. Сада лепо одгледајте једну од серија из домаће хипер продукције која, само једна серија, кошта више од свих пилећих паризера у Србији заједно и мирно спавајте.
И мирно сањајте, јер Србија је земља у којој кошмари почињу када се пробудите.
Не тако давно у једној школи у Београду, једно дете је побило деветоро деце. Страдао је и чувар запослен у тој школи. Они који виде даље од уредно паркираних возила хитне помоћи, знају одакле је то дошло. Можда ћемо и о томе једнога дана. За оне чија су то деца, браћа, сестре, тада је настало једно вечито – сада. За њих сутра не постоји, само тај дан, само тај тренутак када су им јавили шта се догодило. Тако је то увек када се пусти крв невиних. Србија је стала. На жалост, само још један краткотрајан тренутак свести, у времену без савести. Свет је добио још једну „вест“ за масовно згражавање и чуђење, а ми смо добили још једног убицу, добили смо још толико жртава и наравно, згрожену публику. Све нас. У данима након тог дана ужаса, нека друга деца, у ономе што смо им ми, старији, као „примери“, као они у које они гледају, дали као „узор“, као тужну и бруталну свакодневницу, почела су да се на друштвеним мрежама „играју“ пуцања, убијања, страшних сцена са тог стратишта. По ко зна који пут показало се колико смо немоћни и колико не разумемо свет у коме живимо. И да, наравно, свеопште згражавање и саблазан јер су се на друштвеним мрежама појавила и деца која су величала и тог несрећног малолетног убицу... Ужас, зар не ?
А шта онда, врли, дични, одрасли и „зрели“, пунолетни грађани ове земље раде?
Не тако давно, на премијери једног високобуџетног филма, смишљеног као и сам догађај да по ко зна који пут у планираном политичком тренутку „илуструје“ историјске везе нас са неким, у времену без нација, граница и душа које нам спремају више неће ни бити битно са ким, појавио се један други убица. Црвен тепих за црвеног убицу. Вишеструки крвник, блазиран и арогантан, као и увек. Убица који је још као „дјечарац“ „регистрован“ као „млада нада југословенског глумишта“ и као такав, талентован, пројектован у југословенским подрумима између два стуба и вечитим закулисним игранкама за још неке „улоге“ у времену смрти које се спремало тих година. Од планираног пројекта за младог глумца није било ништа вољом оног коме су се заклели на верност. Том свом потписнику његов послодавац наменио је другачији задатак. Дао му је све што треба из понора својих грозота и глумац се једног дана, као бесан, вратио до свог аутомобила, узео је пиштољ и убио тројицу. А онда је пуцао и у већ мртва тела на земљи, не разумевајући да је тада „оверавао“ себе а не њих. Тада устрептали, сада само треперави, крвник, одлуком својих „пројектаната“ добио је простор да се „покаје“ у држави у чију славу сада снима филмове. Господари његове земаљске „судбине“, његови сапотписници на коначном уговору, одлучили су када може да се врати у Србију. Дали су му простор у тој шизоидној представи коју живимо и у којој ће кататонична публика да аплаудира и аплаудира до бесвести са све на бис „покајнику“ великих тиража и милионских прегледа. За њиховог Кнеза, куд ћеш боље него да идол коме маса аплаудира на рукама има крв. Много је „упечатљивији“ него када, рецимо, идол у рукама држи рекет или микрофон. Ови, „забавњаци“ тек треба да добију анекс на уговор о идолопоклонштини исписан људском крвљу и авансиран са само једном душом по сваком уговору. А овај крвник, ако му је у животу његов Кнез ишта исправно шапнуо, шапнуо му је да „година прође али дан никада“, али не њему, убици, он ту бригу неће да има. Обећани прах нема емоцију и траје вечно и прах је глув као и убичин барут а без слуха тешко је наћи пут до Бога. То око га је опет преварило. Крвник је своје лице и наличје показао тамо и коме треба. То што му је Кнез шапнуо, то важи за сестру убијеног, мајку, оца, брата,... Не за њега. Они живе са убичином одлуком да „оверава“ а не убица са њиховом да му опросте. Можда би, само можда у неком бољем свету, неко требало да пита сестру или неког од крвљу или љубављу орођеног са побијенима шта мисли о тим масовним аплаузима „доајену“ глумишта, „покајнику“ великог тиража. Пре него што схвати стварну природу покајања и изабраног пута без покајања, да је остало ишта испод те дрхтавице, отишао би тај крвник у тишини до те сестре убијеног и као човек са још мало времена за смирај, затражио опрост од ње. Толико би могао. Могао је и могао би, али горд је. Неће,...
А лепо му је рекао инжењер када је рехабилитовани глумац потуљено хвалио „моћ“ подрума и неспорну помоћ у невољи коју је примио, те када је одлучено да може да опет гази земљом Србијом, само без оружја у колима – „Још си био зелен да оног кога си у себи хранио, храниш на прави начин. Изгладнео си га, зато је тако реаговао“. Сада, пред сваку премијеру, глумац добро разуме шта му је инжењер рекао, сад зна да „га храни“, али сада је ближи прах него светло, па џаба. Да сам режисер, на том путу, могао бих глумцу да кажем овако – спознао си Кнеза али си, тиме, постао свестан и Краља ! У том мрачном подруму у коме си, нико боље од тебе не зна да Бог постоји!
И од аплауза том убици до аплауза свим другим убицама којима френетично аплаудирамо дели нас само величина сале и „маркетинг стручњаци“, лична хипокризија, лајкови на друштвеним мрежама, можда и потребна количина алкохола или наркотика. И то је то.
Они који аплаудирају убици из филмске сале, са истим умишљајем аплаудирају и убицама са националних фреквенција. Компензација је чудо, апалудирање се вазда добро плаћало. Питајте пинкаше и Малог Марета Патеа.
Е то је наша Србија. Згражавамо се над тик-ток аплаузима и ужасним „перформансима“ недорасле деце а истовремено, врло „зрело“, славимо и аплаудирамо„покајнику“ који то није. Ко је ту онда лицемер, одрасли или деца ? Ко ту од кога учи? По ком то ми критеријуму класификујемо убице, „жестоке“ момке, „хероје асфалта“, глумце који убијају и убице који око нас стално нешто глуматају и оне који ће за своја недела да буду у затворима? Ово рекох због оних који још увек верују у земаљску правду.
Или, ако хоћете, ко то за нас и у наше име ради ?
Зато и ово из наслова – „Гинемо због лажи наших очева !“. За оне који схватају дубине људских глупости и заблуда рећи ћу и ко је и када у свом свом ужасу ово доживео и изговорио. Радјард Киплинг, велики писац свог времена, човек који је својим деловањем горд и арогантан какав је био, дизао империју до вавилноских врхова а онда, пред Велики рат, свог најмлађег сина лично наговорио да се прикључи британским јединицама као добровољац и оде на западни фронт. Млади Киплинг, после пар месеци обука и припрема погинуо је у првом јуришу на немачке митраљезе. Када је то чуо, сломљен спознајом, иако и даље везан обећаним, Киплинг је у име свих побијених од памтивека рекао – „Ако ико пита зашто гинемо, реците им да је то због лажи наших очева!“. За све оне које су шрапнели и експлозије уништили до непрепознавања, за све незнане а покопане, Киплинг је смислио још један израз – ПОЗНАТ БОГУ !.
И у свој тој хипокризији, тако, као што „славимо“ овог убицу из глумишта, „славимо“ и ничим изазваног, „самопонуђеног“ јунака Бањске.
И ту је једна клика напрасно одлучила „који ћете да погинете а који ћемо да преживимо“. Све зарад овог морбидног театра. Треба одржати илузију да се њихов Курти „бори“ против овог „нашег“ Куртија и обратно. Било би неумесно да је лично самозвани „врховни командант“, или бата „сад ме нема нигде“ или нека сека, или неки од оноликих бата-сека, поред свега постао(ла) и национални херој. Не иде. А волео би самозвани и то да је. Али ето, овако се „заломило“. Одређен је Миланче-дилерче, још увек у својству грађанина. Миланче-дилерче је сада у делиријуму, али не само прашкастом. Прија му улога националног „хероја“ ал мало га чврљи шта ће даље бити. А у тишини слути. Тешко је размишљати о робији некоме коме попис имовине траје дуже од „ратних“ операција.
Све су лепо договорили и испланирали. И до скоро, све је одлично функционисало. Поделили су улоге као дилери ћошкове. Не знам што ми баш ова компарација паде на памет. У тој „подели послова“ неформална оружана „сила“ у том делу Србије требала је свима а повремене договорене барикаде су део фолкора. Мада, као што смо видели, играње и перформанси са оружјем и „специјалци“ са убрзаним курсом од две недеље по не тако давно виђеном рецепту са деветаром цокулићем у главној улози, умеју да се отму контроли. Њихов Курти је на северу Косова добио поуздане пословне партнере који се неће муљати даље од договореног а „наш“ Курти механизам за контролу Срба на Косову и наравно, илузију да он као „врховни командант“ нешто ради за спас тог силног народа на Косову. Политички, то је у Србији вазда била монета за предизборне утакмице.
Курти из Приштине никада не би могао да успостави ефикасну контролу над Србима на Косову па је то, у складу са договором, за „опште добро“, радио „наш“ Курти из Београда. Када је непланирано страдао полицајац, њихов Курти је повукао потез који је из његовог угла био једини могући. За крв је узео крв и то вишеструко. Само тако је, у свом вилајету, међу својим „бирачима“, могао да дочека јутро. И претекао је. Показао је оно што се од њега очекивало и у непредвиђеним ситуацијама. Када су кренули, шиптарски јуришници су, сасвим извесно, добили наређење у кога никако НЕ треба да пуцају а сви остали су предати на тацни,... Страдали су као и увек несрећници, људи који су срцем били ту где су били. Шта год за живота били и како год живели, страдали су јер су тог дана жртвовани. Неко је од Срба морао да погине да би њихов Курти после погибије свог полицајца остао на власти. А форензика је онда урадила своје. Сумњам да су и једну папиларну линију пропустили да фиксирају и да и тако идентификују сва лица која су по било ком основу дошла у контакт са свим тим возилма и опремом која је заплењена. Ако вам то нико други до сада није рекао, размислите о томе када следећи пут будете путовали у одређене државе.
Не бих сада о томе колико је ту чега било „на бројном стању“ и како се 150 претворило у 12.
Све ово је клизав терен за самозваног. Њихов Курти је показао да врло одлучно решава непредвиђене ситуације и без двоумљења повлачи бруталне потезе које је непредвиђена ситуација наметнула. „Наш“ Курти је по ко за који пут издао наређење да се по Србији препаркиравају хаубице без муниције и одржао пар „јер сам паметан“ разговора са самим собом на јавним фреквенцијама. Све што је успео је да, уплашен какав јесте, „професионалац“ каквим само он види себе, самовољно декласификује „тајну“ меру праћења радио и других комуникација непријатељских формација. Врло „професионално“, нарочито када следећи пут тај посао буде требао да да неки резултат.
А ефикасност у том свету није нешто око чега се полемише. Или је имаш или је немаш. Или знаш да је „призовеш“ или не. Тако је и Јулије Цезар у доба „доказивања“, када је требало да покаже да је он тај који може да влада империјом, да покаже своју ефикасност и одлучност, организовао војну кампању, у војном смислу мање-више бесмислену, у којој је побијено 300.000 Гала. Крв је, као и увек, гарантовала политичку позицију. Цитираћу опет првог наркомана поратног Београда, Раду Николе Пашића – „Царства се праве камен по камен, цигла по цигла, леш по леш. Што је лешева више то је царство јаче.“
Да би представа била комплетна ту је и Мојсије без осмеха, бивши Србин, присутни грађанин. Уредно вежба „Охајо“ загрљаје и са официрима „трулог запада“ планира руте за извлачење народа са Косова. Екипе медијски експонираних, зарад медијске припреме погрома, ламентирају о историјским егзодусима Срба, величајући издајнике попут Арсенија Чарнојевића, преко Краља „ујединитеља“ са пруским орлом на грудима, те преко нациста и комуниста који су сви заједно и у континуитету вековима радили на расељавању Срба са Косова (и из Србије) и досељавању које кога и које чега. Скоро се појавила и екипа која по задатку од „Олује“ жели да направи некакву спасоносну стратегију а не националну трагедију и то опет не због страдалог народа већ због бедног наратива о тадашњим самозванцима.
А „наш“ Курти се погубио у јајету, ђа вертикалном, ђа водоравном, оном мањем свакако. И сада, не брине њега „буђење“ народа нити могуће спонтане реакције. До фудбалског дербија који је напрасно, ничим изазван и сасвим очекивано презаказао за после децембарских избора (још један очигледан знак немоћи и несигурности) има дана на бројање. Мисли самозвани да има довољно времена да „пацификује“ тему, убаци је у редовне „правне“ токове, да као и све друго преко оноликих, безличних, Мали Маре Патеа и Бокан-кокан нашпанованих следбеника, окрене на комедију и определи „народне хероје“, исфабрикује „заштићене“ сведоке и шта год већ треба. Брине га чињеница да сада велико око опет види да је слаб, трапав, логореичан, али не и ефикасан како је обећао. То је опасна пукотина кроз коју су многи пропали. Зна то самозвани одлично. Слушао је у подруму како то иде са таквима а и схватио је то и из препоручене 42 књиге прочитане за три дана. Због онога што следи, масовно се спремају „сузе покајнице“ исте боје као и оне глумчеве. Индулгенцију и луциферијанско „покајање“ гарантују свеприсутни вечити ћутолози, вечити медијатори у пурпурним мантијама заслужни за ургентно спашавање политичара када год гладном народу прекипи. Да, пурпурним хаљинама, не љубичастим, јер пурпур не значи ништа а љубичасто би требало да значи да љубе част, али ко би то од свих њих бесчасних уопште разумео.
Тако је и један сада већ упокојени генерал, ЈНА шињел по дубоком уверењу а онда и сви други шињели по потреби, на једној већ заборављеној конференцији србских радикала заплакао због утамничења главног радикала, „великог“ војводе који је као млади кадар тестиран на русофилији па је онда прекомандован на други колосек. А знао је тај генерал сузних очију за све улоге војводине, како и неби, па из исте су собе без прозора. Ево једне војводине улогице. Када су договарани погроми и протеривање Срба из „љепе њихове“ баш та војводина партија стварно је била пуна и препуна народа и чланова који су били спремни да се истог момента јаве на ратни распоред и да бране то што су којекакви самозванци тог времена годинама говорили да се бранити мора. Тај искрени и као и увек наивни бунт народа је хитно требало амортизовати, спречити а да се при том сачува „углед“ војводе и оног до војводе (ако уочавате неку сличност са данашњим и оноликим другим, истим, историјским догађајима, добро је). Е онда су војвода и његов довојвода изненада ухапшени у Гњилану и егзодус Срба су, бар што се тиче РТС верујућег народа, провели на робији. А без напрасно склоњених вођа народ је застао. Нису ни умели а многи ни хтели да се даље ангажују. Они који су кренули да се самоорганизују и да мимо вођа на „службеном путу“ учине нешто, сурово су спречени у томе од стране, наравно, послушника из редова увек нашпанованих србских безбедњака, по моделу „ја само радим свој посао“. Али да не буде да није речено, а да знаш народе мој, нису пргави, осветољубиви војвода и његов подвојовда били у неком казамату. Тихом ноћи експедовани су ван Србије, пребачени на једно Грчко оство, где су дискретно, на сунцу и уз коктеле на сламчицу „одтиховали“ пар месеци, таман онолико колико је било потребно да „Олуја“ прође. Баш као што су и врли Краљ ујединитељ, Никола Пашић и сви муљатори тог времена послали народ и војску да страда преко Албаније док су они, уредно, возилима отишли до Солуна па укруг, путевима до Албанских лука да „дочекају“ оно што је преживело од жртвованог народа.
Војвода и подвојвода су касније, за „изузетну кооперативност“, награђени министарским местима и јавним функцијама све до председничких. Потоњи бројни штрајкови глађу по приватним клиникама су улоге много мањег „значаја“ од ове. Ово им је била животна рола.
Тадашњи главни самозвани знао је за све то. Пристао је.
Баш као и овај данас.
Прочитајте ОВДЕ о узроцима сукоба у Израелу
Извор: Правда
