Након што је једна банка у Србији одбила захтев клијента да са њим послује на ћирилици, покренула се прича о коришћењу тог писма у јавном простору, начину на који се оно избегава, разлици између службеног и другог комуницирања и намери да се ћирилично писмо истисне у циљу осиромашења српске културе, националне свести и историје.
Александар Милановић, председник Савета за српски језик, тела које је основала Влада Републике Србије у складу са Законом о заштити и употреби језика и писма, изјавио је да ће упутити молбу Влади да обавеже све државне институције да поштују Устав и Закон.

Иностране банке избегавају ћирилицу

Срето Танасић, лингвиста и Председник Одбора за стандардизацију српског језика говори за Спутњик да се не дешава први пут да страна банка у Србији одбије пословање са својим клијентом на српском писму. Одбор за стандардизацију примио је жалбу једног грађанина коме је из банке поручено да су Закон о службеној употреби језика и писма Републике Србије проучили, да у њему пише које институције морају да користе ћирилицу у службеној употреби и да они не потпадају у ту категорију. Банка се оградила тиме да није државна институција и да у себи не садржи државни капитал, те да није у обавези да пише службеним писмом државе у којој послује.

Танасић подсећа да све иностране банке сав свој капитал стичу од српских грађана, чији језик и писмо не поштују, а да се термин „службена употреба“ тумачи селективно. То је, сматра он, грешка у самом Закону који је својевремено донет без консултација са стручњацима и који се мора допунити и преправити.

Манипулише се са тим шта је службена употреба, говорећи да су то текстови који потичу од државе. У речнику српског језика наводи се да је свако пословно општење службено општење. Дакле, све је службено што није приватно. Правопис српског језика такође регулише како ми пишемо кад се служимо српским језиком. Дакле, важећи правопис српског језика истиче да „данас у српском језику преферирамо употребу ћирилице“, док је латиницу потребно познавати из историјских и културолошких разлога, говори Танасић за Спутњик.

Закон је непотпун управо због тих недефинисаних празнина које не наглашавају шта је тачно службени језик и његова употреба. Танасић инсистира да не постоји три, четири или више употреба српског, већ само приватна и службена или јавна употреба, како се некад назива.

Власт није заинтересована

Танасић прича да ће процес рашчишћавања недоумица у српском стандардном језику и приликама у којима се он користи тећи споро, али да је императивно покренути их. Чување ћирилице би се могло убрзати, убеђен је Танасић, уколико би се власти за то заинтересовале у оној мери у којој су одређене групације у друштву биле заинтересоване за увођење Закона о родној равноправности. Западни саветодавци покушали су да тај закон брзопотезно уведу у Србију, упркос неподељеном противљењу грађана, академске заједнице, научних институција и Српске православне цркве.

Ми смо од распада државе чекали тридесет година да се направи какав-такав закон, што само по себи говори да је било отпора и споља и изнутра од разних стипендиста који добијају налоге из света. Неки још не знају да нема више велике Југославије, братства и јединства, нити српскохрватског књижевно-језичког заједништва. То све говори да ми у својој култури трпимо утицаје са стране, што води у културно ропство.

О равноправности ћирилице и латинице, сматра Танасић, требало је говорити у време српскохрватског књижевно-језичког заједништва. Ћирилица ни тада није била равноправна, што се може проверити њеном заступљеношћу у самом Београду пре само 30 година. Постојала је свесна тенденција да се она истискује, а када је нестало српскохрватског књижевно-језичког заједништва и Хрвати се одвојили, прогласили су свој посебан стандардни језик и „однели“ своје писмо са собом, прича Танасић.

„Затуцани“ ћириличари

Либерални, прозападни, југоносталгични и пре свега антисрпски кругови све учесталије износе „тврдње“ односно увреде на рачун људи који бирају да пишу ћирилицом на друштвеним мрежама, компјутеру, телефону. Оптужбе се крећу од оних „блажих“ које алудирају на низак степен образовања оних који се користе својим писмом, па до озбиљнијих у којима се Срби који пишу на српском називају клерофашистима, нацистима итд.

Танасић ту појаву тумачи кроз призму глобалних дешавања, верујући да одређени западни кругови теже томе да униште српски национални и културни идентитет. Он то више не третира као претпоставку, већ обнародовани план спољне политике одређених земаља. Оптужбама не придаје значај и напомиње да би у свакој другој земљи са уређеним правним системом људи који износе такве увреде и оптужбе морали да их докажу, након чега би неко од то двоје – оптужени или тужилац, завршио у затвору.

Такве ствари говоре често они који немају ни три часа из социологије, па не разликују појмове националиста, национализам, не знају шта је национално, шта је националистичко, шта је шовинистичко, али зато обилато користе сличне појмове, што наравно говори у прилог томе да немају ни један озбиљан аргумент. Кад би са таквим аргументима даље од Србије отишли, или би били истерани, или би били исмејани. Наравно, постоји и један део необавештених који може да наседне на такву реторику баш зато што је ћирилица свесно потискивана и пре распада државе. У самој Србији постојао је одређен однос према људима који су писали или се залагали за ћирилично писмо, па су још тада од стране партије проглашавали за националисте. Да ћирилица није значајна, не би је ни нападали.

Ћирилица је, закључује он, један од најважнијих обележја српског културног и националног идентитета, а уз српски језик и Српску православну цркву представља главног чувара српског национа и због тога је императивно да се Закон о службеној употреби језика и писма поново размотри, како би се ћирилица заштитила.

Извор: sputnikportal.rs