У цикличној смени трагичних блискоисточних епизода, сцене бруталног убијања Јевреја, киднаповања и разарања њихових кибуца на југу Израела заменили су снимци погибија палестинских цивила, њиховог масовног егзодуса, уништавања појаса Газе и хуманитарне кризе потресних размера.
Прва фаза рата са Хамасом је завршена. Тимови за сахране и војног рабината махом су окончали посао прикупљања тела више од 1.300 Израелаца. Пошто су батаљони распоређени, оперативни планови завршени, а израелској јавности објашњено шта мора да уследи, кренула је друга фаза: копнени удар на Газу.
Прва недеља рата обележена је траумом Јевреја, друга припада патњама Палестинаца. Први су у шоку, ненавикли на тако масовне жртве на територији своје државе. Други су у очају безнађа, иако им је судбина доделила деценије патње и сиромаштва у енклави на источној обали Медитерана.
Израел је негирајући право Палестинцима на сопствену државу и јудаизацијом окупиране Западне обале коју би да анектира дао зелено светло колонизаторима да се обрачунавају са локалним живљем, да им уништавају куће и џамије, пале аутомобиле и маслињаке.
Критике које је због тога добијао утихнуле су од старта осмог рата за Газу од 2006. Израел је задобио симпатије света згроженог акцијама палестинског исламистичког и милитантног покрета Хамас. Јевреји су заборавили на све политичке разлике које су их дубоко поделиле и окупили се у одбрани земље коју им је обећао Мојсије.
Како је рат одмицао, солидарност се због масивног и неселективног израелског противудара обазриво селила на страну палестинских цивила који дуже од седам деценија сањају о сопственој држави на земљи коју су им обећале Уједињене нације.
Какав коперникански обрт тако уобичајен за подручје најдуже кризе савремене историје. Хамас је прокоцкао шансу да свет упозори на продужену окупацију, јудаизацију Западне обале и Источног Јерусалима и на скрнављење џамије Ал Акса, треће најсветије у исламском свету. Маскари јеврејских цивила и младих гостију једног музичког фестивала учинили су да радикална група која управља појасом Газе потврди исправност става САД и многих земаља ЕУ да се ради о терористичкој организацији.
Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху је на путу да прокоцка капитал који је стекао. Ослањајући се на подршку споља, поручује да ће удар на Газу „променити Блиски исток”. Израелска ултраконзервативна влада не жели да обузда религиозне ционисте и ултрадесне националисте који су, жељни освете, кренули у „уништавање” не само Хамаса већ и живота 2,3 милиона становника Газе. Више од 2.300 је већ убијено.
Армија која окупља елитне трупе регуларне војске и 360.000 резервиста, највећа бројка у историји Израела, свакако може да покуша да уништи неких 60.000 припадника Хамаса, али цена победе лако може да буде прескупа. Хуманитарна катастрофа је већ ту: нема горива које покрећу пумпе за воду, нема струје, хране, лекова... Подршка света коју је Израел генерисао последњих дана значајно би ослабила, а Нетанјаху је већ упозорен са разних страна да поштује законе рата.
Пензионисани генерал Ђора Еиланд изјавио је да Израел мора да „створи незамисливу хуманитарну несрећу” па израелске намере остављају мало места сумњи. „Газа ће бити или без Хамаса или без људи. Ми смо у егзистенцијалном рату.” Израелска армија је позвала становнике Газе да напусте град, што је равно претњи етничког чишћења. Где да иду? Куда год крену, нађу се на путу бомби. Град се систематски уништава.
Хамас и становнике позива да остану, то им поручују и шеици каирског Универзитета Ал Азхар, седишта сунитског ислама, у страху да би могли де крену јединим путем – ка граничном прелазу Рафа. Египат је током ратова 1948. и 1967. примао колоне избеглица из Газе, али прва арапска земља која је признала Израел тешко да би у ситуацији економске кризе била спремна да прими милион људи.
Палестинцима прети нова Накба, Дан катастрофе који се везује за проглашење Државе Израел маја 1948. када је више од 700.000 Палестинаца протерано, а многи њихови градови и села разрушени и спаљени. Половина данашњих житеља Газе су потомци тих избеглица којима никада није допуштено да се врате на земљу својих предака.
Као што се мобилисао против Хамасових терориста, свет мора да се мобилише да би зауставио израелске екстремисте.
Истовремено, опасности да Газа буде окидач за регионални рат одавно нису биле веће. По арапским престоницама прокључале су емоције. Хезболаси, најбоље опремљена и утренирана наоружана група с којом се Израел суочава на југу Либана, држе прст на окидачу. Говори се да је кренула мобилизација. Да ли ће пропустити моменат да дејствују упоредо са Палестинцима?
Да ли амерички председник Џо Бајден може себи да допусти да буде увучен у нов блискоисточни рат у коме би се активирале све милитантне групације повезане са Ираном? И то у време када Запад показује знаке замора од слања помоћи Кијеву, украјинска контраофанзива попушта и долази зима, а председник Владимир Путин се спрема да наздрави победи. Питање је да ли Вашингтон калкулише око последица своје неупитне подршке Израелу и последица разарања Газе. План о уништењу Хамаса је сувише скуп да би био остварен. План о промени Блиског истока могао би да буде високо ризичан.
КАТАСТРОФА У ГАЗИ: Најгоре тек долази
Извор: Политика.рс