Пише: Мухарем Баздуљ
Био је у Београду Георги Господинов, ваљда најважнији бугарски савремени писац, па ме је обрадовао велики интерес медија и још већи интерес читалачке публике. Један од проблема нас Балканаца је што се често не (у)познајемо директно, него преко посредника, углавном англосаксонских. Неко би рекао да је тако и у случају Господинова, да је његову овдашњу видљивост нагло подигла овогодишња награда Букер, али опет, с друге стране, први превод Господинова, велике светске књижевне звезде данас, на било који други језик био је превод на српски, пре скоро четврт века, у издању "Геопоетике".
Подсетио ме Господинов на моју књижевну резиденцију у Софији у јулу месецу 2020. Харала је корона, па сам био сигуран да ће ми резиденцијални боравак договорен месецима раније пропасти. А онда је скоро напрасно прекинут локдаун и мене су питали да ли бих ипак дошао, па сам пристао и био у Софији од првог до 31. јула. Господинова сам срео већ другог дана боравка тамо, и то случајно, у ресторану Клуба архитеката. Мислио сам да је он на својој резиденцији у Берлину, а испоставило се да се вратио буквално дан пре. Набрајајући колико заједничких издавача имамо по свету, пребацили смо прсте једне руке.
Проговорили смо и коју стереотипну о српско-бугарским односима, али мене је управо боравак у Софији касније научио да је српска "мека моћ" у правцу Бугарске много јача него обратно. Ако се не варам, ми у последњих двадесетак година имамо максимално пет-шест савремених бугарских писаца преведених и присутних у нашим књижарама, мада је наше књижарство и издаваштво развијеније од њиховог. Насупрот томе, њихове књижаре пуне су превода српских писаца на бугарски. Готово да нема иоле познатијег српског писца данас, а да нема бар једну књигу на бугарском.
Rесторан "Нушич"
Истог дана, након сусрета с Господиновом, враћајући се у свој привремени софијски стан, у Булевару патријарха Евтимија, на броју 14, угледам најпре познат (ауто)портрет. То је Бранислав Нушић?! Да, то је ресторан који се зове "Нушич" и у ком се продаје српски роштиљ, штоно овде кажу, србска скара.
Шта ти је soft power, размишљам опет. Како би се могао звати бугарски ресторан у Београду кад би постојао? Евентуално "Христо Стоичков". Ко је уопште бугарски Нушић, ко је њихов најважнији драмски писац из друге половине 19. и прве половине 20. века?
У стану сам имао неке публикације о бугарској књижевности, неке као историјске прегледе. Површним листањем не налазим да је Нушићу неко јако близак. Једино што ми бар мало личи је Иван Вазов, мада је он, рекао бих, Бугарима важнији него Нушић Србима. Вазова (1850-1921) зову "оцем бугарске књижевности", по њему се зове Народно позориште у Софији. Има и неку међународну тежину, по њему се зове једна улица у Братислави. Преводили су га и код нас, али тешко могу да замислим да се неки ресторан у Београду зове "Вазов" (мада је добро име).
Међу свим српским писцима, испаде Нушић најбоља повезница са суседним народима. Нушићу нити ко оспорава српство (мада је био Цинцар), нити било ком смета. У Сарајеву се онај дeо бошњачке елите који се гади Андрића, у последње време куне у Нушића. Колико им је Андрић исламофоб, толико им је Нушић исламофил. Игра се Нушић нормално у хрватским казалиштима. Петрит Имами је писао о Нушићевом сусрету са Исом Бољетинцем, а генерално ми се чини да сам читао како је из албанске перспективе управо Нушић онај међу класичним српским писцима који им је, кад је о односу са Албанцима реч, најмање споран.
Није Нушић толико познат као кафански тип, али крстио је локале свих врста: од кафића ("Нушић") и клуба ("Бен Акиба") у Београду, до роштиљ-ресторана у Софији.
Црквом Светог краља
Који дан касније, у строгом центру старе Софије, необично лепа улица зове се – Пиротска. Пролазим кроз њу тражећи Саборну цркву свете Недеље. По званичним подацима, изворно потиче из 10. века, мада је наводно на истом месту био хришћански храм још у четвртом веку, пре него је хришћанство постало званична религија у Римском царству. Ту су 1925. комунисти хтели да убију краља Бориса Трећег. То им није успело, али су убили више од 150 људи. Напослетку, црква је најславнија по томе што се у њој чувају мошти српског краља Милутина, па је многи стари верници називају и црквом Светог краља.
Улаз у цркву као цркву је, наравно, бесплатан, али је фотографисање забрањено ако се не плати карта од пет лева. Достојевски би, помишљам, доживео нервни слом код овакве варијације на римску праксу. Подсећа то, наиме, на чињеницу да колико год улазак у фамозну римску базилику Светог Петра у ланцима био бесплатан, рефлектор који осветљава Микеланђеловог Мојсија који је у дебелој сенци оперише на бази евро-кованица; убациш два евра и рефлектор светли ваљда минут-два ако ти је већ стало да се лепо усликаш.
Михиз би можда рекао: Чували бисмо и ми мошти неког бугарског средњевековног краља, да су га ови имали. Шалу на страну, хоћу да кажем да је у Софији на свакодневном нивоу тешко не приметити неку српску "референцу", док, рекао бих, кад је о Београду и Бугарској реч, то није тако. Можда би вредело размислити зашто је то тако, нарочито у контексту чињенице да у нашој јавности влада скоро па консензус да Срби "немају смисла за меку моћ".
И на крају, а пословично не најмање важно, у таксијима шибају само српски народњаци, а свако старији од 30 година зна ко је Лепа Брена. Него, ко је бугарска Брена?
Прочитајте ОВДЕ нови ауторски чланак Емила Влајкија
Извор: Раша Тудеј Балкан
