Зоран (50) данас живи без свог срца, тачније са вештачким и то најдуже на свету. Он је званично 2017. године био први не само у Србији, већ и у региону који има вештачко срце. Када је први пут осетио да нема довољно ваздуха и да не може да дише, одлучио је да потражи помоћ лекара.
"Имао са извесне проблеме са дисањем, који би могли да се повежу са било којим другим здравственим проблемом. Није везано само за срце. Касније су контроле и прегледи указали на то да имам срчаних проблема. Дијагностикована ми је кардимиопатија, увећани срчани мишић. Слабљење срчаног мишића. Он је до те мере слабио да није могао више да пумпа крв колико је довољно и морало је да се одстрани. Или да се трансплантира или да се угради вештачко срце. У то време није било уопште донора. Није била могућа трансплантација, тако да је једино прелазно решење било вештачко срце са којим живим, ево, већ, ући ћу ускоро у седму годину", почиње Зоран Милићевић причу за Телеграф.рс.
Срце је Институту за кардиоваскуларне болести "Дедиње", чији је он пацијент и где је и оперисан, донирала америчка фирма, која једина производи вештачка срца. Уз срце, Зоран мора да носи и посебан апаарат, али како каже одавно се навикао да живи са тим као и његова породица.
"Живот са вештачким срцем, кад се прилагодиш на све то што захтева тај апарат односно вештачко срце, није тако проблематичан и лош али, наравно, има бројних ограничења која морају да се испоштују да би то функционисало како треба. Мора да се прати све то што апарат шаље као сигнал. Да ли су то аларми који се пале одређеним ситуацијама, затим пуњивост батерија, како се осећам, такођем редовне контроле, замена апарата који се мења на свака четири месеца", наводи Зоран.
Како каже, осим проблема са дисањем није осећао ни једне друге симптоме. Лекарски налази говорили су једно, а његов организам друго. Тачније, на првим налазима откривено је да има кардиомиопатију и да му срце ради са 5 одсто капацитета. Зораново срце сада има 126, 127 откуцаја у минути. Поређења ради, број откуцаја срца здраве особе у стању мировања је 60 до 100 у минути, а његов сада ради као да стално трчи и вежба. Срце се чује јаче у односу на право и много брже куца.
Зоранов живот у потпуности зависи од струје, због тога ретко напушта сигурну зону, своју кућу. А када је напусти у ранцу носи апарат из којег се шири звук на који је навикао. Из Београда не може далеко да омакне, али како каже, захвалан је што жив.
Проф. др Миљко Ристић, координатор за трансплантацију срца и развој кардиохирургије, навео је раније да је Зоран један, од 1.800 пацијената, којима је у свету уграђено вешатчко срце, чиме се Србија сврстала у сам врх светске кардиохирургије.
УПОЗОРЕЊЕ МЕКГРЕГОРА ВАШНГТОНУ: То би била велика грешка
Извор: Мондо
