Пише: Владимир Димитријевић

Поћорече, цареви већиле,/ душа ми је од Косова стара,/ тврдо срце у горскога вука,/ командант сам Гвозденога пука,/ не бојим се цара, ни ћесара!

Миливоје Јовановић, командант Гвозденог пука Моравске дивизије Оскару Поћореку који га је позвао на предају

Час у коме се јавља Кустуричина књига

Светска сатанистичка интернационала кренула је у гневу на хришћанске светиње: у исти мах, забрањује се канонска Украјинска Православна Црква Московске патријаршије и удара се на Кијево – Печерску лавру, у којој су мошти неких од највећих подвижника у историји православне вере; Косово и Метохија треба да нам буду одузети, са нашим одобрењем и клањањем НАТО ђаволу; страда народ Свете Земље ( међу њима и мноштво православних Арапа ) и руше се светиње, попут манастира Светог Порфирија у Гази...Јерменима, који нису сасвим православни по догматици, али су нам веома слични по историјин и душевности, народу покланом,  одузеше Арцах ( Нагорно Карабах ), препун светих спомена и олтара, па их сада Азербејџанци претварају у некакве „кавкаско – албанске споменике“, бришући јерменске трагове.

У таквом часу, у предворју Трећег светског рата, диже се Емир Кустурица, и говори, у серијалу „Мој живот“ на „Спутњику“, и у књизи „Кад мртве душе марширају“ у издању „Катене Мунди“. Уместо да, као већина својих западних колега, игра, на кецу, са све марамицом у руци, глобалистички данс макабр, он виче:“Не пристајем!“ И квари игру, где год може. И позива своје гледаоце, читаоце, сународнике и међународнике, да не пристају, да не дају душу, да не плешу мртвачко коло, коло наопако, него да крену путем слободе.(1) 

Без слободе нема човештва

Тај pathos слободе основна му је одлика од почетка стваралаштва. И као филмском уметнику, али и као писцу, слобода га држи у непредаху и немирењу са привидима. Он, из своје и свељудске слободе, као да каже:“Нећемо да будемо робови дементне бубашвабе која се зове Клаус Шваб, Бубашваб. Нећемо да постанемо киборзи. Пљујемо у ваше прозоре кроз које нам нудите још једну, луциферски светлу, будућност. Пљујемо у ваше мегамашинске манифесте, у ваше ноутбукове повезане са НСА, у ваше обавештајне податке и све што сте спремили да, попут вештица у „Магбету“, кувате у вештичјем котлу.“ 

Такав је и српски завичај Емира Кустурице. ( Онај Завичај који је, како рече Жарко Видовић, смислом преображен предео порекла ). У завичају се учила слобода да се буде оно што јеси. 

Шта значи баштинити завичајну неустрашивост? Кажу да је Мустафа Голубић Васи Чубриловићу, 1924. у Бечу, певао песму Бојичића Алила, јунака из Габеле:

Бојичићу, бојиш ли се кога?
Бога мало, а цара нимало,
За везира ни хабера немам,
А за пашу ко за ђогу мога.

Године 1941, хапсили су их у Београду нацисти. Васа је преживео, Мустафа није.

А песма је остала, да је певају други.

Рецимо, Кустурица, који се дигао против свемоћи Бубашваба и Светског економског форума. 

Свет као тамница

По Емиру Кустурици, овај свет је постао затвор у коме се не виде бодљикаве жице: али тамница је, ипак, тамница. Сви треба да буду заточени - под ведрим небом, у невидљивом кавезу. Нема слободног кретања ни ума, ни тела. Ко покуша да буде слободан, остаће без дигиталног новца, а може и без биолошког живота. Ако се не сложи са Бубашвабовом визијом  наше будућности, нимало оригиналном: Орвел ју је најавио као чизму на људском лицу, и то заувек.  

Зато нас писац књиге „Кад мртве душе марширају“ опомиње на доба коронократије, праслике онога што чека Бубашвабове поданике ако се не успротивимо. На удару је, пре свих нас, био Новак Ђоковић зато што је одбио да се вакцинише нечим што није вакцина, него експериментална „генска терапија“:“Притвор у коме се налазио Новак Ђоковић само је изразита слика помјенуте намјере. Ко се то тамо нама успротивио? Ко то жели слободно да прескаче ограде које смо ми исковали?(...)Удариш на главног лика јер је то ефектније него све оне стравичне слике злостављања грађана Мелбурна који на улици нису носили маске. Стара прича, нова форма. Само што је овдје у затвор стрпан онај који представља најсавршенију психофизичку форму не само српског рода него и остатка човјечанства.“

Кустурица је узео Ђоковића као парадигиматичну слику слободе која се, као и све људско, персонализује да би била оријентир остатку човечанства. Тај глас, усред медицинско – полицијског тоталитаризма, није био за занемаривање. Ни данас није, наравно.

Пут ка души 

Кустурица је уметник. А то значи – потрагом за лепотом бринути о души. Кустурица се уобличио, чак и кад није био свесни хришћанин, на схватању уметности као пута ка души. Зато он у својој новој књизи каже:“Не смијемо заборавити да хришћанство није сплет апстрактних циљева, идеја и погледа на свијет, већ конкретност Бога који се оваплотио у људском тијелу и који нам не даје опис нашег живота него је Он сам тај живот, а човјек и његов пут се учитавају у вријеме као цјеловитост. Јер човјек није само ни материјално, ни само духовно биће, он је и дух и тијело, како је говорио Достојевски и како пише у Јеванђељима. 

Достојевски је, дакле, понудио визију човјека као цјеловитијег од оног човјека кога ће касније друштво препознати као потрошача, мрава, који се креће у колонама и који умјесто недељом у цркву иде у велике шопинг молове. Многи су свјесни да бити потрошач и дио тог мравињака није идеал слободе. За религиозне мислиоце важи идеја, да ако нема Бога нема ни умјетности, ни слободе, јер су религиозна осјећања ове врсте сестринска веза између два појма.“

Уметност и слобода – одатле књига „Кад мртве душе марширају“. Зато је велики руски песник Осип Мандељштам, који је живот окончао у ГУЛАГу, записао:“Данас је сваки културан човек хришћанин“. Такав зна за празничну дубину битија, кроз коју вечност продире у време. Потрошња може да симулира празничност, али иза ње остаје само Чамотиња, оно Бодлерово чудовиште које пуши наргиле и у једном зеву би сав свет да прогута ( види песму „Читаоцу“). 

Шта му ово треба?

Једном се Емир Кустурица упитао:“Шта ми ово треба?“ То и јесте кључно питање – шта му је све ово требало, нарочито у тренутку када се светови руше, и када, у неком новом походу против Срба као „малих Руса“ ( а зашто не и као великих Руса, који су, крајем 20. века, издржали све што је било намењено Русима од стране Запада, и нису се, ти Срби, сломили ? ) оно у шта је улагао себе, попут Андрићграда, може да нестане у ватри мржње и зла? Јер, не губимо из вида: Андрићград је, као и Андрић, омрзнут код свих оних који би да нас убеде како Истина није Алитија – на грчком незаборав, јер пориче реку смрти Лету и не пристаје да из Лете пије и у Лети се огледне? Дрина на којој је Андрићград израстао сушта је супротност Лете – на Дрини се један сећа. А ко мрзи Србе, мрзи им и сећање. Зато је Град Писца под сталним погледом мрзитеља. Домаћих и страних. 

Уместо да ћути, јер је у ћутању сигурност, Кустурица вели – ја ћу да кажем. Шта ми то треба, али ипак ћу да кажем...

Слушати глас савести

Дубоко уверење потписника ових редова је да Кустурица говори зато што слуша глас своје савести, која се, у хришћанству, назива гласом Божјим у човеку.  „Заправо је немогуће побећи од Бога“, вели св. Јован Златоусти. Чак и они који одбијају Бога стреме Богу, како рече Тертулијан, јер је „душа по природи хришћанка“. 

Француски православни теолог Жан Клод Ларше каже:“Бог Својим активним присуством у самој природи човека не престаје да му показује Себе с циљем да га човек упозна, али ипак никада га ни на који начин не приморавајући. Но, човек силом страсти одбацује непрестане кретње благодати које делују унутар њега, одбацује призиве Духа Светога и противи се Богу.“ О томе је говорио и Блажени Августин: „Моја болна душа, која је могла да пронађе исцељење само у вери одбијала је да оздрави. Противила се Твојим рукама, о Господе, Који си припремио лек вере“. 

Гушити савест значи ослепети себе, о чему Свети Иринеј Лионски вели: „Ограничени и заиста несрећни су они који неће да виде тако очигледне и јасне ствари, него беже од светлости истине, ослепивши сами себе, попут несрећног Едипа“. 
О томе говори и преп. Симеон Нови Богослов: „Као аспиде ми затискујемо себи уши, постајући налик на глувонеме и попут мртваца слепи за осећаје наше душе“. И још: „Клонули, осакаћени и рањени, ми занемарујемо средства за исцељење, изналазећи свакојаке начине да ништа не чинимо“. 

Зато се пали човек лаћа свега онога што може да га сакрије од Бога и уклони са пута Истине. Читав свет „великог ресета“ прави се због тога да човек не би чуо глас Господњи у себи. 

А то и јесте прича о Великом Инквизитору, коју Кустурица стално промишља, опет и опет нас подсећајући на немогућност да се у Инквизиторовом свету сачува човештво.

Ничега нема без слободе

Ко нема савести, не за ни за слободу. Ничега нема ако нема слободе: постаћемо, како се на Западу предвиђа, кад умремо, само гнојиво за неку њиву у власништву Блек Рока. ( Финк, власник „Блекрока“ и сународник Зеленског, ови дана га је, каже Роберт Кенеди, упозорио – не сахрањуј више украјинске несрећнике у чрнозем: ја, Финк, купио сам плодне украјинске њиве, нема ту места за твоје мртваце убијене у  братоубилачком рату ).

Кустурици ни уметност којој се посветио није дозволила да ћути пред таквом будућношћу, јер, како он каже, „подјела на добро и зло и посебно борба против зла може очувати умјетност, не само човјечанство. Вјера у бесмртност умјетника и његовог великог дјела је паралелна појава вјери у вјечну душу.“

Уметност и религија нас бране од ништавила епохе у којој смо се обрели. А то ништавило се да свести на формулу канцер – капитализма:“Нема алтернативе. Јесмо њушке, али смо једини; јесмо оних 0,666% који владају вашим убогим животима, али нам не можете ништа; јесмо луциферијанци, али смо вам једина светлост.“

Кустурица каже:“Наша је светлост Сунце Правде и Исток истока, Који је, поставши Човек, дошао тамноме западу, природи нашој, и учинио нас синовима и кћерима Оца“. 

Савест и слобода

Савест је, да поновимо са Светим Златоустом, „глас тајанствени, али јасан и разговетан, који се из дубине наше природе, где га је сместио Бог, подиже у њој, као некакав унутрашњи учитељ, како би нас учио шта је добро, а шта зло“. 

Кустурица, под Сунцем правде, зна да се мора слушати савест. По Светом Доротеју:„Ако нам савест говори да учинимо нешто, а ми то пренебрегавамо, и ако нам она опет говори, а ми то не чинимо, упорно је газећи ногама, на крају је закопавамо и онда јој тај терет који је притиска смета да нам се обрати на јасан начин. Но, попут запрљане лампе, кроз коју се светлост једва пробија, она почиње да нам ствари показује некако замућено, замагљено (...) И како у мутној води нико не може да посматра своје лице, ми постепено доспевамо дотле да не примећујемо глас наше савести, готово до те мере да поверујемо како је више и немамо. Ипак, не постоји нико ко би ње био лишен, јер, као што смо већ рекли, то је нешто божанско, што никада не умире; она нас непрестано подсећа на оно шта је потребно, али ми је више не слушамо, како је речено, јер смо је презрели и изгазили ногама“.

А то се скупо плаћа. Не дај Боже никоме!  

Не пристати на чудовишност

Једно од питања књиге „Кад мртве душе марширају“ гласи: како смо добили монструма, дечачића који је, у основној школи у Београду, побио толике своје другове и другарице? И као што се Теодор Адорно питао – сме ли се писати поезија после Аушвица, тако се и Емир Кустурица запитао: зар је могуће да је најмлађи масовни убица у свету пореклом из Србије? Како је могуће да се он каје само зато што није побио све које је хтео? Зар смо ми, којима је учитељ био Свети Јустин Ћелијски ( онај који је рекао:“Свет је богојављење, а човек богослужење“), изгубили будућност своје деце у видео – игрицама? 

Србија је, вели Кустурица, постала свет ( стално су, ако се сећате, другосрбијанске ћифтице и најнапреднији фићфирићи фрфљали, у свим медијима трућали – ми смо свет, Србија је свет ) укрштањем личне и друштвене патологије; у наредних двадесет година неће бити никаквог излечења.

Због савести, због тих двадесет година мрака у сенци белих и жутих крака НАТО пентаграма Вашингтон – Брисел, Кустурица се огласио. 

Не жели да пристанемо не монструозност. Јер то може водити новом Јасеновцу. Страшни кољачи из Јасеновца често су били деца, каже Кустурица. 

Мисли које узнемиравају

Кустурица нас узнемирава својом књигом.

Он нас подсећа да су старе европске вредности увек биле повезане са стваралаштвом. Нове, политкоректне, „вредности“ руше све пред собом, и лишавају народе одбрамбене способности. Постаје опасно и да дишемо – Бубашваб каже да тиме загађујемо планету. 

Бубашвабови ученици нас уче да је циљ економије већи број радних места, а не благостање, да су инвеститори свете краве, да филмови не треба да буду потрага за смислом, него генератори насиља, да судије треба да поставља Сорош. 

Добили смо пакао између остаог и зато јер наша деца нису учена правим вредностима предаштва. Нико им није приказивао херојство самопожртвовања из Првог светског рата. Филмови о краљу Петру Првом, „Заспанка за војнике“ – ширили су дефетизам. „Дара из Јасеновца“ само је за домаћу употребу. „Немањићи“ су нас представили као неке, што би рекао Бата Стојковић у „Шпијуну“, „чобане, будале“. Копрокултурна Марина Абрамовић нам је постала доказ да смо свет. 

Јала, Раста, Маја Беровић – то су те песме којима се хране наша деца, вели Кустурица. А песма је важна, јер, како пише Винавер у књизи о Лази Костићу, „песма је јаснија но свака научна и ненаучна расправа“, „песма је сама по себи доказ једног стања духова“, „нова песма је вазда имала да означи да је настало ново раздобље“. У раздобљу јаларастамаја добили смо покољ у ОШ „Владислав Рибникар“ у Београду. Чему смо се надали, пита нас Кустурица. 

Луцифер као џибер 

Ствар је у томе што свако доба има свог ђавола.  Данашњи је на „Пинковизији“. И џибер је, баш прави, непобедиви ( за сада ). У „Задрузи“ је, пре но што но се стварност масовног злочина осветила ријалитију на који смо пристали, такође био бивши убица ( па је, његовим путем, кренуо онај што је ојадио села око Младеновца ). У паклу егоизма и компетитивности, када је амерички Б филм постао наш идеал, а Тарантинови „урадци“ модел понашања, добили смо Беливука, сличног индуској богињи смрти Кали, опасаној цревима и мозговима, новог антијунака судског ријалитија, популарнијег од председника свих морибунда Србије, што је скоро немогуће. ( А могуће је, како рече Мајаковски – „Било је то, било у Одеси“ ). Па се неће зауставити ово што је почело. 

Имамо, вели Кустурица, дронове који се могу купити за двеста – триста евра, и којима се могу побити људи у кругу од пет – шест километара. А јаларастамаја, Луцифер са кезом  џибера, само чека да неком проврти мозак, и убаци неопходне садржаје. 

Култ научизма

Кустурица нас подсећа на опасност од култа научизма, којим се правда свако зло у свету. То су и Достојевски и Иван Иљин звали полунауком.  

Иљин каже:“Русију је уништила полунаука. Уништила ју је отровом и саблазнима у њој скривеним. Наука располаже великом снагом: учи човека самосталном мишљењу, конкретном искуству и чврстом познању својих граница; она поучава човека одговорном опрезу и скромности у просуђивању. (...) Истинска академија говори човеку „гледај сам и мисли сам!" Тиме га она васпитава слободи, а не учи ропству ума. Истинска академија учи конкретном искуству, слободном посматрању, непосредном и не унапред одређеном сазрцању човека у природи.(...) 

Истинска академија учи човека да сазна границе свог познања, да одговорно просуђује, да захтева од себе опрез, „седам пута да мери" пре него одсече. Она човека учи да сазрцава величину и мудрост васељене, и да скромно замукне пред њом, како су то чинили сви велики научници, од Аристотела до Галилеја, и од Коперника и Њутна до Ломоносова и Мендељејева. Увидети огромну сличност социјалних појава значи разумети своју некомпетентност и споро стрпљиво неговати своје истраживачко умеће.(...)

Да би васпитала слободног човека, академија и сама мора да буде слободна, а не под притиском, и не застрашена. Истинска академија се не повија и не ласка. (...)Академија је позвана да јаче учи истини, а не да се пред тиранима служи лажљивим празнословљем.“

Чини ли вам се ово као лице и наличје данашње Србије – с једне стране другосрбијанске премудрости, с друге стране напредњачке илуминације? А између тога, у сендвичу, ми – стојимо, па се каменимо. 

Полусвет полунауке све зна, па у Србији смешта лабораторије за научистичке огледе на живом ткиву овог напаћеног народа. Полусвет полунауке је реинтерпретирао нашу историју тако да смо ми, сада, у њиховим књигама и умовима конвертита, бедни дивљаци који никад ништа нису имали осим наде у Европу. Полусвет полунауке се клања Великом Бубашвабу као мозгу човечанства, а у себи се надају да ће, са трпезе најбогатијих, добити „кртине крвоточне“ ( што рече Раша Попов ). 
Професор Кустурица каже:“Е, па није то тако. Овде пише другачије“. Јер, како рече Његошев јунак:“Потежа је ова наша школа“. 

Како је Запад постао Совјетија

Иван Иљин је указао да је полунаука Русију разарала управо у доба комунистичког ентузијазма званог „свезнање за све“:“То што се у Совјетији предаје јесте полунаука. И ауторитети те полунауке никада нису били ни истраживачи, ни научници. Јер самоуверени доктринар („много је читао, много тога упамтио“) није научник: он је просто „скретничар" а још чешће и неразумии публициста који, ратнички расположен, расправља о туђим идејама (као Лењин), не умејући да мисли самостално: он је механичар закључака, он је следбеник и подражавалац, он је „епигон", Бобчински, који „трчкара устопице за начелниковим фијакером" (Маркс); човек који све дубоко своди на ситно, све префињено на грубо, све сложено на просто, све духовно на материјално, све чисто на прљаво и све свето на ниско, који остаје слеп код очију и постаје опустошитељ културе. Човек који замишља да све зна и све разуме, да може све да научи и предаје, не зна у суштини ништа, чак и не подозрева о том свом незнању које се може означити једино речју „наивност”.(...) Совјетске вође су умеле да мисле једино од Маркса и Енгелса и тиме откривали своју полуобразованост и неумеће да мисле самостално.“

Што је некад било у Совјетији, данас је на Западу: тамо је универзитетску наставу убила политичка коректност, која је лудачке идеје Џудит Батлер и осталих џенедриста ставила на стег свог похода против очевидности, и у којој нема места за Шекспира, али има за квир кловнове и њихова предсмртна бунцања. 

А онда се појавио неки Харари, тротинет који мисли да је ферари, и нуди нам трансхуманизам, са све својим сексуалним индетитеом као могућношћу за „напредно човечанство“. 

Само у „научистичкој“ планетарној атмосфери могли су лумени попут Харарија да буду проглашени за меру и проверу знања и мудрости свих људи. 

Кустурица о Харарију

Емир Кустурица у својој књизи „Кад мртве душе марширају“ јасно каже да је несрећни Харари у власти неодрживих полуидеја полунауке:“Он говори о ауторитету база података, великих складишта података, говори о књигама које чита на Киндлу, и читајући тако он схвата да та електронска књига и апарат које користи читају њега. Као добар потрошач и представник епохе конзумеризма, он говори да је купац увијек у праву и да људи исто тако по својим осјећањима бирају нове предсједнике, те стога треба да се држе тих осјећања. Стари ауторитет је престао да важи, а при томе се нови ауторитет тек уводи. Међутим, он о њему не говори као о ауторитету. Када говори о Гуглу који много више зна о нама него што знамо ми о себи, то је до извјесне тачке можда и тачно. Али како је могуће да се подвргава новом ауторитету и алгоритамској суштини човјека ако је већ напустио један? Дакле, он се бави новим тоталитарним режимом у коме духовност религиозног човјека замјењује алгоритамска биолошка природа и биохемијско познавање човјека који ће се, умјесто да под куполама цркве и у једној заносној идеји једногласја човјечанства прави симфонију о доживљају једног или другог, претварати у робота који наслеђује, по њему директно, мајмуна.“ 

Харари разуме човека као „хаковану животињу“, вели Кустурица, и тако наслеђује Ламетрија и друге помрачене просветитеље, који су сматрали да је човек – машина. По Кустурици, „као оне краве код нас што су добиле оне жуте картоне, те су хаковане, добиле су свој број, он претпоставља да ће у будућности то бити случај и са људима.“ А све то дотични бестселер писац „научно популарни“, Харари, каже само да би устврдио како слобода не постоји. 

Ако слобода не постоји, онда свет иде ка ономе што нам нуди Велики Бубашваб са својим бубашвабама из Светског економског форума, па нас Кустурица опомиње:“Харари подупире Швабову теорију да ће постојати само двије класе: да ће на једној страни живјети оних 2,5–3% људи по 400 година, као трансхуманисти, пресађујући органе непрекидно, а да ће се остатак људи хранити вјештачком храном, живјети између 40 и 60 година и бити робови. Њима ће бити дозвољено да уживају у свом примитивизму и одсуству сваког образовања, што већ видимо по нашим школским програмима и по ономе што се од Болоњске реформе наовамо дешава у свијету.“

Дакле, ако ваша деца ништа не уче, не мислите да је то случајно: Бубашваб се постарао. А Харари ће да им пише уџбенике. 

Јунак из подземља против Бубашвабовог Харарија 

И зато, вели Кустурица,“Харари је и неко ко тврди да наука је доказала, а то ваљда може у тој фиктивној сфери, да не постоји слободна људска воља. Па шта смо кречили две хиљаде година? Сматра да су науци познате само двије врсте процеса у природи: детерминистички процеси и насумични, а наравно, постоји и комбинација случајности и детерминизма. 
Они резултирају исходима вјероватноће и то је, заправо, слободна воља. Али, тврди Харари, ништа од тога није слобода.
Слобода, по његовом мишљењу, нема апсолутно никаквог значења из физичке и биолошке перспективе. Ту је тајна. Човјек више није разумно биће, него је биолошко и физичко биће. Дакле, идеалан објекат за управљање. Управо одатле потиче моја побуна против четврте индустријске револуције.“ 

Запамтимо – Кустуричина побуна против четврте индустријске револуције, која мора постати побуна сваког од нас. 
Као савремени ученик Достојевског, српски и светски уметник нам поручује, попут јунака „Записа из подземља“ који се, у 19. веку, дакле на време, огласио овако:“Ја се нећу нимало зачудити ако се одједном из чиста мира, усред тог будућег разумног живота појави некакав џентлмен не баш племените или, боље рећи, мрачњачке и подсмешљиве физиономије и подбочивши се рекне нам свима: ,А како би било, господо, да шутнемо целу ову разборитост до врага само зато да би сви ови логаритми одлетели до ђавола, а ми опет да живимо по својој глупој вољи’.(...)То би се још некако могло, али невоља је у томе што ће сигурно наћи присталице, тако је човек створен. А све је то због безначајног узрока о којем, рекао бих, није вредно ни говорити зато што човек увек и свугде, ма ко био, воли да ради онако како хоће, а не како му диктирају разум и корист; хтети се може и против своје личне користи, а понекад се то и мора. Своје сопствено вољно и слободно хтење, властити макар и најапсурднији каприц, фантазија понекад распаљена чак до лудила — то управо и јесте највећа корист која се не уклапа ни у какву класификацију и од које сви системи и теорије увек иду до ђавола. И откуд су измислили ти мудраци да је човеку нужно некакво нормално, некакво добровољно хтење. Зашто су уобразиии да је човеку пошто-пото потребно разумно и корисно хтење? Човеку треба једино самостална воља па ма колико га то стајало и ма чему водило.(...)У једном случају, само у једном, човек може свесно да пожели нешто штетно и глупо, чак и најглупље, и то: да би имао право да пожели чак и најглупље и да не буде обавезан да жели само паметно. Јер, господо, можда је баш то најглупље, тај каприц нама, људима, кориснији од свега што постоји на земљи, нарочито у извесним случајевима. А посебно може да буде кориснији од свих користи чак и у случају кад нам очигледно наноси штету и противречи нашим здравим и најразумнијим схватањима о користи, јер нам у сваком случају чува најглавније и најдрагоценије, то јест, нашу личност и нашу индивидуалност.(...)Шта се онда може очекивати од човека као бића обдареног тако чудним особинама? Човек ће пожелети најпоразније лудости, најштетнији бесмисао само да би у сву ту разборитост унео и свој погубни фантастични елемент. И управо своје фантастичне снове и своју баналну глупост задржаће за себе само да би себи само доказао да су људи још увек људи а не клавирске дирке.(...)Ако ћете рећи да се и то све може израчунати по таблицама, и хаос, и мрак, и проклетство — тако да ће већ сама могућност претходног прорачуна све зауставити и разум ће победити — у том случају ће човек намерно побенавити да би се ослободио разума и да би све било како он хоће. Ја верујем у то и гарантујем за то, јер се цела човекова мисија, изгледа, и састоји само у томе да човек сваког часа доказује самом себи да је човек а не ексерчић.(...)Каква ће нам то бити воља кад ће ствар доћи до таблица и артиметике, кад завлада начело: два пута два четири. Јер два пута два биће четири и без моје воље. Зар је то слободна воља!“ Да не воли човек можда рушење и хаос због тога што се инстинктивно боји да не дође до циља и заврши зграду коју зида? И ко зна, можда се на овој земљи сав циљ коме човечанство тежи састоји једино у непрекидном процесу постизања тог циља, друкчије речено, у самом животу а не баш у циљу, који наравно не може бити друго до два пута два јесу четири, то јест формула, а два пута два четири, господо није више живот већ почетак смрти.(...)И зашто сте ви тако чврсто, тако непоколебљиво уверени да човеку само нормално и позитивно, једном речју, само благостање користи? Да се разум не вара у процењивању користи? Јер човек можда не воли само благостање? Можда он исто толико воли и патњу? Можда му патња користи исто колико и благостање. Ја сам уверен да се човек неће никада одрећи праве патње, то јест рушења и хаоса. Јер патња је једини узрок и извор сазнања.“ 

Не знам, не тврдим, али ми се чини – Кустурица је тај џентлмен назадњачке физиономије, који се појавио у Златно Доба Београда На Води и Светског Економског Форума, и позива нас да све шутнемо, и опет живимо по својој глупој вољи. Шта мислите о предлогу? 

Опет Харари, и опет Кустурица

По Кустурици, Хараре говори „да што будемо имали јаче компјутере, они ће боље читати наша осјећања и имаће бољи одговор на његову идеју да док читаш књигу, књига чита тебе. Поента је у томе да ако будемо послушни и ако будемо у том трансхуманистичком хијерархијском систему, велика банка података може да нам одговори на све наше слабости и да нам помогне. Он је узео свој случај. Каже да је открио своју хомосексуалност тек са двадесет четири године, а до тада се страшно мучио. Да је био прикључен на тај биолошки алгоритам у пубертету, сматра он, заправо би од своје шеснеасте године, кад је осјећао нешто чудно у себи, открио да је геј, а не у двадесет четвртој, па би се боље развио у том периоду. То је дакле предност коју он види у укидању ауторитета Бога, ауторитета религије и довођења алгоритма, односно банке података као врховног божанства. Да Франц Кафка чује да неко банку података повезује са људским осећањима, а слободну вољу потпуно укида, мислим да би се преврнуо у гробу једно шест пута.“ 

Преврнуо би се у гробу и Пјер Паоло Пазолини, декларисани, па и декласирани хомосексуалац, који је свим силама био против корпоративног капитализма и његових лажи и који се није мирио са Новим поретком – ни у својим филмовима, ни у списима. 

Нови тоталитаризам је једини циљ

Зато Кустурица каже да „сваки логичан човјек или човјек који се бави логиком, мора да схвати да је то у питању поробљавање, јер како мој организам са милијардама хормона, потицаја и осјећања који су заправо дио те слободне воље, може да буде укљештен у алгоритам? Може само да буде заробљен. 

Дакле, Харари све вријеме говори о заробљавању човјечанства, јер не поштује појединца и поништава читаву историју наше цивилизације. Дотле долазимо ако прихватимо да су само емоције и осјећаји наш ауторитет, а они су само биохемијски процеси који се преводе у алгоритам.

Јувел Харари и четврта индустријска револуција укидају савјест и говоре да су хиљадама година власти, дакле отуђени дио човјечанства, покушавале да хакују људе. Покушавале су да схвате шта нам пролази кроз главу и шта мислимо и шта осјећамо. Али, нико заиста није могао то да уради. Он говори о Католичкој цркви и о КГБ-у и изгледа да је тај КГБ идеал постигнут у иницијацијама и идејама четврте индустријске револуције: апсолутна контрола и апсолутна роботизација човјека.“ 

А на то ћемо пљунути. Пљујемо на Бубашваба и његове лумене. Пљујемо на полунауку која поробљава човечанство. Пљујемо на језуитско – глобалистичке иницијације. 

Јер имамо шта да понудимо. Јер се и даље не предајемо. И не пристајемо ни на делимичну, ни на апсолутну роботизацију. 

Екскурс: Андрићев институт „научизма“ 

Зато је Кустурица, борац против полунауке, стао иза Андрићевог института, који ради пуном паром. Ево вести. Овогодишњи сајамски наступ Андрићевог института биће обогаћен премијерним представљањем низа нових издања. Међу њима се истичу: „Расправа о умећу живљења намењена младим поколењима” Раула Венегема, „Књижевност између политике и културе: Бранимир Шћепановић и Данило Киш” Весне Тријић, „Таоци на неодређено време: Балада о звери” Зорана Арсовића, двотомно дело историчара Олега Ајрапетова „Спољна политика Руске империје (1801–1914)”, „Дипломатски списи Милана Ракића” Миладина Милошевића, „Лингвостилистички огледи” Тање Русимовић, „Стил српске прозеи драме” Нине Ћеклић, „Двострука негација у српском језику” Јелене Петковић, „Успон и пад Вукове ћирилице од Кримског рата до Кримског рата” Синише Стефановића, зборник са научног скупа „Крај новог светског поретка (1989–2022)? Србија и Република Српска у светскоисторијским променама”, два зборника са научних скупова Одељења за српски језик – „Мајка у српском језику, књижевности и култури” и „Актуелна питања морфосинтаксе српскога језика”, педесети број „Историјских свезака“ и „Библиографија издања Андрићевог института (2013–2022)“ аутора Гордане Станчић.“
Да се зна. И памти.

Хуманизмом до хумуса

Кустуричина књига нас подсећа да чињеницу да се безбожни, постренесансни хуманизам завршава тезом да људи треба да постану хумус. Homo homini humus. Кад умре, тврде на Западу, човеково тело треба подвргнути нарочитој обради, да постане гнојиво. Тема данашњице, после Горковог „Човек – како то гордо звучи“ је „Како постати ђубре“. Прво је звучало гордо, а сад смрди као ђубре. 

Крајем августа 1983, размишљајући поводом своје књиге о Атлантиди, Борислав Пекић је у дневник записао:“Праскозорне мисли. Свака нова генерација термонуклеарног оружја за једну људску генерацију приближава нас смрти врсте, тајној смрти свих генерација. Материјализам се не може реформисати у правцу спиритуализма. 

Свака реформа материјалистичке цивилизације, спонтано и природно, усавршава њену материјалистичку природу. Нужна је револуција сазнања, промена димензија у којима живимо и мислимо. Будућност је скривена у прошлости, само нас заблуде о линеарности времена, антропоцентризам нашег умствовања у такозваним димензијама, спречава да прошлост видимо испред себе, а будућност као нешто што смо већ прошли. 

Ово би могла бити мисао једног од чланова нуклеуса у Атлантису. Постоји ли жудња за смрћу врсте? Жудња за смрћу код појединца несумњиво постоји. Али постоји ли она код врсте?

Једна врста која би несвесно осећала свој промашај и потпуни недостатак стварне перспективе, премда не би то признала ни својом философијом, ни својом религијом, ни својим актима, својом историјом, могла би имати такву једну жудњу и можда ми у ствари присуствујемо последњим реализацијама такве једне жудње и такве једне историје, која је у ствари жудња за потпуном анихилацијом самих себе.

То би могло бити искупљење, реализација осећања кривице које сви заједно носимо.

Наш стварни прародитељски грех је у издаји, проневери, у злоупотреби дара што смо га од природе, односно од оботворене природе, добили и ми тај прародитељски грех можемо искупити само неком врстом самоубиства, односно отварањем пута једној новој интелигенцији природе, која би поучена нашим искуством, кренула супротним правцем.“

То је оно што је рекао Кафка у „Сеоском лекару“ – кад се једном одазовеш на погрешан позив, то више не можеш да исправиш. 

Кустуричина вера

За разлику од крајње песимистичног Пекића, Кустурица верује, јер верује у васкрсење, да је будућност могућа – ако нас буде онаквима каквима нас је Бог замислио, а ми се нисмо остварили. И као такве, данас и овде, Творац људе воли, јер волети неког, каже Марина Цветајева, значи видети га онаквим каквим га је Бог замислио, а родитељи га нису учинили таквим. Бог нас воли онакве каквима нас је замислио и каквима нас је замесио од глине која неће, по замислима Бубашваба, постати ђубриво, него ће бити васкрсло тело са душом у вечности. 

Зато је својевремено, у предавању о Петеру Хандкеу, Кустурица рекао:“Српске државе су се кретале успонима и странпутицама, падовима с једне, али и вјечном надом и вјером у праведан живот и слободу с друге стране. Територија Kосова и Метохије, оно што се на Западу зове „motherland“, изгубљена је 1389. године, али је и враћена војном операцијом 1912. године. Kо би разуман тада, а и данас, рекао како је могуће послије петсто година чудо да се деси и територија која чини темељ једне културе, у Првом балканском рату буде враћена ономе коме припада? Ко би разуман нешто слично претпоставио 1830. када је територија коначно ослобођена од војника Отоманске империје? Разуман нико, а посебно не они са смислом за реалност каквих је одувијек било, а данас их за мој укус има мало превише. То значи да у вијеку науке и технологије можда пронађемо како је чудо заправо једно од агрегатних стање вјере у вјечну душу. Та агрегатна стања се мијењају. Између осталог, и људска душа има ту идеју да се претвара. Дакле, једна од кључних поставки истине и хришћанству – Вјера у судњи дан, вјера у Христов повратак и коначни обрачун са Сатаном. Једино такво поимање истине је и одговор на питање како се десило да на Западу није патентиран хируршки нож који би одстранио духовну везу са колијевком наше културе и са коријенима нације, нити је било доктора који би могао да изведе ту операцију.“
Веран Косовском завету, који значи „нека буде што бити не може“, Емир Кустурица је објавио своју књигу „Кад мртве душе марширају“. И као што је Честертон реплицирао Елиоту, после његове „Пусте земље“, у којој стоји да свет окончава цвиљењем:“Можда ће неки да заврше цвиљењем, али ми ћемо свакако пуцњавом“. 

Тако се, на Честертоновом трагу празничног пуцања за Божић и Васкрс, Кустурица одужио својој савести и свом народу у мрачни час историје. И зато нам каже: мрак је најгушћи пред зору. Нагласак је, наравно, на речи „зора“. Чекамо је заједно. 

Извор: Правда