Пише: Синиша Љепојевић
Иако израелско-палестински проблеми немају велике сличности са другим кризама, актуелни рат у Израелу и Гази ипак даје важне поуке о стању у савременом свијету.
За српске земље тај рат прије свега одсликава темељне глобалне промјене и још је једно подсјећање о понашању и политици такозваног Колективног запада предвођеног Америком.
Док је првих дана бјеснио рат у Израелу и хиљаде људи губиле животе, у једном другом дијелу свијета се говорило о миру, повезивању и узајамној помоћи. У кинеској престоници, Пекингу, одржан је самит кинеског пројекта Један појас један пут (БРИ).
У Пекингу је било око хиљаду представника преко 130 земаља, махом Глобалног југа, а, како оцењује агенција Ројтерс, главни гост домаћина Си Ђинпинга је био руски председник Владимир Путин.
Минулих десет година, откако је покренут БРИ пројекат, кинеска инцијатива је, према кинеским званичним подацима, окупила 154 земље. БРИ, који многи одавно зову Новим путем свиле, глобални је план изградње инфраструктуре и енергетске мреже која би повезала Азију са Африком и Европом. Ти пројекти су вредни око хиљаду милијарди долара.
Иако је прва идеја Једног појаса и једног пута била да пре свега повеже Кину и Западну Европу, нико од представника Европске уније није био у Пекингу. Једини који је био је мађарски премијер Виктор Орбан. А у БРИ пројекту су од чланица Европске уније, поред Мађарске, и Словенија, Хрватска и Грчка.
Италија је такође била чланица пројекта али је у духу заоштравања односа Колективног запада са Кином иступила.
Трговински дефицит Европске уније са Кином је прошле године достигао 426 милијарди долара. Кина је, треба подсетити, сада највећи светски кредитор.
Самит је наравно имао и јаку политичку поруку и била је то убедљива демонстрација већ насталог мултиполарног света.
Истовремено, док је у Пекингу незападни свет разговарао о развојним програмима, сарадњи и заједничкој будућности – у једном другом дијелу свијета је бјеснио још један рат. И то уз пуну подршку земаља Запада и Америке.
Председник Бајден је хитно дошао у Израел и обећао додатну помоћ Израелу и безрезервну подршку Америке. Желио је и сусрет са арапским лидерима у Аману али је то отказано.
Амерички предсједник Бајден је у Израелу изјавио да он подржава све израелске ратне планове. Значи рат.
Могуће је и ширење рата прије свега према јужном Либану гдје је покрет Хизболах. У тој функцији се види и присуство два америчка носача авиона и ратних бродова у источном Медитерану па би се могао очекивати и амерички напад на тај дио Либана.
Поред америчког предсједника, Израел су посјетили и њемачки канцелар Олаф Шолц, сада водећи амерички европски вазал, и британски премијер Риши Сунак. Све већ виђено по украјинском моделу који је, међутим, показао да такве посјете не слуте на западну побједу.
Даљи ток је ипак неизвјестан али већ сада америчка агенција Блумберг оцјењује да је „рат у Израелу показао да су моћ и кредибилитет Запада озбиљно нарушени“.
Двије слике савременог свијета, једна трагична а друга охрабрујућа.
И рат у Израелу је неприхватање принципа за које се залагао и самит у Пекингу и за који се залажу 154 земље Једног појаса једног пута. И све арапске земље су у том пројекту. Једино је Индија подржала Израел. То су симболи већ насталог новог свјетског поретка и оног који нестаје а бомбама и људским жртвама покушава да се одржи. Али, нови свјетски поредак заснован на суверенитету држава и сарадњи у заједничким интересима је, међутим, реалност којој припада будућност.
Основна поука је, додуше одавно виђена као и лицемјерје и цијелог Запада и Америке.
Пратите Јутјуб канал портала Правда на коме емисије води Игор Маринковић https://t.co/zpsfQELH7c
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) May 16, 2023
Америка подршком Израелу подржава рат и убијање Палестинаца у Гази а истовремено се залаже за хуманитарну помоћ тим људима. Америка, у ствари, жели да контролише обе стране.
Шире гледано, Америка је саму себе закључала и одвојила прије свега од арапског свијета али и оног који симболизује самит БРИ у Пекингу. А то је већи дио Планете.
Америчка пропаганда поручује да „брани демократију“. Али, каква је то демократија када 80 одсто Израелаца не подржава рат. Или, у Великој Британији, према истраживању агенције YouGov, само 8 одсто Британаца подржава рат и политику подршке британске владе Израелу. А 76 одсто подржава прекид рата и примирје. Кога онда, према којем демократском принципу, представља премијер Риши Сунак?
Уз то, још једном се показало да Европа више није битна, да нема било какав глобални значај. Али, зато неке европске државе уводе законске мјере затвора, и до пет година робије, за оне који јавно подржавају Палестинце и истичу палестинску заставу. То су увеле Француска и Шведска, а и Британија најављује такве мјере.
Лондонски универзитет је већ суспендовао групу студената који су били на антиратним протестима. Суспендовани су и они који нису били на тим протестима али су арапског поријекла.
У разумијевању онога што се дешава требало би подсјетити и ко је покрет Хамас.
Покрет Хамас је амерички и западни пројекат са циљем да се умањи утицај Јасера Арафата и његове Палестинске ослободилачке организације. И да раздором међу Палестинцима опструише стварање палестинске државе. Основан је 1987. године као дио Муслиманске браће.
Као западни инструмент Хамас је од почетка имао блиске везе са званичним Израелом и његову подршку.
То је амбијент рата али у основи његова позадина су тектонске геополитичке промјене на Блиском истоку.
Кључне земље Блиског истока су напустиле доминацију Запада и прије свега Америке и окренуле се новим, незападним интеграцијама које предводе Русија и Кина.
Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, Египат и Иран су нове чланице групе БРИКС. И дошло је до помирења Саудијске Арабије и Ирана а и арапских земаља са Сиријом.
У том поразу америчке политике на Блиском истоку једна од жртава је и Израел који је практично остао усамљен. И онда се актуелна влада Израела почела приближавати Русији па је прво престала да испоручује оружје Украјини а потом повукла својих 559 војних савјетника из Украјине. Услиједио је затим захтјев Русији да и она буде гарант безбједности Израела.
Све то је озбиљно уздрмало односе премијера Нетанијахуа са Вашингтоном.
И какав би могао бити његов даљи ток и које би посљедице он могао да изроди? И поуке?
Прије свега ће то бити нови пораз америчких покушаја да некако обезбједи своје присуство на Блиском истоку. А америчка амбиција је била да… одбаци Русију и Кину са Блиског истока.
Рат ће довести и до погоршања економских проблема прије свега Запада јер ће доћи до скока цијена енергената а и путеви снабдјевања ће бити отежани. Утолико прије што је настала кључна подјела, Колективни запад је на страни Израела а све арапске земље и оне из евроазијских интеграција су против рата.
Постоји вјероватноћа да се рат и прошири. Утисак је да се то не жели али настао је хаос а у таквом амбијенту сва су изненађења могућа.
Када је ријеч о српским земљама, основна основна поука је да према Колективном западу не треба да имају било каквих илузија. А мултиполарни свијет је већ створен и у том новом свијету Колективни Запад је губитник.
Понашање Америке у израелско-палестинском сукобу је у много ћему слично као и у Босни и Херцеговини према Републици Српској и на Косову и Метохији према Србији. Амерички амбасадор у Сарајеву предводи специјалну операцију рушења Републике Српске а истовремено тврди да ће наставити да помаже њеним грађанима.
Америка предводи отимање Косова и Метохије од Србије и погроме против Срба а истовремено тврди да је пријатељ Србије и да жели стратешке односе. Посебно би требало имати у виду вазалски положај земаља Европске уније.
Западне земље су скоро три вијека наметале свијету своја правила и интересе, градиле поредак у коме „само оне неће плакати“. Али, тога више нема. А кап која је коначно прелила чашу је, и према западним процјенама, начин на који је су се понијеле у најновијем израелско-палестинском рату. Лондонски Фајненшел тајмс оцјењује да се западни поредак руши и посебно указује да Глобални југ, који чини већину свијета, више никада неће слушати Запад нити ће му вјеровати.
Српске земље су на вјетрометини свјетова, између једног свијета деструкције који губи моћ и значај и оног другог коме припада будућност и који ће обиљежити 21. вијек.
Извор: Све о Српској
