Пише: Џевад Гаијашевић
Шиптари су уз помоћ Запада догађај објаснили громогласном пропагандом и оптужили прогоњене Србе за тероризам. Мада са задршком, Катарско-Америчко медијско смеће, Ал Јазеера је, стидљиво у наслову, једног од многих текстова на ову тему, упитала: „Тероризам или отпор терору“?
Погрешно би било представити овај догађај као случајност и изузетак и покушати га објаснити изоловано као појаву која се развија и кулминира на уској позорници Косова а поготово, на само, потпуно српском Сјеверу Косова. Цјели регион а посебно српски етнички простор објекат су специјалних операција Нато земаља (САД, Њемачке и Велике Британије) које имају своје различите фазе у којима се разни догађаји одвијају и смјењују, привидно мјењајући смјер и интензитет: крене на Косову, настави у Републици Српској, распали ватре притиска и акција по Црној Гори па се опет врати мало на Косово мало на Републику Српску. За сво то вријеме константно се притиска, уцјењује и понижава Србија. Просто: ријеч је о никада прекинутој агресији на исту мету – један народ, његова политичка и општа грађанска права на цјелом простору који насељава, на коме живи под сталним притиском.
КАДА ЈЕ ПРАВИ РАТ ПОЧЕО И ЗАШТО ?
Писати о агресији на Југославију, Србију и Црну Гору, Републику Српску Крајину и Републику Српску, која траје од 1991. године до данас, може дјеловати „помало упитно“ када се наставак те приче увијек враћа на мјесто „почетка прије почетка“, првог разлога и узрока српске трагедије и Западног злочина: на Косово, у његове манастире и Сјеверни дио насељен искључиво Србима.
Наравно да форма те агресије није увијек била иста.
Многи догађаји, пуни злочиначког садржаја, су се одвијали као на филмској траци, и за све њих су били криви Срби, Републике Српска и Српска Крајина, Србија чак и Југославија, која је властито самоуништење прихватила и њиме управљала. СФРЈ, па СРЈ, па заједница СЦГ, па Црна Гора за себе и Србија сама, са свима против ње и против српског народа. Остаје питање: Како се звало везивно ткиво свих ових процеса у којима су Срби вријеђани анатемисани и облаћени у сваком смислу а Српска православна Црква трпила ударе од аутокефалне македонске црква до аутофекалне Дедејићеве цркве?
Али, шта је било основица догађаја, смисао, суштина и организација, позадина свега која слиједи геополитичке и економске и нтересе западних влада - упорно прати појаву а затим је тумачи? Наравно ПРОПАГАНДА: као громогласни а невидљиви; потцијењени али врло ефикасан западни геополитички инструмент, који вјерно, у стопу, прати све војно-политичке, економске и терористичке акције Запада, бојећи их пред очима свијета дугиним бојама!!!
Китећи их људским правима и међународним правом.
Тај разорни далекометни пројектил који се брзином свијетлости преноси са једног на други крај земљине кугле и креира, производи и усмјерава политичке посљедице сваке појаве, брзином која превазилази све што је људском роду познато, зове се - ПРОПАГАНДА!
Да је НАТО пакт бацио нуклеарну бомбу на Србију, никада не би изазвао тако разорне и штетне посљедице по државу, њен међународни угледи перспективу као што је то урадило најефикасније, немилосрдно оружије Запада - ПРОПАГАНДА!!!
Први корак у пропаганди је увијек ОДВЛАЧЕЊЕ ПАЖЊЕ, од кључних процеса у друштву и усмјеравање пажње јавности, СА ВАЖНИХ – НА НЕВАЖНЕ ПРОБЛЕМЕ. Затрпавање јавности поплавом небитних информација, уз помоћ унутрашњих политичких снага и медија те стално СТВАРАЊЕ НОВИХ „ПРОБЛЕМА“.
У оваквој пропагандној агресији, присутна је константно ЗЛОУПОТРЕБА ЕМОЦИЈА, као класична техника кориштена са циљем онемогућавања критичке свијести, емотивним импулсима (бијес, страх, неизвјесност, итд.). Изазивањем јаких емоција, ПОДСТИЧЕ СЕ ПРИСТУП НЕСВЈЕСНОМ, како би касније било могуће на том нивоу провести идеје, жеље, бриге, бојазни или присилу или пак изазвати одређена понашања. Међутим, ако неко мисли да пропаганда дјелује само на човјека и његову психу, а занемари и превиди стварни разлог пропагандног дјеловања и пропагандне агресије, биће потпуно неразумљиви и готово непримјетни.
Пропаганда увијек има за циљ ПРИКРИВАЊЕ СТВАРНОГ ПОЛИТИЧКОГ И ЕКОНОМСКОГ ИНТЕРЕСА, уз стварање услова за њихову реализацију. У Србији и код Срба у цјелини, посебно је важна мјера КОМПРОМИТОВАЊА ПРОШЛОСТИ пуне жртвовања и херојских дјела: и народа и појединаца, а умјесто тога СТВАРАЊЕ ОСЈЕЋАЈА ЛАЖНЕ СЛИКЕ И КРИВИЦЕ. Агресивним мјерама покушава се убиједити друштво, да је само и искључиво српски народ одговоран за „много геноцид“, за заједничку несрећу, услијед оскудног знања, ограничених способности или недовољног труда његових вођа. Лажни лидери власти и моћи, своје одсуство морала, прикривају оптужбама на рачун српског народа приписујући му оно што се никада није десило и претварајући највеће историјске побједе, којима би се дичили пуно већи народи, у митске поразе без националног значаја истичући како је све то, по резултатима, било потпуно бесмислено.
Ту слику про-западне политике као бесмисао, прати истицање бијеле заставе у име властитог народа. Том огавном преваром, наводно мудре про-западне кукавице, разни Чанци, Кандићке и Чеде, отвориће најтежа питања која битно одређују судбину српског народа и државног интегритета, тумачећи властити кукавичлук и издају бојама „политичкке и националне мудрости“ након многих српских пораза и српског лутања.
У коначни и стварни пораз, на Косову, у Републици Срској и у Црној Гори, лажна елита је планирала увести народ постепено, чекајући прави тренутак, корак по корак, са пуном свијешћу о простој чињеници – јер, да би јавност пристала на неку неприхватљиву мјеру, треба је уводити постепено, непримјетно, “на кашичицу”, мјесецима и годинама. Промјене које би могле да изазову отпор, ако би биле изведене нагло и у кратком временском року, биће спроведене политиком малих корака.
Држава се тако временом неосјетно мијења, свијест о народном интересу отупљује, људи истовремено постају неспособни да схвате да је и друштво и држава изложено радикалним, суштинским промјенама.
Основна улога лажних корифеја слободе и разума, будућих националних лидера, који су у ствари ситни намјештеници западних сила, јесте да увјере властито друштво у неопходност ријешавања проблема испуњавањем захтјева традиционалним непријатељима и како то није ново позиционирање противника за будуће ратове него „куповина вјечног мира“ за „нашу дјецу“.
Како је то површна и погрешна политичка конструкција која противријечи свим историјским процесима, и свему што је било који народ на планети икада научио о себи, и народној борби за опстанак. Не постиже се ништа вриједно, слабљењем јединог ефикасног средства одбране: властите државе. А „Европски пут“, "државни ауторитет", "пацифизам", "интернационална солидарност", „демократија“ итд. су креације и појмови који су на Балкану, већ постали тако круте, чисто доктринарне представе да свако дјеловање на плану испуњавања општих, националних и животних интереса остаје дубоко искривљено и скривено у магли ефикасне пропаганде. Тај несретан начин посматрања реалног живота људи и друштва у цјелини, у сјени подмитљивог, уцијењеног предубјеђења мафијаша и комуниста, убија способност народа да се егзистенцијално питање – питање опстанка, рационално промисли без демагогије о прошлости, патриотској улози странке или појединаца у њој, којима је само то остало као алиби за потпуну издају и за служење Западу.
Само због такве политике и такве визије државе, визија будућности и заједништва, изгледа данас, као најгора примитивна и кукавичка представа у богатој историји народа.
Наставак текста прочитајте ОВДЕ.
Остале текстове Џевада Галијашевића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
