Жарко Лаушевић је спадао у најпознатије и најпризнатије југословенске и српске глумце друге половине осамдесетих, чију каријеру је напрасно прекинуо злочин који је починио 1993. и за који је био осуђен на вишегодишњу робију у родној Црној Гори.
После скраћења пресуде и помиловања, Лаушевић се одселио у Сједињене Америчке Државе, одакле се вратио најпре исповедном књигом „Година прође, дан никад”, а потом и са још неколико аутобиографских дела, као и неколико улога на телевизији и филму у последњих десетак година.
Цетињанин Лаушевић је завршио глуму на Факултету драмских умјетности у Београду 1982. године, када постаје и члан Југославенског драмског позоришта. Популарност у Југославији је стекао улогом у телевизијској серији „Сиви дом” (1986) редитеља Дарка Бајића, као и, између осталог, филмовима „Шмекер” (1986), „Догодило се на данашњи дан” (1987), „Браћа по матери” (1988), „Бој на Косову” (1989), „Кажи зашто ме остави” (1993) и „Боље од бекства” (1993).
За улогу у филму „Официр с ружом” Лаушевић је 1987. године заслужио Златну арену за најбољег глумца на Филмском фестивалу у Пули.
Од бројних награда Лаушевић је добио „Зорана Радмиловића” за улогу у „Кањошу Мацедоновићу” (1989) и Стеријину награду за насловну улогу у представи „Свети Сава” (1990). Лаушевић је у лето 1993. године приликом свађе и сукоба испред једног кафића у Подгорици убио из пиштоља нападаче Драгора Пејовића и Радована Вучинића, а трећег Андрију Кажића је тешко ранио.
Осуђен је на 13 година затвора за двоструко убиство. Догађај и његове последице који ће му из темеља променити живот Лаушевић је најпре описао у аутобиографској књизи „Година прође, дан никада” (2011), као и у наставку „Друга књига” (2013).
„Маја, моја жена, јесте ту, али је нема. Мајка у крилу, дрхтавим рукама, држи мокар кишобран. Сви ћутимо. Нико никога не гледа. До пре два дана од свега нас је делила само једна привремена реч - затвор. Сада то више није само реч. Ни привремена. То је сада ново време, нови погледи, други живот”, написао је Лаушевић у „Другој књизи”.
Трећа књига „Све прође, па и доживотна” (2018) јесте дневник из затвора у Забели, где је провео две и по године, стигавши овде после 25 месеци у црногорском Спужу. Пошто му је Савезни суд 1998. казну смањио на четири године, Лаушевић је одлежавши мало преко тога пуштен на слободу и отишао је 1999. године за САД.
„Ти први дани, недеље, ван затворских зидина, спушких, забелских, или оних најсуморнијих, у Централном затвору, могли би да стану у један једини Арсенов стих: 'Као послије болести, опет учим јести, ходати...'”, написао је Лаушевић у својој последње објављеној књизи „Падре, идиоте” (2022). Одлуком Врховног суда Црне Горе 2001. глумац је поновно осуђен на 13 година затвора, док га је 2011. помиловао председник Србије Борис Тадић.
О глумчевој судбини документарно-играни филм „Лауш” снимила је Бранка Бешевић Гајић 2014. године. Лаушевић се последњих година остварио бројне улоге у пројектима као што су филм „Смрдљива бајка” (2015) и серије „Сенке над Балканом” (2017), „Време зла” и „Калкански кругови” (2021). По мотивима књиге „Година прође, дан никад” прошле године је снимљена серија „Пад” редитеља Бојан Вулетића са Миланом Марићем у главној улози.
Последње Лаушевићево појављивање у јавности је било у октобру на премијери филма „Хероји Халијарда” редитеља Радоша Бајића, у београдској МТС дворани, где се поклонио гледаоцима са осталим члановима глумачке екипе.
Извор: Политика
