Пише: Милош Ковић
Најновији догађаји недвосмислено су потврдили оно што се до сада наслућивало: иза кампање смањивања броја српских жртава логора смрти Јасеновац, односно порицања геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској стоје, као локални извршиоци ширег подухвата, Влада републике Србије, њена премијерка Ана Брнабић и председник републике Александар Вучић. Важно је да ту чињеницу уочимо и истакнемо.
Када су почетком септембра 2021. највећи српски медији – РТС, Политика, Танјуг и други – по први пут, у систематски вођеној кампањи почели да, слично хрватским медијима, умањују број жртава Јасеновца, уз позивање на истраживања београдског Музеја жртава геноцида и хрватских историчара, протестним писмом огласили су се готово сви универзитетски професори који предају историју српског народа у 20. веку на српским универзитетима, заједно са члановима САНУ и десетинама припадника академске заједнице из различитих научних области, уметника и јавних личности (било је укупно 100 потписника). Ово протестно писмо, објављен почевши од 10. септембра 2021. у целини или у изводима, на неколико интернет страница (Покрет за одбрану Косова и Метохије, СРНА, РТРС, Нови стандард, Искра, Стање ствари, Спутњик) и у недељнику Печат, иако је игнорисано у великим београдским медијима (и „режимским“ и „опозиционим“), било је уствари плебисцитарно изјашњење струке. Ту се, поред осталог, наглашавала нестручност покретача кампање, као и њихово прећуткивање и потцењивање оних историјских извора који не потврђују унапред задату тезу. То је упоређено са идентичним методима порицатеља Холокауста, при чему је постављено питање да ли би такве медијске кампање биле могуће у Израелу, Јерменији или у 16 европских земаља које су законом забраниле порицање Холокауста, у шта по дефиницији спада и умањивање броја жртава. Коначно, поводом чињенице да се Музеј геноцида финансира из државног буџета, писмо се завршава следећим пасусом: „После свих упозорења и после најновијег, до сада највећег скандала, захтевамо да се актуелне власти Републике Србије, нарочито Министарство културе и информисања, које поставља директоре и управне одборе Музеја жртава геноцида и РТС-а, изјасне о томе да ли подржавају ову срамну, увредљиву, пажљиво осмишљену кампању умањивања броја жртава Јасеновца и порицања геноцида над српским народом у Независној Држави Хрватској. Ако не подржавају, зашто се о томе јавно не изјасне и зашто допуштају да особе које у овој кампањи имају најистакнутије улоге и даље обављају научно и морално важне друштвене функције? А, ако српске власти у овоме подржавају своје институционалне изабранике, грађани Србије и српски народ имају право да знају шта мисле и шта чине њихови највиши политички представници, те да сходно томе реагују.“
„Актуелне власти Републике Србије“ на ово писмо и на све полемике које су уследиле одговориле су ћутањем и наставком пружања институционалне и медијске подршке Музеју жртава геноцида, његовом директору Дејану Ристићу и председнику Управног одбора епископу славонско-пакрачком Јовану (Ћулибрку). Поред осталог, Дејан Ристић је у међувремену одиграо кључну улогу у оснивању „Српског историјског друштва“, удружења са амбицијом да буде струковно, на чије чело је постављена Сузана Рајић са Одељења за историју Филозофског факултета у Београду. Потом је, на фејсбук страници Музеја жртава геноцида, нагласио своју блиску сарадњу са Дубравком Стојановић, управницом овог Одељења, такође познатом по умањивању броја жртава Јасеновца, па и по томе што је Благоја Јововића, атентатора на Анту Павелића, назвала „убицом и насилником“ .
Важан тренутак било је саопштење Светог Синода Српске православне цркве (14.09.2023), који је стао на становиште суштински блиско ономе које су две године раније, изнели универзитетски стручњаци за српску историју 20. века. Уз осуду „произвољних, историјски неутемељених“ умањивања и „релативизовања геноцида извршеног у НДХ“, ту се наглашава да се не могу игнорисати нацистички, усташки, послератни хрватски и остали историјски извори. Поред осталог, у саопштењу се каже: „Став је Светог Архијерејског Синода да се утврђивањем историјских чињеница бави историјска наука, заједно са другим потребним научним дисциплинама, а да свештеници треба да се моле Господу за све невине жртве, српске и несрпске, да се моле да се систематско вишегодишње масовно убијање невиних људи, мушкараца, жена и деце, више никад и нигде не понови, као и да негује хришћанску културу сећања.“ И после саопштења Синода, епископ Јован је, међутим, наставио да о овој теми даје интервјуе хрватским и београдским, формално опозиционим медијима, у којима је, поред осталог, инистирао на подршци коју му дају власти у Србији.
Нешто пре тога, на интернет страници Искра, закључио сам да ћутање српских власти значи одобравање: „Актуелна власт у Србији, на жалост, ипак ради на релативизовању и порицању геноцида над српским народом. То ће, несумњиво, уз напуштање Косова и Метохије и њихову последичну предају Великој Албанији, чиме се такође прихватају и озакоњују последице геноцида, остати историјско наслеђе људи који данас воде Србију“ („О порицању геноцида над Србима у НДХ“, Искра, 19.08.2023).
Морам да признам да нисам очекивао да ће се овај невесели закључак тако брзо и јавно потврдити. Председница Владе Србије Ана Брнабић се наиме, потом (12.09.2023), срела са Дејаном Ристићем и упутила му јавну подршку. Затим су вести о активностима Дејана Ристића и епископа Ћулибрка седмицама објављиване на насловним странама великих београдских медија (Сто ђака из Србије путује у Јасеновац, Политика, 5.10.2023, итд).
Актуелна изборна кампања у Србији нам је, међутим, омогућила да коначно завиримо иза завесе ове несрећне позоришне представе. Дејан Ристић је на високом, трећем месту изборне листе кандидован за посланика владајуће Српске напредне странке. Медији су тада објавили и да је председница владе Ана Брнабић посетила Музеј жртава геноцида, да би његовој управи, како је рекла, „пренела поздраве председника Србије Александра Вучића и целокупне владе Србије“ и да би нагласила да је „њено присуство знак подршке читавом тиму у Музеју жртава геноцида“. На интернет страници Владе Србије је тим поводом објављен текст под насловом Пуна подршка Владе Србије раду Музеја жртава геноцида (8.11.2023), у коме се каже да је премијерка отворила Међународну научну конференцију ‘80 година појма геноцид – Студија случаја: Геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ’ и том приликом поручила да ће Влада наставити да у потпуности подржава Музеј жртава геноцида“. Ана Брнабић, чије су стручне квалификације непознаница за српску јавност, потом је ушла у питања стручне историографске експертизе, па је истакла да се „непријатно изненадила тиме колико је у претходних неколико деценија на универзитетима у Србији и на читавом постјугословенском простору одбрањено доктората у вези са Јасеновцем, као и колико је реализовано научноистраживачких пројеката на теме Јасеновца и страдања цивила у Другом светском рату. То нуди поражавајућу историјску слику и мислим да је то оно где наша наука стварно треба да се пробуди, навела је она и поручила да ће држава у томе помоћи колико год буде било потребно – да ли кроз научне стипендије или другачију врсту подршке, како би додатно мотивисала научнике, истраживаче и студенте“. Није толико важно то што се није сазнало ко су, осим Ристића и епископа Јована, са којима се сликала Брнабићева, били учесници ове „међународне научне конференције“; занимљивије је то што је она, уствари, само преузела рефрен из интервјуа епископа Јована који иако, слично Ристићу, нема ни један стручан рад о геноциду над Србима (у свом мастер раду дао је сажет преглед о томе шта је југословенска историографија писала о Холокаусту) ниподаштава све што је српска историографија до данас урадила на ову тему.
Може ли се замислити како би израелска јавност реаговала на премијера који би усред Тел Авива пружио јавну подршку институцији која се бави умањивањем броја жртава Аушвица? Да подсетим, број жртава Јасеновца се са прихваћених 500.000-700.000 своди на 80.000-120.000 зато што за сада имамо око 80.000 имена жртава, док званична (и законом заштићена) процена броја жртава Аушвица износи око 1.100.000, при чему постоји списак од само 445.163 имена, и то не убијених, него оних за које се зна да су били заточеници овог логора.
Добро је да потомци жртава геноцида у НДХ који данас живе у Србији знају шта финансирају. Веома је корисно и то да се зна за шта се гласа на овим изборима – да Српска напредна странка на изборе излази са јавним ставом да би, уз тесну сарадњу са хрватским колегама, број жртава Јасеновца требало готово десетоструко умањити. Коначно, Александар Вучић, Ана Брнабић и њихови сарадницици послали су српским историчарима јасну и недвосмислену поруку о томе колико држе до знања и стручности.
Прочитајте ОВДЕ чланак Александра Дугина о Русији и православљу
Извор: Искра
