Пише: Владимир Димитријевић

ДЕЈАН РИСТИЋ КАО ЗНАМЕЊЕ ВРЕМЕНА

Једна од кључних вести наших дана је да напредњачка власт ( Вучић – Брнабић власт ) непосредно стоји иза кроатоумне ревизије броја српских жртава у концлогору Јасеновац. Она је, наиме, на треће место напредњачке листе за предстојеће изборе у децембру 2023. ставила Дејана Ристића, писца неколико књижуљака о нашој историји на нивоу испод „Микијевог забавника“, човека који се, никад и нигде, није бавио геноцидом, али који је дошао на чело Музеја жртава геноцида у Београду. 

О стратегији и тактици Вучић – Брнабић режима кад је порицање Јасеновца у питању писао је Милош Ковић:“Може ли се замислити како би израелска јавност реаговала на премијера који би усред Тел Авива пружио јавну подршку институцији која се бави умањивањем броја жртава Аушвица? Да подсетим, број жртава Јасеновца се са прихваћених 500.000-700.000 своди на 80.000-120.000 зато што за сада имамо око 80.000 имена жртава, док званична (и законом заштићена) процена броја жртава Аушвица износи око 1.100.000, при чему постоји списак од само 445.163 имена, и то не убијених, него оних за које се зна да су били заточеници овог логора. Добро је да потомци жртава геноцида у НДХ који данас живе у Србији знају шта финансирају. Веома је корисно и то да се зна за шта се гласа на овим изборима – да Српска напредна странка на изборе излази са јавним ставом да би, уз тесну сарадњу са хрватским колегама, број жртава Јасеновца требало готово десетоструко умањити. Коначно, Александар Вучић, Ана Брнабић и њихови сарадници послали су српским историчарима јасну и недвосмислену поруку о томе колико држе до знања и стручности.“(2)

И не само историчарима, наравно.

БРНАБИЋ СКУП И РЕВИЗИОНИЗАМ

Слободан Рељић, у свом тексту о убијању новомученика јасеновачких, пише да је обрачун са истином о Јасеновцу чудовишни подухват ове и овакве власти: “Тако се ових дана (8–9. новембар) у медијима појављује међународна научна конференција „80 година појма геноцид – студија случаја: геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској“. Јавља се „неколико десетина стручњака из Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске, Словеније, Мађарске, Пољске, Израела, Ватикана…“. Иза те импозантне најаве – ниједног имена. Безимени експерти о изузетној теми. Једино се истакла Ана Брнабић. Геноцидоексперт над експертима огласи да се „заиста запрепастила када је прочитала колико је у претходних неколико деценија на универзитетима у Србији и на читавом постјугословенском простору одбрањено доктората у вези с Јасеновцем“. Као да најављује да би могла да засуче рукаве и докторира. Што да не? У комисији би јој могли бити епископ Јован и директор Музеја геноцида, па да заврше оно на чему одавно раде.“(2)

Рељић је подсетио да је циљ да се тако коначно зада ударац Позиву СПЦ и Влади Србије: Разрешите епископа славонског Јована свих дужности везаних за Јасеновац и геноцид над Србима у НДХ (88 потписника, 12. септембар, 2023).

АРМИЈА ИДИОТА И КОНТРОЛИСАНИ ХАОС

Изругивање истини о Јасеновцу спроводи се методом што ју је описао Умберто Еко, јер се „право говора глупацима који су иначе говорили искључиво у кафанама и то тек кад би попили чашу вина, али њихов говор није имао никакве штетне последице по друштвену заједницу и они би увек били брзо ућуткани. Међутим, они сада имају право говорити као да су нобеловци. То је права инвазија идиота“.(2)

Рељић нас подсећа:“Пола века смо живели у друштву где је било неморално, и недопустиво, да се стравични изливи нечовештва, на чијем врху је био Јасеновац, ниподаштавају и банализују. Било је „и стида и срама“.

Распад људског става према злочинима из Другог светског рата и Јасеновцу, подсетимо, постаје преовлађујућа друштвена чињеница појавом књиге Беспућа повијесне збиљности Фрање Туђмана (1989/1990). Отад се то шири као канцер.
Парадокс „случаја Јасеновац“ је да у ред коловођа свлачења великог историјско-националног симбола у блато стаје и Музеј жртава геноцида (основан јануара 1995), установа коју је српска држава за потребе српског народа основала „ради трајног сећања на жртве геноцида над Србима, прикупљања, обраде и коришћења података“.“(2)

Вучић – Брнабић режим очито пристаје да смањује број јасеновачких жртава да би угодио садашњој НАТО Хрватској. То што на челу ревизиониста из Музеја жртава геноцида у престоници Србије налази један епископ СПЦ ставља најстарију установу овог народа у улогу „више од случајног саучесништва“, тврди Рељић. И додаје:“Колико год покушавали да разумемо СПЦ, остаје да такво играње са „званично канонизованим Јасеновачким Новомученицима од стране наше свете Цркве, представља неку врсту поновног убиства тих мученика“. Најјача чињеница у одговору СПЦ на помињано писмо 88 интелектуалца је – да је Синод „званично одузео право председнику Одбора за Јасеновац СА Сабора СПЦ, епископу Јовану, да се јавно оглашава о броју јасеновачких жртава“.(…) Даље: „Свети архијерејски Синод“ у саопштењу од 14. септембра 2023. објави да „чим је преосвећени епископ славонски Јован пре више година изнео своју приватну – по нама произвољну, историјски неутемељену – процену о броју јасеновачких жртава (Синод) му је званично, својом одлуком, одузео право да се у јавности оглашава о том питању“ (14. септембар 2023). Откуд човек који тако „приватно“ мисли на кључној функцији? И шта сад: или је Јован славонски утицајнији од Синода или Синод није озбиљно мислио?“(2)

На то питање још не знамо одговор.

НЕСМЕНЉИВИ РЕВИЗИОНИСТИ

Вучић – Брнабић режим, да поновимо, подстиче ревизионисте,  што се, како је свима јасно, види баш из случаја Дејана Ристића. Зато је, вели Рељић, одмах после стручног апела да се заустави ревизионистичка помама, Ана Брнабић (13. септембра 2023) подржала Ристића и његов рад, па је „током дужег, срдачног и конструктивног разговора анализиране су активности Музеја… разматрана је и динамика реализације музејских активности у наредном периоду. Председница Владе је и истакла пуну и безрезервну подршку Владе целокупном тиму Музеја жртава геноцида и још једном упутила честитке на постигнутим бројним резултатима.“(2)

Онда, по Рељићу, “5. листопада (2023) у загребачком Јутарњем листу/ Глобусу појављује велики интервју с владиком Јованом (обавезаним на ћутање?): „Јасеновцем се нитко озбиљан није бавио па су простор заузели збуњени дилетанти“, јавља храбри антијасеновачки ратник.Интервју је дат „на лицу места“, у манастиру Јасеновац. Није рекао да се „јавно воли са Хрватском“, али јесте подсетио: „Ја сам од државе (Србије, прим. аут.), по стручној основи, постављен на мјесто предсједника Управног одбора државне институције која се бави питањем жртава Другог свјетског рата, па и њиховим бројем.“(2)

И овог стручњака (такође полудилетанта, аутора само једне стручне бибиографије) подржава Вучић – Брнабић режим.

И  још каже Рељић: “У „случају Јасеновца“ Св. Синод не показује никакву одлучност, а од државе која на највишем месту има фаустовско чељаде (Ана Брнабић је из Трилатералне комисије послана да преузме Владу Србије) ништа се друго не може ни очекивати. Ниједна окупациона власт се не би овако неодговорно играла  јасеновачким симболом.“(2)

НАТО окупација нашег културног и идентитетског простора, скривена од очију јавности квазипатриотским напредњаштвом, страшнија је од свега.

СЛУЧАЈ ДР АТЛАГИЋА

Једна од споредних, али важних, чињеница које смо, у наше политичке дане, сазнали, јесте и ова: у „еклектичкој“ (catch them all) Српској напредној странци коначно је наступио слом „старорадикалског“ духа, који је, плаћајући данак примитивизму кафанског типа што је негован да би се било патриота на линији Карловац – Карлобаг – Вировитица, јасно стајао на становишту о српском народу као жртви усташког геноцида.

Такви „старорадикали“ су, до скора, имали своје место међу напредњацима: ако хвалиш Надврховног, све може. Довољно је сетити се напредњачког посланика, др Марка Атлагића, о коме са Википедије сазнајемо:“ Марко Атлагић (Островица, код Бенковца, 30. април 1949) српски је историчар, политичар и универзитетски професор. Атлагић је доктор историјских наука, народни посланик Народне скупштине Републике Србије, пензионисани професор Филозофског факултета Универзитета у Приштини, некадашњи заступник у Хрватском сабору и министар без портфеља Владе Републике Српске Крајине.“

Он је, такорећи недавно, 2020, у научном (?) часопису Српске напредне странке, „Напредак“, објавио текст под насловом „Хрватски научници и државници фалсификатори броја жртава концентрационог логора Jасеновац из времена НДХ 1941–1945. године“.(3)

Атлагић је у свом чланку доказивао да је минимизирање броја јасеновачких жртава производ произвољних, ненаучних и неутемељених тврдњи, које се не заснивају на ваљаним историјским изворима и чињеницама. Тврдио је да је циљ фалсификовања броја жртава у Концентрационом логору Јасеновац заташкавање истине, како би Хрватска избегла одговорност за почињени злочин геноцида, што јој је дало основа да после 75 година изврши још један злочин геноцида над Србима у тзв. домовинском рату (1991–1995), када је етнички очистила преко петсто хиљада Срба из Хрватске.

Атлагић је повезао Павелића и Туђмана, НДХ и „демократску“ Хрватску данас. Посебну пажњу је, вели, посветио кривотворењу броја жртава и карактера Концентрационог логора Јасеновац од стране хрватских научника и државника: академика Јосипа Печарића, академика Ивана Супека, др Фрање Туђмана, Стјепана Месића, Игора Вукића, проф. др Стјепана Разума, Друштва за истраживање троструког логора Јасеновац и других.

По Атлагићу,  Концентрациони логор Јасеновац највећа је људска кланица на Балкану и једна од највећих у Европи у току Другог светског рата, у којем је на најчудовишнији начин убијено око 1.000.000 Срба, више од 40.000 Јевреја, 60.000 Рома, 4.000 Хрвата, 2.000 Словенаца и 1.800 Муслимана. Такође, напредњачки „старорадикал“ се заложио да се Хрватска суочи са злочинима геноцида над Србима како би могла да гради своју будућност заједно са „остатком остатака закланог српског народа“ у Хрватској без терета прошлости.

НЕОСПОРНА СВЕДОЧЕЊА

Атлагић је у свом чланку цитирао писмо немачког генерала Ернеста Фика Химлеру, од 16. марта 1944. године, у којем се каже: „[…] да су усташе одвеле у концентрациони логор Јасеновац 600.000–700.000 Срба и тамо их заклале на балкански начин“.(3)

Хитлеров специјални изасланик задужен за Румунију, Грчку и југоисток Европе (1941– 1945) Херман Нојбахер пише: „Рецепт усташког вође и поглавника Анте Павелића, у односу на православце, подсећа на крваве верске ратове у прошлости: једна трећина мора да се покатоличи, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре. Ова последња програмска тачка је испуњена. Када водеће усташе тврде да је око 1.000.000 православних Срба (закључно са одојчадима, децом, женама и старцима) поклано, мишљења сам да је то хвалисање претеривање. На основу извештаја које сам ја добио, ценим да се број беспомоћних и покланих креће око 750.000 људи“.(3)

Ту је, вели Атлагић, и сведок др Никола Николић, Хрват из Босне, логораш који је сасвим сагледао истину о усташкој фабрици смрти, који каже „да је у Концентрационом логору Јасеновац убијено преко 700.000 људи“.(3)

Мирослав Филиповић, усташки кољач из самостана Петрићевац код Бањалуке, на послератном саслушању је рекао: „Према наводима Макса Лубурића, који је вјероватно водио евиденцију о побијеним Србима, у четири године овде је убијено око 500.000 Срба“.(3)

Бивши заточеник Концентрационог логора Јасеновац и дугогодишњи председник Удружења бивших логораша Јасеновца, правник К. Хубер, потврдио је да је само у логору Градина побијено око 400.000 људи. Хубер је, вели Атлагић, изјавио: „Свако ко је био у Јасеновцу зна да је капацитет убистава у Градини био између 1.000 и 1.500 људи за једну ноћ, а и више, ако би усташама стигло појачање… У Градини су откривене масовне гробнице са између 300.000 и 400.000 лешева. А где су лешеви оних, који су бачени у Саву? Или оних који су побијени у околним пољима“.(3)

Милан Дуземблић, Хрват, нотар општине Јасеновац до краја 1943. године, коме су о погубљенима у Концентрационом логору Јасеновац достављани (по један препис) извештаји, казао је: „Ја сам намјешетен као опћински биљежник у Јасеновцу, те сам дана 21. децембра 1943. био ухапшен и одмах стрпан у логор… До дана мог ухапшења тј. 21. децембра 1943. Било је код опћине Јасеновац таквих записника око 900.000. односно по списку пријава случајева смрти било је 900.000. таквих жртава. Пошто сам ја био опћински биљежник имао сам прилике да посматрам те спискове и ово сам видио својим очима, што сам исказао.“(3)

Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 15. новембра 1945. године писмено је потврдила Нирнбершком трибуналу „да број жртава Концентрационог логора Јасеновац, износи између 500.000 и 600.000“. Покрајинска комисија Војводине за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, по истој методологији, врши утврђивање злочина и наводи цифру за „Јасеновац 800.000 убијених“, а Савезна државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача саопштила је „да је у Концентрационом логору Јасеновац побијено преко 600.000 жртава“.

По Атлагићу, „Тито је зауставио даље истраживање броја убијених у Концентрационом логору Јасеновац, поново под изговором да нећемо будуће генерације одгајати на злочинима Хрвата.“(3)

Тако је писао напредњак из Бенковца, страдалног српског завичаја који је остао да изумире у данашњој НДХ, Мирко Атлагић.

РЕЖИМ У СЛУЖБИ ПОРИЦАЊА СРБОЦИДА

Вучићев режим се до сада, нарочито у Војводини, ослањао, између осталих, и на бирачко тело Срба избелица из Туђманове Хрватске, који су веровали ( неки можда и сада верују) да је Ипсисимус „онај стари“, из Шешељевог шињела, и да о србофобној Хрватској мисли исто што и они. Представник таквих горљивих „старорадикала“ међу напредњацима био је, како видесмо, и Марко Атлагић. Али, авај, под НАТО притиском да се „брже, јаче, боље“ почини свака врста издаје српских интереса, од Косова до Јадовна, епоха претварања је завршена, и Вучић – Брнабић режим је јасно стао на страну порицатеља србоцида. Не заборавимо: Хрватска је у НАТО пакту, а НАТО, из сенке, надзире власти у Београду.  Зато Јасеновац мора постати „логорчић“, а затим и заувек нестати у маглама историје. Срби су, увек и свагда, само злочинци. Они нису и не могу бити жртве.

Све је било јасно још у доба једнопартијске СНС скупштине, о чему је писао академик Василије Крестић: “Ако истински хоћемо да разјаснимо питање: шта се данас дешава у Србији кад је реч о геноциду над Србима у НДХ, поред већ саопштених чињеница морамо додати још неколико података о томе како се понаша наша држава. Као драстичан пример може да послужи дешавање у Народној скупштини Србије, када је на дневном реду било постављено питање прихватања „Резолуције о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватске (1941‒1945) и проглашења 28. априла за Дан геноцида над Србима у 20. веку“. Тај захтев и предлог групе посланика, на велико и непријатно изненађење јавности, Скупштина није прихватила. Госпођа Смиља Тишма, најстарија посланица Скупштине, у младости заточеница Јасеновачког логора, пуна грозних виђења и сећања из тог пакла на земљи, доживела је френетичне аплаузе после излагања и залагања да Скупштина изгласа поменуту Резолуцију. Међутим, већина посланика приликом гласања није се изјаснила за њен предлог, иза којег је стала мања група посланика. Симптоматично је то да је госпођа Тишма после свог излагања добила френетичне аплаузе већине посланика, а онда су јој ти исти представници народа ускратили поверење и нису гласали за њен предлог. Поставља се питање шта стоји иза тог и таквог двојаког односа представника нашег народа у Скупштини Србије. Шта их и ко их спутава да се приликом гласања понашају као и приликом френетичног аплаудирања? Да ли се они некога или нечега боје? Да ли се таквим понашањем некоме удварају? Да ли мисле да ће одлуком да не гласају за Резолуцију и за проглашавање Дана геноцида над Србима у 20. веку од некога стећи симпатије и поштовање? Да ли је могуће да немају храбрости да попу кажу поп, а бобу боб? Да ли је могуће да нису спремни, да се не осећају обавезним да као људи и представници народа, као хришћани изгласавањем Резолуције и Дана геноцида над Србима у 20. веку искажу поштовање недужним жртвама? Каква је то „велика политика“ Србије којој је циљ да се занемаре и забораве недужне српске жртве пострадале у геноциду 1941‒1945. године?“(4)

Режим у Београду је спреман да грми против усташтва у Загребу и пролива родољубачке сузице кад прича о геноциду над Србима у Јасеновцу – али, све је то само за унутрашњу употребу. Права истина о режиму се види кад Дејан Ристић постане трећи на напредњачкој посланичкој листи. И, наравно, кад Ипсисисмусови посланици, који увек гласају по наређењу, а не по савести (питање је – да ли им је национална свест и савест трајно спаљена) одбију да озваниче истину о србоциду у Скупштини Србије.

Тако је у свакој области нашег народног и државног живота: СНСрбија Вучић – Брнабић режима је као дрвена колиба коју су појели термити. Споља све изгледа нормално, чак и квалитетно, али је довољно наслонити се, и оде маст у пропаст.

Зато је на нама да неодустајно сведочимо истину о Србима и србоциду, а да кроатоумним западопоклоницима на власти, маскираним у патриоте, кажемо: НЕ, НЕ и НЕ! 

Јасеновац је истина које се нећемо и не можемо одрећи. Јер је Христова.

УПУТНИЦЕ ( 17.11. 2023. )

1.Милош Ковић: Јасеновац на изборима – Ко пориче геноцид над Србима у НДХ, pokretzaodbranukosovaimetohije.rs

2.Слободан Рељић: Убијање Светих Српских Новомученика Јасеновачких, https://www.pecat.co.rs/2023/11/ili-ili-i-posle-toga-ubijanje-svetih-srpskih-novomucenika-jasenovackih/

3.Хрватски научници и државници фалсификатори броја жртава концентрационог логора Jасеновац из времена НДХ 1941–1945. године“. fondacijasnd.rs/wp-content/uploads/2020/02/Napredak-br-2_article-5_M-P-Atlagic.pdf

4. Василије Крестић: О фалсификовању историје и фалсификаторима ( други део ), https://www.pecat.co.rs/2023/09/o-falsifikovanju-istorije-i-falsifikatorima-2-deo/

Прочитајте ОВДЕ чланак Димитријевића о поукама владике Хризостома

Извор: pokretzaodbranukosovaimetohije.rs