“Република Србија, као земља у развоју, има велико учешће пољопривреде у бруто домаћем производу. На селу живи значајан број становника, а од пољопривреде, директно или индиректни обезбеђује средства за живот преко милион људи. Пољопривреда је једна од кључних грана у привредној структури наше земље, а услови за њен развој у Србији су изузетно повољни. Ипак, бројни су проблеми у овом сектору, који се односе на неповољну структуру пољопривредних газдинстава, техничко-технолошку заосталост, слабу организованост у задруге, као и недовољно висок степен прераде у постојећој прехрамбеној индустрији. Треба указати и на све учесталије и по последицама све теже кризе изазване природним непогодама, али и све захтевније тржишне изазове пољопривредника који се сусрећу са стандардима и регулативом у процесу усклађивања са заједничком аграрном политиком ЕУ. Ово су само неки од разлога да државне институције и у будућности обезбеде услове за одржив развој села и пољопривреде.
Програм за пољопривреду и селo базиран је на: 1. поштовању регионалних разлика, 2. повећању конкурентности домаће пољопривреде, 3. смањењу сиромаштва у сеоским срединама
4. подршци, посебно младим, пољопривредним произвођачима, 5. поштовању еколошким стандарда у пољопривредној производњи.
1. Инсистирање на регионализацији темељи се на потреби смањивања регионалних неједнакости. Тиме би се поред бољег функционисања државе добило и на ефикаснијој, ефективнијој и квалитетнијој производњи и услугама. Регионализација би донела брже остварење интереса становништва, бољу алокацију ресурса, равномернији развој и већу демократичност друштва. Идеја регионализације мора бити у складу са реалним економским потенцијалима и уз широки друштвени консензус како не би дошло до злоупотребе. Са становишта пољопривреде избегла би се непотребна давања у оне производње које нису конкурентне у одређеној регији. Правилно распоређивање средстава омогућило би интензивнију пољопривредну производњу чиме би и конкурентност производа била повећана.
2. Aграрни буџет треба да буде приближан доприносу пољопривреде БДП-у. С обзиром на потенцијале са којима располажемо и величину домаћег тржишта, пољопривреда треба да буде извозно оријентисана. Већи извоз омогућиће повећање искоришћености ресурса и остваривање већег дохотка. Унапређење пољопривредне производње подразумева: нове технологије, веће инвестиције, обуку сељака за примену савремених технологија. Фискална политика треба да подстиче укрупњавање поседа, улагања у производњу и обезбеди повољније услове кредитирања пољопривредне производње.
Домаће тржиште мора бити заштићено од нелојалне конкуренције, монопола и свега што дестабилизује пољопривредну производњу. Мерама аграрне политике морају се подстицати пољопривредни произвођачи без обзира на величину или облик својине. Удруживање произвођача се мора стимулисати, а правном регулативом заштити њихова имовина. Традиција земљорадничког задругарства мора бити настављена уз примену искустава других земаља како би се слабости у досадашњем раду свеле на најмању могућу меру. Залажемо се за привлачење страних улагача, али никако на уштрб домаћих произвођача.
Пољопривреда је посебно осетљива на прекомерни увоз пољопривредних производа. Република Србија треба да поштује међународне уговоре, али и да, уважавајући своје интересе, спречи нелојалну конкуренцију домаћим произвођачима.
Мерама аграрне политике стимулисати произвођаче органских производа, а питање производње и промета генетски модификованих производа законски регулисати и ограничити. Изменама прописа, стандарда и других нормативних аката, наше производе приближити строгим захтевима иностраног тржишта.
Нове технологије, аутоматизација и роботизација убрзано мењају пољопривреду. На удару ових промена наћи ће се највише мали произвођачи који ће у наредном периоду све мање бити комерцијално оријентисани. То ће отворити бројне проблеме и тражити од државних институција реакцију у сфери социјалних давање, здравствене заштите и сл.
Реформа пољопривредне саветодавне стручне службе треба да омогући бржи трансфер знања ка пољопривредницима.
3. Развоју пољопривреде и села мора се посветити велика пажња из традиционалних, историјских, економских и социјалних разлога. Развој пољопривреде почива на традицији, знању, искуству нашег сељака, климатским условима и пословном окружењу. Пред нама је важан и тежак задатак, обезбедити побољшање животног стандарда људи који живе на селу. Да би то остварили потребно је створити услове да се рад на селу исплати. Без тога, људи ће напуштати села и демографски ће опустети велики делови територије. Ово је, на жалост, наша реалност. Услови живота на селу морају се приближити условима живота у урбаним срединама. То значи знатно бољу инфраструктуру чиме ће ова подручја бити привлачнија за улагања у друге делатности.
Порески систем треба да има стимулативно дејство на производњу. Приликом одређивања пореске основице треба узимати у обзир економску величину газдинства.
Пензије су право по основу обавезног, допунског и добровољног социјалног осигурања запослених. То ће обезбедити одрживост пензионог система и повећање земљорадничких пензија. На исти начин се може постићи и ефикаснија здравствена заштита.
Изменама законске регулативе обезбедити већа социјална давања за особе које живе у руралним подручјима. Велики број старачких домаћинстава и поред поседовања пољопривредног земљишта представља социјално угрожену категорију.
4. Мере аграрне политике морају стимулисати останак младих на селу и њихово бављење пољопривредном производњом. Популациона политика би требало да мотивише младе да заснују породицу и рађају децу. То подразумева низ олакшица у систему образовања, здравства, запошљавања, културе и стварања основних материјалних услова за формирање породице. У подручјима од ширег друштвеног интереса морају се успоставити други односи привређивања. Услови живота се морају драстично променити јер ово није само економско питање. У селима недостају образовне институције, амбуланте, културни живот је замро, инфраструкута без које би живот у градским срединама био немогућ, не постоји или је слабо развијена. У будућности ће ови проблеми морати бити решавани децентрализацијом државне управе.
5. Знање је највећи лични и друштвени капитал у савременом свету. У руралним подручјима је потребно створити услове за перманентно образовање и усавршавање јер знање застарева. Многи фондови остају недоступни јер ниво образовања пољопривредника не гарантује њихово ефикасно коришћење.
На нивоу пословних субјеката увођење иновација и стандарда је ефикасно средство у борби са конкуренцијом. Посебан изазов представља примена савремене информатичко-комуникационе технологије. Приступ квалитетној инфраструктури, информационим и комуникационим технологијама омогућава већем броју људи да учествују у економији заснованој на знању и подстиче предузетништво.
Агенда 4.0. нам трасира пут одрживог развоја јер садржи све три кључне димензије: економски раст, социјалну инклузију и заштиту животне средине.
Одржив економски раст могуће је остварити повећањем продуктивности и подршке технолошким иновацијама и предузетништву. Тежимо остварењу стабилног регулаторног и тржишног оквира, интегрисаном тржишту енергије, сигурности снабдевања, унапређењу стања животне средине у односу на снабдевање енергијом и промовисање обновљивих извора енергије и енергетске ефикасности. Унапређење ефикасности ресурса у потрошњи и производњи уз повећање напора да се економски раст раздвоји од деградације животне средине биће у будућности један од стубова одрживог развоја”, наводе из овог Покрета.
Покрет "Ми - Глас из народа" је иначе у процесу скупљања потписа и објавили су локације на којима их грађани могу подржати. Погледајте ОВДЕ.
Извор:Правда
