Председник Белорусије Александар Лукашенко је недавно именовао нове амбасадоре у Кини и Србији.

Том прилоком је позвао Србију да се определи какву политику жели да води у односу на ту земљу, преносе "РИА Новости".„Морамо да разумемо политику коју Србија води и жели да води у односу на Белорусију. Ако желе, онда треба да буде и резултата у трговинско-економским односима. Ако желе да се додворавају, грубо речено, и подржавају европске и америчке санкције Белорусији, то је њихов посао. Нека се определе и подрже те санкције, ако су заборавили добро које смо им чинили", рекао је Лукашенко о Србији.

„Белорусија сарађује са многим земљама. Желимо да ојачамо ту сарадњу, то ће важити и за Србију. Само треба да схватимо шта они хоће. Једно је изјаснити се, а радити нешто сасвим друго. Таква политика никоме није потребна", поручио је Лукашенко.(1)

Лецнули смо се. Поново видимо – кловновска власт Александра Вучића је на ивици да окрене леђа Русији, чија је Белорусија савезница, која је била са нама када је најтеже, током бомбардовања НАТО пакта 1999. године. Прво Белорусија, онда Русија. За сада не сме, али је спреман. Вучић је, као издајник, на све спреман. И то не треба заборавити, као што не заборављамо ни улогу Русије у свом ослобођењу. 

Књигу „ПАРИЗЕРСКА КОМУНА“ можете преузети ОВДЕ.

УЛОГА РУСИЈЕ У НАШЕМ ОСЛОБОЂЕЊУ

Данас када Руси воде одсудни рат за опстанак независне руске државе и целовитост руског империјалног територијалног наслеђа, смеју ли Срби заборавити не само нову косовску жртву Св. цара Николаја Другог из 1914. године, него и огромне жртве његових предака, царева Александра I и Николаја I, без којих не би било ни нововековног васкрса српске државности? Тако уочи Наполеонове инвазије на Русију тадашњи руски министар спољних послова гроф Румјанцев, сведочи о свом претпостављеном цару Александру I: „Не осврћући се на превртљивост српских првака, цар не престаје да их штити својим покровитељством.“ Резултат такве његове бриге био је Букурешки мировни уговор, закључен између Руске и Отоманске царевине 28. маја 1812. године, чији се члан 8. искључиво тицао правног статуса Србије, односно тадашњег Београдског пашалука.

БУКУРЕШКИ УГОВОР – ОСНОВА НАШЕ СЛОБОДЕ 

На огроман значај тачке 3. члана 8. руско-турског Букурешког уговора, која је први пут предвиђала међународно-правне гарантије за аутономна права Срба у Београдском пашалуку, скренули су пажњу бројни угледни српски научници. Тако Стојан Новаковић говорећи о последицама слома Првог српског устанка закључује: „Посленицима његовим и целоме ондашњем народу чинило се у тај мах да је све пропало, јер је изгледало као повраћено у стање, пре 1804. године… Остала је била, међутим, једна једина скупоцена тековина нетакнута. То је свечано признање Портино у осмом члану Букурешког уговора да се Србима даје њихова унутрашња аутономија… Међународни Букурешки уговор био је средство којим су заиста спасени сви плодови Првога устанка од првог до последњега, осим јединих градова у Србији. Тај уговор је помогао кнезу Милошу 1815. више но ишта друго.“

Историчар и француски ђак Михаило Гавриловић о Букурешком уговору каже: „Стање ствари које је засновао у Србији Први устанак, само по себи, није имало никакве правне основе. Пре Букурешког Уговора, Србија је била једна отоманска област у стању побуне. Тим уговором, и поред свега поштовања према султановим правима, Србија је била одвојена од Отоманске царевине, и постала је једна територија са засебним повластицама, једно политичко биће – и некадашња раја постала је у својим границама скуп грађана са признатим правима.“

ДА НИЈЕ БИЛО РУСИЈЕ...

За правног историчара Драгослава Јанковића није било сумње да је нововековна српска државност рођена из једне међународне уговорне клаузуле која је уговорена захваљујући брзини и старању руског царског двора: „Да није било 8. тачке Букурешког уговора, те правне основице о којој и на којој су Руси и Срби, као на свом јаком правном упоришту годинама и деценијама водили политичку и дипломатску борбу (помагану каткад и ратом) за потпуну слободу, то јест за пуну унутрашњу аутономију Србије, питање је да ли би се без ње икада (посебно с обзиром на познату упорност, одуговлачење и непопустљивост Турака, у дипломатским преговорима) успела да оствари та слобода и аутономија.“

Када је после Другог српског устанка, турска страна започела одуговлачење реализације обавезе из члана 8. Букурешког уговора о давању аутономног статуса Београдском пашалуку, нови руски цар Николај I је Порти одмах упутио два ултиматума, из Акермана 1826. и из Једрена 1829. године. Притиснут ултиматумима руског цара и са руским оружјем на неколико километара од Цариграда, султан је 1830. године Милошу Обреновићу признао наследно кнежевско достојанство, а речју Слободана Јовановића, „Милош није могао добити титулу наследног владаоца, а да, у исто време, и Србија, дотле обичан пашалук, не буде призната за мање више самосталну кнежевину.“

ОД 19. ДО 21. ВЕКА 

Једном речју, без руске политичке подршке, независно од неспорног српског херојства и слободарства који су испољени током два Устанка, не би било ни нововековне Србије као вазалне Кнежевина, а потом и независне државе. Нити би без подршке Русије у следећим деценијама Србијина независност могла да буде очувана у непосредном непријатељском окружењу Аустрије и Турске и са непријатељским геополитичким плановима Велике Британије и Немачке.

Улогу јединог истинског и сигурног гаранта и заштитника српске државности и српских националних интереса у међународној политичкој арени коју је некада имала Русија Романова, потпуно је преузела данашња Русија и то после сусрета Путин-Коштуница у Сочију 2004. године, а нарочито после сусрета Путина и Коштунице у Санкт Петербургу 9. јуна 2007. године. О таквом односу путиновске Русије према Србији и српском народу сведоче бројни факти: од тога да Русија одлучно брани Резолуцију 1244 Савета безбедности УН, која гарантује територијални интегритет Србије на Косову и Метохију, до тога да Русија спречава даљу ерозију дејтонске уставне позиције Републике Српске.

ОВО ЈЕ И НАШ РАТ 

Рат који Русија води с колективни Западом на територији бивше Украјине је и наш рат, зато што од исхода тога рата зависи моћ и опстанак западне неолибералне антихришћнске глобалистичке псеудоимперије. А треба се присетити да је та нововавилонска псеудоимперија у данима свог рађања, након рушења Берлинског зида (1989) и Беловежског споразума којим је сахрањем СССР (8. децембар 1991), означила Србе за свог главног непријатеља. Све што је Запад након тога радио на бившем југословенском простору имало је за циљ да распарча српски национални простор и онемогући формирање уједињене српске државе на подручју Србије, Црне Горе, Републике Српске и Републике Српске Крајине. Након остварења тог циља српски народ је подвргнут процесима етничке конверзије (Црна Гора, Хрватска, Македонија) и(ли) измене вековима формираног колективног етоса (Србија, Република Српска, Црна Гора.
Данас када западни кругови изнова користе изанђали русофобски бечко-лондонски наратив о Русији као „тамници народа“, како би оправдали свој главни ратни циљ – распарчавање јединствене руске државе на преко десет државица, Срби би морали да се присете да су исти западни кругови своју подршку бројним масовним етничким чишћењима Срба са њихових историјских земља током деведесетих година правдали старим србофобним бечко-лондонским наративом о „Великој Србији“. Суочен са војним неуспесима на украјинском фронту, Запад покушава да „тамницу народа“ разбије подстицањем из иностранства сепаратизама у Русији. Срби би морали да се присете како је 1992. године папин саветник за избеглице С. Томаз оптужио „Србе-нацисте, који хоће да успоставе чисту расу и етничким чишћењем уклоне Хрвате и муслимане“, а да је истих година комесар ЕУ за хуманитарна питања Ема Бонино називала Србе „монструмима са Балкана“. Деведесетих Срби, а данас Руси, изабрани су, речју Предрага Драгића Кијука, да „замраче истину о крсташима, конквистадорима, инквизицији, папству, католичким акцијама, социјалном дарвинизму, Немцима, Хрватима…“ Једном речју, Запад користи истоветне негативне стереотипе о Србима и Русима како би их дехуманизовао као противнике и тако оправдао етничко чишћење и насилну асимилацију над њима, као и дисолуцију њихових држава.

Књигу „ПАРИЗЕРСКА КОМУНА“ можете преузети ОВДЕ.

НЕ СМЕМО СЕ ОДРЕЋИ ЗАВЕТНИХ ЖРТАВА 

За заветну идеју уједињене српске државе деведесетих година прошлог века убијено је на десетине хиљада, а са вековних огњишта протерано скоро милион Срба од Книна преко Сарајева до Призрена. Хашка инквизиција је под оптужбом покушаја формирања „Велике Србије“ осудила на више од три хиљаде година робије на десетине српских политичких и војних руководилаца. Запад ратом и санкцијама покушава да спречи излазак Русије из прокрустовских граница које су јој наметнуте у годинама када су јој амерички стручњаци писали и Устав. Следствено, сваки Србин који данас, под било којим оправдањем, не подржава борбу Русије за повратак отетог националног и територијалног наслеђа, отворени је или скривени противник заветне идеје свесрпског уједињења, од чије ће будуће реализације непосредно зависити опстанак српског народа.

Одричући се Русије ( а санкције Белорусији су увод у то одрицање ), Александар Вучић заувек закопава Србију и српски народ у гроб из кога нема васкрсења.

УСТАВ И БИБЛИЈА 

Колико је Александар Вучић опасан по Србију и српску слободу сведочи и његово стално порицање уставних основа наше слободе и државности. Вучићеви измећари подразумевају да „Устав није Библија“, и да се њиме може манипулисати како се Врховном Кловну ћефне. 

Када на Уставотворној скупштини у Анаполису 1787. године „очеви оснивачи“ доносе Устав (Constitution) којим установљавају на федералним основама нову јединствену државу – Сједињене Америчке Државе, они том акту конституисања придају, у складу с римском традицијом urbe condita, карактер сакралног Прапочетка, па је, сходно томе, ново уређење (constitution) за њих novus ordo sacelorum. Пошто нови републикански поредак власти није имао Божју санкцију, он је сав свој ауторитет црпео из Устава, према коме Американци од почетка имају однос, речју Џејмса Вилсона, „скоро слепог обожавања“. Тај „феномен ’посвећења’ Устава најупадљивије разликује америчке односе од односа у другим револуционарним земљама“, вели Хана Арент. С тим у вези, исти аутор закључује како своју стабилност млада америчка држава од почетка дугује, пре свега, „ауторитету који у себи носи акт оснивања и Постављања – Једног – Новог – Почетка“. У складу с етимологијом речи ауторитет (auctoritas од augere), ауторитет америчког Устава временом се само „увећавао“ због чега је остао на снази и после 233 године.
Идеју о непромењивости акта који установљава фундаменталне принципе организације власти, и који стога има јачу правну снагу од обичних закона, амерички протестанти су формулисали по угледу на Библију, па је зато, речју Марка Павловића, „тај документ требало да поседују свака породица и сваки носилац власти“.

НАТО ПРОТИВ УСТАВА СРБИЈЕ 

Уместо идеје о Уставу као Библији која гарантује држави трајност, Империја Вашингтон – Брисел нам препоручује идеју променљивости конститутивног акта државе. Порекло појма држава од речи status упућује, по речима Јулијуса Еволе, на поредак који је духовно постојан и стоји „насупрот несталном, слабом, променљивом, хаотичном и партикуларистичном карактеру натуралистичке егзистенције“. Из угла римских државних традиција, промена је била легитимна, како примећује Хана Арент, само уколико су „освојене области увећавале темеље града и остајале везане за њега“. Насупрот томе, НАТОкратија од Србије очекује да промени конститутивни акт ради добровољног одрицања од територије Косова и Метохије, која има својство мистичног „пупка“ (omphalos) српске државе, што би трајно оставило сваку домаћу власт а тиме и саму српску државу без ауторитета и „вишњег“ оправдања. Следствено, устав којим би се Србија добровољно и трајно одрекла Косова и Метохије постао би трајни извор унутрашњег беспоретка и спољне зависности, једне творевине која би с обзиром на релативност својих граница имала својства оног што се у међународном јавном праву назива „пропалом државом“ (failed state).

Нажалост, Врховни Кловн и његови измећари имају подршку тамо где би требало да буде средиште уставобранитељства: већина судија Уставног суда Србије својом одлуком да прогласи Бриселски споразум политичким актом показала се неспремном да брани конститутивни акт Србије, а тиме и саму државу. Дани пред нама ће показати колико су Срби спремни да бране Устав као Библију свог правног поретка, следећи у томе Џеферсонов став да у демократској држави поверење у владу може ићи до граница које је поставио устав и „никако даље“.

СРБИЈА КАО КОЛОНИЈА: УПОЗОРЕЊА ДУШКА КУЗОВИЋА 

Ко се одриче Косова, ко пљује на Устав, разориће и сва права грађана Србије. У овом тренутку, сведочи Душко Кузовић, кренули су, Врховни Кловн и његови кловнићи, својим безакоњем маскираним у законе, на нашу непокретну имовину, а циљеви су следећи:“Потребно је од грађана изоловати службенике катастра да извршавају непријатна и незаконита наређења;потребно је грађанина власника некретнине учинити безличним (шта се дешавало са оним које медији учине безличним веома добро знамо);потребно је кроз „мала врата“ доставити право странцима да се укњиже на инфраструктурне објекте и тако „транжирају“ Србију (сетимо се карте како се крунила и „транжирала“ област Газе у Палестини преко саобраћајних коридора); отребно је заштитити оне који руководе од одговорности ако не буду решавали предмете у роковима на које смо навикли;можда је потребно отворити нови канал корупције.“ Ако се довољно уништи кредибилитет катастра у Србији, моћи ће се оловком узимати оно за шта је до јуче била потребна крв. Уништење кредибилитета катастра се реализује управо на овакав начин: деперсонализација, прекид комуникације, изоловање од грађана, немогућност јавне контроле. Корак по корак гледамо стварање два одвојена света, један је стварно стање, а други евиденција имовине. Ако нема између њих међусобне контроле, а не може бити, јер се не види из перспективе грађанина, онда се може очекивати свашта.
Једном, када ова два света (свет праксе и свет папира) буду довољно удаљена, моћи ће се вршити свакакве интервенције у бази података, без бурне реакције јавности, најпре у државној имовини, а потом и приватној. Ко ће тако отуђену службу да контролише? Посланици?Министарства?Инспекције? Ко ће да спроводи истраге? Полиција, службе? Ко ће да их кажњава? Тужилаштво, правосуђе? Да ли ће уопште имати ко да заштити права и имовину грађана? Узалуд ће бити грађанима позивање на стање на терену, за одавне ослепеле судове биће важна форма, односно шта пише у књигама. Гледали смо бруталне сцене према грађанима који су протестовали против трансфера својих права у вези здравља и слободе кретања. Можете ли замислити како ће се односити према грађанима када буду протестовали против нелегалног преноса јавне и приватне имовине на странце или на домаће посреднике?
Enter и – обрисани сте!“(2)

То је, наравно, крај било какве демократије у Србији. Јер је у колонији демократија немогућа. 

КОЈЕ СУ ПРЕТПОСТАВКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ 

Још је Иван Иљин упозоравао да увођење политичког плурализма после пада комунистичког тоталитаризма неће аутоматски довести до успостављања истинске, или његовом речју, „стваралачке демократије“(3) Да би се то догодило, треба истовремено створити друштвене и правне претпоставке које би омогућиле бирачу да постане стварни, а не тек номинални носилац бирачког права, те да као такав буде кадар за самостално и одговорно одлучивање у вишепартијској демократији. Међу претпоставкама „стваралачке демократије“ Иљин убраја и умеће самосталног привређивања, што се не поклапа са установом законом заштићеног имовинског минимума, али је ова установа нужна формално-правна претпоставка за привредну и политичку аутономију грађанина-бирача коју Иљин има у виду.

Осиромашени и презадужени бирач, који у сваком тренутку може да остане без целокупне своје имовине, је мета различитих облика изборне корупције. Следствено, у оном демократском политичком систему у коме ширење политичких права није истовремено праћено законским осигурањем минималне материјалне основе имовинске самосталности сваког грађанина, материјална беда ће неминовно постати озбиљан фактор изборне неслободе. С тим у вези, озакоњење установе законом заштићеног имовинског минимума чини се неопходним, мада не и довољним условом за спречавање пре свега таквих злоупотреба политичке воље демоса које доводе до успостављања цезаристичке уместо анонимне демократије, односно владавине људи, а не закона.

Још је Алексис де Токвил скренуо пажњу на то да поједини закони „мада спадају, истина, у грађанскоправни (имовинскоправни) поредак… требало би их ставити на чело свих политичких институција, јер они невероватно утичу на друштвено стање народа, чији су само израз политички закони“(4) Установа законом заштићеног имовинског минимума управо спада у такве грађанскоправне законе који могу директно да утичу на поправљање најважнијих установа представничке демократије, а пре свега на делотворност бирачког права.

ДЕМОКРАТИЈА НЕМОГУЋА У ДУЖНИЧКОМ РОПСТВУ

Појава демократије као политичког режима у коме власт врши народ непосредно или преко представника изабраних на фер и слободним изборима, стоји у тесној вези с променама у сфери грађанскоправне одговорности за дугове. Опште је познато да се настанак демократије везује за реформу коју је у Атини спровео Солон. Две Солонове мере сматрају се пресудним за увођење демократије у атинској држави: обнова установе народне скупштине (Еклезија), која је у Атини била орган непосредне демократије, и установљавање највишег поротног суда – Хелијеје.

Набрајајући „оно чиме је Солон своје законе учинио народним“, Аристотел је наведеним јавноправним мерама додао и Солонов закон према коме је убудуће „било забрањено давати зајмове на тело“, па су од тада Атињани за дугове искључиво јемчили својом имовином. Иако би одредба о укидању дужничког ропства са становишта модерног права припадала области грађанског (имовинског) права, Аристотел је овај пропис с правом сврстао у јавноправне мере којима се демократизовало атинско државно уређење (Аристотел, Устав атински, Београд, 1997). Од Солонових реформи политички народ (демос) Атине чинили су сви пунолетни слободни атински грађани, који су били носиоци скупа грађанских права (тиме), између осталог и права учествовања у раду народне скупштине. Самим тим су у народну скупштину, како бележи Плутарх, ушли припадници најнижег атинског друштвеног разреда – тети, најамници који су живели од личног рада и у чијим редовима треба тражити до тада најзначајнији извор дужничког ропства (Плутарх, Славни ликови антике, Нови Сад, 1990). Као што су са статусом и чашћу пуноправног слободног атинског грађанина биле неспојиве телесне казне и тортура, која се могла примењивати само над робовима, тако је за Атињане било несхватљиво да пуноправни грађанин, који у Еклезији одлучује о усвајању закона, а у Хелијеји у својству судије-поротника (дикаст) дели правду, може да буде деградиран на ниво дужничког роба. Статусноправна деградација која је била специјалитет деспотске староегипатске државе, била је неспојива са демократским поретком Атине.

Кнежевина Србија је била једна од ретких европских држава 19. века која је, чини се, успела да пронађе ваљано законско решење за формално-правно обезбеђeње имовинске самосталности грађанина-бирача.

СРБИЈАНСКА УСТАНОВА ОКУЋЈА 

Реч је о земљорадничком имовинском минимуму, познатијем као установа „окућја“, који се изузимао од принудног извршења, чиме је држава штитила сељака „да не остане без имања и без куће“. Таква заштита сељака била је уведена још указом кнеза Милоша од 1836. године, да би коначно била уобличена параграфом 471 Законика о грађанском поступку од 1865. године. Овим закоником било је прописано да „за извршење пресуде не могу се узети… земљоделцу један плуг, једна кола, два вола или два бивола, или два теглећа коња, кобила са ждребетом до године дана, крава или биволица са телетом односно биволчетом до године дана, десет оваца, пет свиња, пет коза, секира, будак, коса и толико хране, колико је за њега, породицу и стоку потребно до нове хране. Поред тога на сваку пореску главу, била она од данка ослобођена или не, ако јој је главно занимање земљоделство, живела она у селу или вароши, пет дана земље, рачунећи дан на 1 600 кв. хвата, било земља чиста, под гором, воћем или виноградом, заједно са необратим њеним плодом. Исто тако и кућа са зградама и плацем до једног дана орања“.(5)
Све у свему, земљораднички имовински минимум од укупно „шест дана орања“, који се није могао принудно продати за исплату дуга, нити га је власник на други начин могао отуђити, износио је око 3,5 хектара. Изузетно, земљорадник се у нужди могао задужити, „али само код јавних каса“. Истовремено, окућује није било изузето од принудне наплате накнаде штете настале услед извршења кривичног дела, као и наплате пореза, али је законодавном ревизијом од 1907. године и код принудне наплате пореза био изузет део окућја (кућа и 2 хектара земље).

ТЕМЕЉ ПОЛИТИЧКИХ СЛОБОДА 

У Краљевини Србији је захваљујући установи заштићеног земљорадничког минимума број беземљаша био минималан, јер је убедљиво највише сељака обрађивало земљу у сопственом власништву, при чему је величина просечног поседа била око 5 хектара. Та чињеница није могла да промакне пажљивом оку енглеског пастора Вилијема Дентона, који је током посете Србији шездесетих година 19. века забележио како у тој земљи „нема богатих магната као у Угарској“. На Дентоново питање „има ли племства у Србији“, један Србину му је одговорио: „Сваки Србин је племић“(6)

Установа окућја је обезбедила не само високи степен класне хомогености српског друштва, којој се дивио Дентон, већ је била приватноправни темељ на коме је поступно током 19. и у првој деценији 20. века изграђено читаво здање политичких слобода и демократских установа. О њима је високу оцену дао исти енглески пастор, мада су приликом његове посете ове установе биле тек у повоју: „Они који издрже, као део неопходних зала везаних за путовања… биће опчињен чистоћом српског народа, и савршеном слободом у којој се ужива у земљи где је поредак тако слободан као у Енглеској, а грађанска права још и шира.“ Да у установи окућја треба тражити материјалну основу политичким установама које су током 19. века формиране у Србији, јасно је уочио оштроумни Слободан Јовановић: „Као год што је у другим земљама аристократија, ради свог одржања, стварала недељива и неотуђива породична добра, тако су код нас сеоске газде створиле једно неотуђиво сеоско имање од шест дана које је требало да овековечи постојање њихове класе… Укидање спахилука имало је за последицу стварање слободног сеоског поседа; сеоске газде, као главна економска снага у земљи, присвојили су себи законодавну власт – а кад су једном ту власт добили, њихов је први посао био да своју класу покушају, с помоћу окућја, обезбедити од пропадања“(7). 

ИСТИНСКА ЈЕДНАКОСТ

Уверен да јавноправна конструкција државе треба да одражава тадашњу друштвену стварност у Србији, чувени Милован Миловановић, иначе писац Устава од 1888. године, примећује како је за Србију „једнодомни систем бољи и природнији, јер нема никаквих разлога да се народно представништво дели на два дома, јер је наше друштво најхомогеније, у њему нема никаквих разлика, па чак ни оних, које се налазе у свим модерним друштвима, а нема претераних разлика ни у имовном погледу“.(8)

Таква егалитарност Србијиног друштва, очувана добрим делом захваљујући институту окућја, добила је свој репрезентативни политички израз у броју лица која су у Краљевини Србији уживала активно бирачко право. Иако је активно бирачко право било ограничено имовинским цензусом у виду плаћања било ког износа „грађанског данка на имање, рад или приход“, удео пунолетних мушкараца који су располагали бирачким правом у укупном становништву Србије износио је релативно великих 22%. Тај проценат је према упоредној анализи С. Антонића постављао Краљевину Србију тик уз тадашње „шампионе“ општег права гласа Француску и Белгију, а испред Канаде (20%), САД и Немачке (18%) и најзад, далеко испред Велике Британије и Швајцарске (12%). Ова разлика је још драстичнија ако се има у виду да је крајем 19. и почетком 20. века Србија била демографски најмлађа држава Европе.(9)
Данас се Србија под влашћу НАТО кловна Вучића претвара у земљу робова и морибунда.

ПОВОДОМ ОВЕ КЊИГЕ

Једини начин да се победи Вучићева кловнократија је истинско национално окупљање. Морамо се окупити око основних вредности Завета, а то, у овом тренутку, значи: Косово и Метохија су неотуђиви део Србије; војна и политичка неутралност се подразумевају; Србија не сме бити ни колонија, ни депонија Запада. Ова књига, разобличавајући лажи кловнократског режима који је нашу земљу претворио у Паризерску комуну и колонију Вашингтоа и Брисела, нуди и пут препорода: останимо верни Богу и себи, јер, како рече Владика Николај, човек је изнад свега, а Бог је изнад човека. 

Потписници ове књиге исписници су. Рођени су 1969. када се, поводом „малог корака за човека, а великог за човечанство“, на Месецу вијорила америчка застава ( мада тамо нема ветра ). Зато су своје доба, у коме су многе илузије биле срушене, могли да назову добом „слетања са Месеца“. 

Као православни Срби, увек су сматрали да треба „паметно србовати“ ( израз Станислава Винавера ), што значи, по речи Владике Николаја: „Не може нико бити до¬бар Србин, а да, пре свега, није добар човек. Добар Србин си ако имаш слатку душу краља Владимира, издржљивост Немањину, христољубље Савино, ревновање Милутиново, кротост Дечанскога, смерност Урошеву, пожртвовање Лазарево, витештво Страхињино, правдољубље Марково, срце Југовића мајке, поуздање Миличино, благост Јевросимину, милост Косовке девојке, трпељивост поробљеног србског робља, видовитост слепих гуслара, мудрост србских свештеника и калуђера, стидљивост народних девојака, надахнуће народних певача, даровитост народних занатлија, отменост народних ткача и везира, јасноћу народних пословичара, одмереност и умереност српских сељака, сјај Крсне Славе свих крштених Срба. Ваистину и основа и подлога свему набројаном јесте вера Христова.“

Због оваквог става многи их сматрају онаквима како су нацистички окупатори Српства звали ( пошто су Черчил, Рузвелт и Стаљин склопили споразум 1943. године ) војску под командом ђенерала Драгољуба Михаиловића – „шумске наивчине“. И заиста, из перспективе политичко прагматичне лакомости, тај израз би се могао употребити као тачан; али, из перспективе светосавско – лазаревске заветности, „наивност“ хришћанина је увек чврста вера у победу правде Божје над грехом, смрћу и ђаволом, која је, једном заувек, остварена васкрењем Христовим.

Колико год то чудно звучало онима који сматрају да живимо у доба „постистине“, сматрамо да, без обнове хришћанске вере и морала, неће бити ни обнове Србије. Књига „Паризерска комуна“ коју дарујемо на поклон читаоцима писана је из те перспективе. 

Књигу „ПАРИЗЕРСКА КОМУНА“ можете преузети ОВДЕ.

УПУТНИЦЕ (21.11.2023) 1.https://www.politika.rs/scc/clanak/585384/Lukasenko-pozvao-Srbiju-Odlucite-sta-zelite
2.https://iskra.co/reagovanja/dr-dusko-kuzovic-razaranje-srbije-olovkom/
3.Иван Иљин, У потрази за праведношћу, Цетиње, 2001).
4.Алексис К. де Токвил, О демократији у Америци,  С. Карловци, 2002.
5.Марко Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005.
6.Виљем Дентон, Србија и Срби, Београд, 2013).
7.Слободан Јовановић, Из историје и књижевности I, Београд, 1991.
8.Милован Миловановић, Државно право, Београд, 1997).
9.Слободан Антонић, Историјски ревизионизам Друге Србије, НСПМ, сајт, 2009.

Извор: Правда