Пише: Диогенис Валаванидис
С тим у вези је додао да "васељенски патријарх Вартоломеј жели да подигне лични статус у цркви и постане својеврсни папа Истока". Такође, Џим Џатрас је констатовао да у овом случају постоје и неки други фактори, од којих су најважнији Цариградска патријаршија и геополитички интереси Стејт департмента, као и ширење "културног марксизма на цео владајући апарат Америке, који жели да сломи кичму православне цркве". Закључујући, Џим Џатрас је рекао: "Имамо интегрисану идеолошку структуру као и пословање, новац, специјалне службе, које комбинују идеологију усмерену против хришћанског морала и православне цркве".
У вези са истим питањем је недавно реаговао и министар спољних послова Русије Сергеј Лавров, који је рекао да се последњих година на иницијативу Америке "манипулише цариградским патријархом ради уништења православља".
Шеф руске дипломатије је додао да је "познато какве су рушилачке активности биле предузете у Украјини у вези с питањем Украјинске православне цркве. Створена је квази структура под називом 'Православнa црква Украјине'. План је очигледан и тешко га је прикрити јер сада покушавају да поцепају Сиријску и Српску православну цркву. То је део садашњег курса Запада, који је усмерен на поткопавање свега што је повезано са Русијом, Словенима и православљем."
"Најслабија карика"
Зато су креатори садашње геополитичке мапе света, било да је реч о Америци или "дубокој држави" коју представља крупни капитал у виду највећих мултинационалних корпорација и светских банкарских конзорцијума, и одлучили да делују преко "најслабије карике", тј. цариградског патријарха Вартоломеја Првог. Ту им је ионако био прокрчен пут од стране обавештајних служби САД, и то у последњих стотинак година, преко патријарха Мелентија, Атинагоре па све до најгорег у том низу, самог Вартоломеја Првог.
Зато и не чуди што поједини портали чак тврде и да је константинопољска патријаршија потписала унију са Римом и само чека згодан тренутак да то и објави.
Како би ова вест добила и своју емотивну димензију потрудио се архиепископ Америке Васељенске патријаршије Елпидофорос, који је нагласио да је главни катализатор за обнављање "активне екуменске делатности" била трансформација истамбулске Аја Софије у џамију. Тим поводом је рекао да "заједно стојимо као браћа у вери и солидарни смо са свим људима добре воље и савести, тако да Аја Софија остаје оно што јесте – симбол сусрета, историје, духовних тежњи и људских достигнућа на највишем нивоу, славећи Једног Бога који је створио све нас сестрама и браћом једне заједничке људске породице".
Да би се разумео религиозни свет фанарских архијереја, треба обратити пажњу на чињеницу да се храм Аја Софија назива "симболом сусрета, историје, духовних тежњи и људских достигнућа највишег нивоа", али се не помиње да је у питању православна црква у којој је служена божанска литургија.
Два приговора
Архиепископ Елпидофорос је додао да "екуменски дијалог и екуменски покрет пролазе кроз кризу идентитета. Неки више воле да говоре о 'екуменској зими'". Указао је да се "жеља за јединством постепено помера у други план. (…) Промене и реформе у неким црквама и заједницама створиле су нови осећај отуђености. Друге цркве су усвојиле више националистички и/или фундаменталистички приступ."
Није тешко погодити на које цркве је мислио митрополит Цариградске патријаршије. У основи, то су оне помесне цркве које нису биле присутне на Критском сабору 2016. године у организацији Константинопољске патријаршије: Антиохијска, Грузијска, Бугарска и Руска православна црква коју чине више од три четвртине свих православних верника у свету.
Подсетимо да су два најважнија приговора против Критског сабора била, управо, учвршћивање супериорности константинопољске патријаршије у канонском праву и стварање предуслова за екуменско зближавање са хетеродоксом.
Од тада су Антиохијска, Грузијска, Бугарска и Руска православна црква све више излазиле са становишта оданости Светом предању и учењу Цркве, које је митрополит Елпидофорос назвао "националистичким и/или фундаменталистичким приступом".
Оданост православној вери и моралу у овим помесним Црквама почела је да превладава над тежњом ка јединству хришћанских конфесија. То се види и по реторици архијереја и по расположењу свештенства као и црквеног народа.
Када је реч о јазу између Руске православне цркве и Константинопоља услед неканонских поступака патријарха Вартоломеја Првог у Украјини, 2018. је дошло до ситуације у којој се Фанар окренуо ка екуменизму, док је РПЦ остала на трагу конзервативизма и традиционализма.
На тај начин је РПЦ постала носећи стуб целе Православне цркве, јер је остала привржена начелима цркве првог миленијума, тј. апостолским правилима, предањима светих отаца и одлукама васељенских сабора, што се никако не уклапа у разарајући концепт дубоке државе и креатора геополитичке карте света.
Извор: РТ Балкан
