Пише: Џевад Галијашевић
У августу прошле године Дебевецу је дисциплинска комисија за судије Високог судског и тужилачког вијећа БиХ изрекла мјеру јавне опомене.Тада је ријављен да је "намјерно давао лажне, обмањиве или недовољне информације у вези са пријавама за радно мјесто, питањима унапређења и напредовања у служби или било којим другим питањима која су у надлежности Вијећа". Пријављен је и за "понашање у суду и изван суда које штети угледу судијске функције" па је то хапшење Дебевеца и Мехмедагића, добра вијест за БиХ.
АНТИ СРПСКИ СУД БИХ И САРАЈЕВСКЕ КАДИЈЕ:
Ако неко жели да се упозна са највећим проблемом који заједничка држава БиХ има, онда треба да погледа разговор са наводним геополитичким аналитичарем Јахјом Мухасиловићем објављен на Хајат телевизији 18.12.2023. управо поводом хапшења Дебевеца и Осмице.
Пун бјеса и мржње према свему што није муслиманско и бошњачко, Јахја Мухасиловић, супротно од хебрејског коријена свога имена (“Милост Божија”) је “објаснио”, слуђеним “зеленим береткама“ Хајат ТВ и свим Бошњацима да је Осман Мехмедагић “прислушкивао само непријатеље – Србе И Хрвате”, да је то радио у интересу државе коју је бранио и штитио на тај начин, и да је ово хапшење управо удар на “Мухасиловићеву државу”. Та идентификација бошњачког шовинистичког лудила и патетичног великодржавља чини БиХ неодрживом и немогућом.
Прислушкиватии уходити Предсједника Републике Српске, угрозити му безбједност и судити му по законима залуталог швабе Кристијана Шмита, држати стране судије у Уставном суду; мијењати Устав БиХ и најважније законе земље… за Мухасиловића су начин на који се држава брани.
Јединствени спој османског феудалног насиља и комунистичког наслијеђа у БиХ које испред себе поставља лаж о заједничкој држави и европском лику и наличју те свијести и политике, присвојило је државу и своје политичко лудило прогласило за патриотизам. Насилна хомогенизација Бошњака око идеје вјере, језика и лажне историје, се пренијела на шири план међуетничких односа у БиХ.
Уосталом, рат, на територији Босне и Херцеговине се деведесетих година и водио због тога И био је међуетнички и међувјерски а завршен је потписивањем Међународног споразума о миру у Дејтону и Паризу. Споразум је био израз политичке сагласности Америке и Русије а њему су се касније придружиле Велика Британија и Француска, за њима И Њемачка – Британија И Њемачка да би га мијењале и прилагодиле својим интересима а Француска онако, успут, почасно и про форме. Британци су нашли начин промијене Дејтонског споразума у виду Лондонског оснивања “Савјета за провођење мира”, десетак дана прије него што је споразум потписан у Паризу а Њемци су у тај воз, ускочили у Бону, у другој половини 1997, преко тог истог Савјета за провођење мира. У Бону, је тај недејтонски И антидејтонски Савјет одлучио тумачити Анекс 10 Мировног споразума о БиХ тако да Високи представник постане тијело с неограниченим правним овлаштењима.
Савјет је “одлучио” да овлаштења Високог представника у БиХ тумачи бесконачно широко тачние арбитрарно, ад либитум, онако како одлучи сам Високи представник или нетко тко стоји иза њега. Прочита ли се Анекс 10 који изворно дефинише овлаштења Високог представника, јасно је како је ријеч о институцији која је замишљена да има улогу добронамјерног помоћника, у најбољем случају медијатора, у процесу имплементације мировног споразума за БиХ. Управо, Анекс доказује да Високи представник као тијело постоји зато што су га саме стране, потписнице споразума, прије свега представници народа у БиХ, позвале да им помогне. Постојање Високог представника темељи се на вољи изворних страна а не обратно (Анекс 10, И.2). Он служи њима, а не оне њему и изричито каже, да је Високи представник дужан поштовати аутономију цивилних организација и тијела у БиХ (Анекс 10, ИИ.1ц).
Треће, по питању права тумачења, Анекс 10 каже да је Високи представник коначни ауторитет за тумачење, али само Анекса 10 као Споразума о цивилној проведби мира у БиХ (Анекс 10, В). Но онда се нетко у Савјету за провођење мира сјетио да се тачка о тумачењу може тумачити и тако да се каже да Високи представник има овласт да тумачи властите овласти, те да се на тај начин може трансформисати у коначног тумача цијелог Дејтонског споразума, укључујући и Устав БиХ (Анекс 4 Дејтонског споразума). Тако је рођена диктатура и уништена државност и могућност сарадње између три народа у земљи.
Те антидржавне акције су подржали Бошњаци својом причом о „одбрани државе и европском путу“ и све мјере којима се државотворна супстанца суверенитета и интегритета државе рушила од стране западних управитеља призивана је и дочекивана у Сарајеву са аплаузима.
Кад је са позиције Српског члана Предсједништва БиХ, Милорад Додик упутио званични одговор Кристијану Шмиту на писмо од 27. јула 2022. године у њему се позвао на став институција Републике Српске, као и сталних чланица Савјета безбједности УН, према којем, Кристијан Шмит није изабран по Анексу 10. који је једини извор легитимног мандата високог представника, и нема овлаштења ни по Анексу 10.:
„Нисте добили сагласност Републике Српске као стране потписнице Анекса 10. Такође, подсјећамо и да сви досадашњи високи представници, а посебно Ви који то нисте, нису имали и немају извршна и наредбодавна овлашћења, посебно не законодавна. Из Анекса 10, који је једини извор легитимног мандата високог представника не произилази доношење закона и других прописа умјесто легалних и легитимних органа ентитета и институција БиХ. А до сада сте (сви ранији високи представници, а и Ви, грађанине Шмит) нелегално, нелегитимно, неуставно и антидејтонски наметали законе, мијењали ентитетске уставе, “замрзавали” банковне рачуне странака и грађана, укидали нижестепене судске одлуке, забрањивали грађанима именовање на политичке функције, смјењивали функционере на највишем политичком нивоу.
Ваша самоприграбљена диктаторска овлашћења су супротна људским правима, личним и политичким правима посебно, Ви рушите принцип владавине права, Ви сте изнад закона, изнад устава, изнад судских одлука, изнад политичких одлука, а посебно изнад одлука донесених демократским процедурама у органима власти, посебно органа представничке, народне демократије у којима се усвајају закони“.
Формирање Оружаних снага БиХ и распуштање националних војски; успостављање Суда и тужилаштва БиХ, оснивање Обавјештајно безбједносне агенције БиХ. уз укидање националних обавјештајних служби; доношење бесмислених законских рјешења која су довела до формирања 65. Агенција на заједничком нивоу, непознатих Дејтонском споразуму. Практично, све што је било који Високи представник у БиХ радио, био је чисти акт непријатељства према Србима.
И поред најбоље воље немогуће је навести, макар једну мјеру, одлуку, закон или измјену устава БиХ, коју је донијео неки Високи представник, а да је она била на корист или у интересу Срба. Додуше, и Хрвата. Иако нису такве одлуке користиле ни Бошњацима, тешко је било објаснити народу да тзв.међународна заједница и СДА имају исти интерес: очувати српску и хрватску кривицу у свијести народа и спречити интеграцију и стабилност земље.
Наративом о сузбијању „активног и опасног српског непријатеља“ правдане су, све штетне политичке одлуке Алије и сина му Бакира Изетбеговића те њихове Странке демократске акције и прије рата, током њега, па и данас. Наравно да је Високи представник оруђе непријатеља српског народа али и хрватског, и цјеле државе БиХ.
Управо тако: Високи представници су константно, од завршетка рата до данас, имали само једну врсту активности: убијање српских националних права и рушење политичке снаге Републике Српске.Тако се дошло и до измјена Кривичног закона и одлуке Кристијана Шмита, да „непоштивање“ лажног „босанског цара Шћепана Малог“ тј. Шмита представља кривично дјело. И данас се убрзано, експресно суди Предсједнику Републике Српске Милораду Додику по одредбама које је Шмит „убацио“ у кривиучни закон наводне државе Босне и Херцеговине. У овом предмету истрагу је водио тужилац Бошњак, судија за претходни поступак је био Бошњак и судија од кога се очекује пресуда је Бошњак – бивши Алијин, војни судија из Зенице.
Високи представник у БиХ, је суверен и диктатор који не може бити питан; који неће и не може одговарати пред судом јавности; владар чија је ријеч посљедња независно од њезине ирационалности и аморалности. То је суверен с којим се не може преговарати. Божанствени Инцко.
Несумњиво је овакав суверенитет на дужи рок, неодржив.
И та препознатљива и деструктивна, повећана мобилност политичке и вјерске квази-интелигенције у Сарајеву, која се правда и храни наводном српском или хрватском агресијом и национализмом, те међународном политичком констелацијом, истиче у први план и промјене у геополитичкој сфери и општи положај ислама и БиХ у политикама великих сила на Балкану (посљедице анексије, Балканских ратова, социјализма, протеклог рата и Дејтонског устава који је инаугурисао међународни протекторат, једнако у теорији и пракси), битно одређујући начин, на који су се бошњачки политичари, вјерске вође и интелигенција, укључивали у расправу о прошлости, поријеклу и националном интересу. Права дебата никада није ни постојала, јер су о дилемама дефиниције властитог идентитета одлучивали недоучени политички комесари Странке демократске акције и вјерска улема, фокусирана на врједности ислама и његову компатибилност са друштвеним тенденцијама, новим уставним уређењем и модернизацијом.
Начин на који су Муслимани па Бошњаци постали таоци разумијевања свога колективног духа, идентитета и интереса, само у оквиру вјерске свијести и вјерских циљева, резултат је проистекао из учешћа народа у том вјерском покрету који је себе називао странком. Управо је СДА, као фундаменталистички покрет који је основао Алија Изетбеговић са такозваниим Младим муслиманима, гурнуо Бошњаке у динамичну конфронтацију прво са Србима, затим са Хрватима и на крају, кроз рат у тзв. Цазинској крајини и у рат са самим собом. Данас тај радикални покрет сарађује са Муслиманским братством и свим познатим вјерским групама и организацијама у свијету - идеолошки подржава и спонзорише највеће свјетске, терористичке организације (Ал Каиду, Исламску државу Даеш, Фронт ал Нусра, Хамас, Ласхкар е Таибах, Боко Харам… чак и шитски Хезболах у одређеној мјери). Свим својим политичким мјерама и циљевима, лажним и површним обећањима властитом народу некада СДА а данас странке „Владајуће Тројке“ у Сарајеву, сукобљавају властити народ са комшијама, регионом и цјелом Европом.
Они покушавају мајоризирати Србе на начин како им је то успјело са Хрватима – они фалсификују резултате пописа становништва а у Тужилаштву и Суду БиХ су спречавали санкционисање тешких ратних злочина према Србима и ритуалних клања којима су Срби били изложени од Дрине до Уне, Босне и Неретвw. Они су омогућили бјеклство Сакибу Махмуљину и избјегавање пресуђене и заслужене казне од 8. године затвора.
Данас је евидентно да стална настојања да се „докаже злочиначка природа Републике Српске“ и да сенсви Срби поставе на оптуженичку клупу због наводне агресије на властиту земљу, има и конкретан циљ: рушење основних елемената националне равноправности утврђене Дејтонским споразумом, рушење државотворног субјективитета државе а посебно Републике Српске и формирање исламског друштва и исламске власти, као кључних мјера у изградњи БиХ као исламске државе.
Зато је акција хапшења Дебевеца и Осмице, та два карцинома мира и заједничког живота, иза које стоји Тужилаштво БиХ и безбједносне агенције у земљи уз велике заслуге најбољег, послијератног Министра Безбједности БиХ Ненада Нешића, добра вијест за све људе и порука да чаршијско, сареајевско лудило, политички и вјерски фанатизам, нису уништили сав интегритет система и да не могу киднаповати заједничку државу.
Oстале текстове Џевада Галијашевића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
