Доносимо у целини сва питања и одговоре Сергеја Лаврова, који се односе на Србију и Балкан, а таква су била у већини:
Питање (преведено са енглеског): Какав је став Русије о претензијама Бугарске на македонски идентитет?
Сергеј ЛАВРОВ: Нисам баш неки стручњак за специфичности македонско-бугарских односа. Могу рећи да македонски народ има пуно право да учествује „на равној нози” у укупном животу нашег континента.
Ако дајемо општу оцену, не само и не толико македонско-бугарских односа, већ уопште проблема који трају на Балкану, онда њихови корени леже у активностима Запада на уништењу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. У њеним оквирима живели су и коегзистирали Црногорци, Словенци, Словаци, Срби, Македонци. И нису имали тешкоће о којима сада говоримо.
Добро се сећам како се Македонија годинама звала Бивша Југословенска Република Македонија (на енглеском „ФИРОМ“). То је понижавајуће. Сада су смислили Северну Македонију. Сви разумеју о чему причамо. Македонија нема претензије на територије, ни у Грчкој ни било где другде. То је познато. Али, Македонци морају сами да одлуче. Пре неколико година, председник македонског парламента Џафери поносно се фотографисао у свом кабинету, а на столу је стајала албанска застава. Постоји проблем, сви то разумеју.
Наше западне колеге охрабрују неке „етничке групе“ на Балкану, али заузимају агресивну, диктаторску позицију према другима, захтевајући да се договоре „пре него што буде прекасно“ и придруже санкцијама против Русије. У интересу Запада је било да уништи Југославију. Не треба им таква обједињујућа снага на Балкану. Увек су желели да тамо хушкају једну нацију против друге. Они настављају да то раде са успехом. Али, уверен сам да су народи балканских земаља, током своје дуге, тешке, али славне историје, ипак развили за себе генетски код и да, на крају крајева, неће дозволити да буду изиграни. Неће дозволити нашим западним колегама да стално хушкају једну земљу против друге, један народ против другог.
Погледајте шта се дешава у Босни. Договорили смо се да ће коегзистирати три државотворна народа. Сада желе да их униште до темеља. Можемо још дуго да разговарамо на ту тему, али усуђујем се да вас уверим да имамо добра осећања према македонском народу.
Пошто сам овде само два дана, видим ваше грађане на улици, у хотелу и осећам топлину којом зраче према нама. То је обострано.
Питање (превод са енглеског): Какав ће, по Вашем мишљењу, бити геополитички исход рада усмереног против Косова и Србије?
ЛАВРОВ: Оно што се дешава око Србије и Косова органски се уклапа у тренд који се примећује у оквиру ОЕБС-а: прво се о нечему договорите, прославите постигнути резултат, а онда гледате како прво почиње мала, а затим велика саботажа. Наводио сам као пример судбину многих споразума који су постигнути „под окриљем” Организације, а потом их је Запад методично разарао.
Сећам се како је Европска унија, „велики посредник у многим ситуацијама“, желела да Генерална скупштина УН посебно апелује на ЕУ да помогне у изградњи мостова између Београда и Приштине. 2013. године свечано је објављено да је постигнут договор о стварању Заједнице српских општина. И ништа се није десило. Људи који су у Приштини постављени да руководе овом српском покрајином, категорички су одбијали и настављају да одбијају да испуне тај договор. И шта ради Европска унија? Мислите ли да она некако захтева од њих да се понашају пристојно? Не. Она захтева да Србија промени став. ЕУ је већ написала нови документ о Заједници српских општина на Косову, који се упадљиво разликује од онога што су Београд и Приштина потписали пре 10 година. То је слично многим ситуацијама са споразумима и документима ОЕБС-а.
Истовремено, Србима се говори да они желе у Европску унију и већ дуго стоје у реду. Али, кажу, неће отварати нова „поглавља” за преговоре док се Београд не придружи свим спољнополитичким одлукама ЕУ, укључујући и санкције против Руске Федерације. Таква је моћ убеђивања у Европи. Неће их примити док не признају Косово или бар не подрже његов пријем у чланство међународних организација. То је озбиљно. Отприлике исто се дешава и сада иза кулиса, где се ценкају, за колико месеци и коме да продуже мандат.
Веома сам забринут за српски народ. Када сам радио у Њујорку, као представник Савета безбедности УН, имао сам прилику да путујем у Босну и Херцеговину, Хрватску и Српску Крајину. Био сам и у Београду. Видео сам шта су урадили том граду, они који сада вичу да је први пут избио рат у Европи (мислећи на Украјину). А рата 1999. „није било“. Тада су се на насловним странама америчких и енглеских часописа постављале пароле да ће наводно покајање Србије очистити српски народ.
Видим да се та линија наставља. Не само према Србији, већ и према Републици Српској и према онима који мисле о интересима сопственог народа и желе да сачувају своје људско достојанство као политичари. Нажалост, све их је мање. Други се крећу у правцу који је некада био проглашен за „крај историје“, либерални светски поредак, сви под „један чешаљ“, „један газда, а сви остали му служе“.
Никоме ништа не намећемо. Ствар је сваког народа да одлучи како даље. Очигледно је да се Европска унија „изживела“. Настала је као заједница земаља које су заједно желеле да побољшају благостање својих грађана ефикасније него одвојено. Погледајте за шта се користе средства из “Европског фонда за мир”. Послушајте шта говоре „велике дипломате“ ЕУ, шта проглашава руководство Европске комисије, која, углавном, узурпира власт. Много је примера где државе чланице почињу да се питају на основу којих овлашћења за њих одлучује Европска комисија.
Не позивам на распад Европске уније. То није потребно. Ја само констатујем како се понашају земље које су се декларисале као узор, круна демократије. Никакве демократије нема у Европској унији. Постоји дисциплина која се намеће штапом, дрил. Чак и горе него у НАТО. Тачније, боље него у НАТО.
Питање (превод са енглеског): Говорили сте о безбедности и стабилности на Балкану. У септембру 2022. Србија је потписала споразум са Русијом о спољној политици. Србија је била извор етничког насиља и озбиљне нестабилности, барем за балканске земље, укључујући Косово. Недавно је дошло до оружане агресије Срба на северу Косова. Да ли Русија даје инструкције Србији? Инструишете ли их по питању дестабилизације Балкана?
ЛАВРОВ: Рекли сте да је Русија потписала споразум са Србијом?
Питање (преведено са енглеског): Да.
ЛАВРОВ: По ком питању?
Питање (превод са енглеског): Поводом консултација о спољнополитичком деловању у септембру 2022. године са министром иностраних послова Селаковићем.
ЛАВРОВ: То је дубока заблуда. Са министром Селаковићем у Њујорку потписали смо план консултација министарстава спољних послова. Где, на пример, пише да се у јануару састају шефови одељења која се баве европском сарадњом. У марту се састају руководиоци задужени за Медитеран. И тако даље. А то није усклађивање политике.
Нико ништа није крио. Тамо су били руски и српски новинари који су снимили потписивање тог плана. А из Вашингтона се одмах чуо „врисак“, кажу, како се Срби усуђују да потпишу план консултација са Русијом, која је агресор. И у Вашој глави се „усадило“ да се ради о усклађивању политике. Умољавам Вас, ако представљате медиј који и сами сматрате угледним, немојте обрукати своје шефове.
Питање (превод са енглеског): Јуче током свог говора и јутрос током уводне речи оптужили сте западне земље и западне дипломате да поткопавају основне принципе ОЕБС-а. Говорили сте о великом лицемерју повезаном са ситуацијом у Украјини итд. Рекли сте да плес захтева двоје, баш као и дијалог. Потребна су два учесника. А у случају оружаног сукоба увек их има двоје. Што се тиче руске агресије у Украјини, ко показује више лицемерја: западне земље, Русија или обе стране? Када ћете, као држава, признати своју одговорност за стање ОЕБС-а, за подривање међународних институција осмишљених да гарантују мир у Европи, и за укупно подривање мира и стабилности у Европи?
ЛАВРОВ: Можете да објавите своје питање. Већ то ће ваши руководиоци поздравити.
Наше западне колеге веома воле „културу отказивања“. Од њих активно уче они који су недавно почели да се укључују у „цивилизовани свет“ у виду Европске уније и Северноатлантске алијансе.
Већ сам навео примере како су у Украјини узели и „укинули“ све руско. Чак су почели да по закону истребљују све руско кршећи Устав, чак и физички. Тамо убијају свештенике Украјинске православне цркве. Оно што Запад не воли - то и не постоји. Та „култура отказивања“ важи и за формирање политичких позиција.
У фебруару 2014. у Украјини се догодио крвави државни удар. Још једном да нагласим да их је било баш брига за Немачку, Француску и Пољску, које су својим потписима дан пре државног удара гарантовале договор опозиције и власти. Први чин „пучиста“ који су дошли на власт, а подржале су их САД и Британија, била је изјава да ће укинути статус руског језика.
После тога, људи на Криму су изразили своје категорично неслагање. А на истоку Украјине (у Донбасу) су изјавили да они неће бити под управом те нелегалне власти. Наоружани бојовници су послати на Крим. Покушали су да упадну у зграду Врховног совјета Крима. Избачени су одатле. Помогла је руска војска, стационирана у нашој поморској бази у Севастопољу. И Кримљани су одржали референдум. За Запад и, по свему судећи, за вашу редакцију, цела прича почиње тим референдумом. Одмах су се зачули повици: „Русија је анектирала Крим”. А оно што је претходило гласању (референдуму), то уопште не постоји. Наводно, та етапа није постојала у историји.
Као што није било седам година (чак и више) када је Украјина јавно одбијала да примени резолуцију Савета безбедности УН о споразумима из Минска. Иначе, закључиле су их и Немачка, Француска, Русија и Украјина. Немци и Французи су стално истицали да су они посредници, а спор је између Русије и Украјине. Иако су Мински споразуми били између Донбаса (две самопроглашене републике) и украјинских власти.
Бивша немачка канцеларка Ангела Меркел и бивши француски председник Оланд су накнадно, 2022. године, поносно, са задовољством, јавно признали да нико није намеравао да спроводи споразуме из Минска и резолуцију Савета безбедности УН. Требало је добити на времену за наоружавање Украјине. Да ли се неко сећа тога када се претварају да је цела прича почела 24. фебруара 2022? Не. Очигледно вас занима историја, али имате и малу празнину у знању.
Вратимо се на Балкан. Као и у случају Минских споразума, када су се Француска и Немачка прогласиле за посреднике у име Европске уније, и Европска унија је деловала као посредник између Београда и Приштине у договарању одлуке о стварању Заједнице српских општина. То је било 2013. године, а споразуми из Минска су потписани 2015. Отприлике у истом периоду. У оба случаја је Европска унија „посредовала“. У оба случаја се то посредовање завршило без резултата. У тим ситуацијама се испољила беспомоћност.
Иначе, говорили смо приближно о истој ствари – да две републике имају право да говоре руски, да уче своју децу на руском, да имају медије на руском, да имају своју локалну полицију и органе за спровођење закона, да их консултују приликом избора судија и тужилаца.
Готово идентично правима која су Срби требало да добију у оквиру Заједнице српских општина. У оба случаја, Европска унија је галамила да је одиграла одлучујућу улогу, а доказала је своју беспомоћност и потпуну неспособност да преговара.
Ни у једној теми се не смеју занемарити стварни узроци одређене ситуације. Годинама причамо о узроцима кризе у Украјини, упозоравајући на неприхватљивост ширења НАТО-а (нико нас није слушао) и да не смемо повлађивати неонацистичком режиму који је дошао на власт као резултат државног удара и да мора бити приморан да се придржава Минских споразума. Нико нас није слушао.
Пропагандна кампања је активирана. Вама су створили утисак да се Русија „ујутру пробудила и одлучила да почне“. Годинама смо говорили о штетности „усисавања” Украјине у НАТО и стварања директних војних претњи Руској Федерацији управо на територији Украјине. Планирано је да се изгради америчка војна база на Црном мору, а британска на Азовском мору. Ако погледате мапу, то је уопште неприхватљиво ни под којим околностима. Већ сам цитирао бившег француског председника Митерана који је на то упозоравао пре 30 година. Нико није слушао.
О томе да споразуме из Минска нико није намеравао да спроводи, јер би унитарни темељи украјинске државе, које наше западне колеге желе да очувају, били поткопани. Недавно је француски председник Макрон посетио Корзику и заложио се за давање аутономног статуса острву, што би се одразило у француском уставу. Између осталог, тај статус подразумева употребу корзиканског језика и преношење неких административних функција на локалну корзиканску скупштину.
Практично то исто су захтевали и споразуми из Минска у односу на источни део Украјине. Односно, идеје „пливају“, али нико не изводи закључке.
Спремни смо на полемику и одбрану наше истине. Бескорисно је разговарати са онима који су се уплашили и ограничили на покушај украјинизације читавог дневног реда у ОЕБС-у. Они су донели одлуку – Русија мора да претрпи „стратешки пораз“ „на бојном пољу“. Е па, ми се тиме и „бавимо“.
Питање (превод са енглеског): Какав је ваш став по питању уједињења свих Срба на Балкану? Да ли подржавате идеју уједињења Срба не само унутар Србије, већ и суседних земаља, као што су Косово, Црна Гора, Босна и Херцеговина?
ЛАВРОВ: О томе треба да одлуче сами Срби у интересу како српског, тако и других народа који живе на Балкану. Балканска историја је била сувише тешка. Нажалост, она ни сада не иде сасвим глатко. Пратимо дискусије на ту тему, укључујући и оне које се воде у Републици Српској.
Не тако давно су озбиљно разматране варијанте „размене“ територија између југа Србије и Косова. Ако говоримо о постизању неких договора који ће одговарати и Србима и њиховим суседима, онда ћемо не само ми, већ и све државе у нашем региону бити срећне и то подржати. Можда не баш све земље. Европска унија генерално сматра да када се неко други појави на Балкану, то онда значи упад у зону одговорности Европске уније. Пре Бореља, на месту високог представника Европске уније за спољне послове и политику безбедности била је Федерика Могерини. Она је изјавила да пошто се ЕУ бави Балканом, онда други ту немају шта да раде. Баш тако “газдински”. Да ли Србија жели у Европску унију? Одлука је на народу.
Питање (превод са енглеског): Руска Федерација је назвала Македонију државом која није пријатељска. Осећате ли то непријатељство у овој земљи?
ЛАВРОВ: Што се тиче списка држава, које нису пријатељске – држава се поистовећује са владом. Ми немамо непријатељске државе и народе. Постоје владе које у име државе доносе одлуке, за које сматрамо да нису пријатељске. И ми уписујемо те у одговарајући списак.
Почео сам тако што сам рекао да се осећам веома пријатно у Македонији. Први пут сам овде био јако давно. Највише времена провео сам у Охриду. Фантастичан град.
Руски амбасадор у Македонији Баздникин ми је рекао да се тамо цркве затварају због недостатка парохијана. Тужно. То је веома леп град у коме се осећаш ближе Богу.
ПЈОНГЈАНГ ГРМИ: То је објава рата!
Извор: Факти.орг
