Живојин Продановић из Радоваца живео 48 година
као примеран грађанин и кмет села храбар борац и наредник
умрије од ратних повреда 20. марта 1923. г. и пресели се у вечнос.
Својој деци и то Раденку од 15 г., Микаилу од 8 г., Милораду од 5 г., Милени од 12 г., Станимиру од 8 г. и Будимиру од 5 г. који почивају са десне стране овог споменика који им данас укупно подиже Јованка мати почивше деце а супруга почившег Живојина са посинком Љубенком :
Приђте браћо мом спомену ближе
те виђите ко ми спомен диже
један спомен седморо се пише
нек је туге и жалости више.
Моја деца око мене леже
да им мајка тужно срце стеже.
Гроб до гроба све у реду стоји
црна земља свију нас присвоји.
Ја ратовак а деца ми робље младог века попунише гробље.
Пошто рату до краја послужик ја се деци у гробље придружик
да ми нису тужна деца сама јер у гробљу велика је тама.
Нема сунца да нам лице грије ни за нама да ко сузе лије
сем Јованка моја тужна жена
Јер су деца и моја и њена.
Приђте браћо запалите ми свећу
то вам никад ја вратити нећу.
Пише: Бранко Вељковић
Ово је написао човек.
Сам себи и свој својој деце за живота свога. Звао се Живојин. Писао је себи и о себи а за све нас и о нама.
Живојин је имао срце за сву децу и све очеве и све мајке овог света.
А онда се Живојин упокојио. Тако како је и написао.
И разуме Живојина и отац Пјер и отац Сергеј и отац Џон и отац Рене и отац Адем... Сви очеви и све мајке света од постања знају шта је Живојин рекао. Знају и коме је рекао.
Речено је уклесано у бели камен имена сада вечних.
Стоји тај бели камен негде у срцу моје земље Србије, али не више ове земаљске коју распродајете до задње шљиве већ оне друге до које ви никада доћи нећете. Небо нема границу а прах нема судбину. Ваш бог је бог ништавила и само ништавилу може да вас научи, само ништавило може да вам да. А Христ је милостив али Христ и суди по слави и по правди а нема правде без силе а да би сила била праведна мора бити у Божијим рукама. Тако и јесте !
А ти, народе мој, све што треба да знамо о Србији, о политици, о политичарима, о историји, тада, сада, одувек... Све нам је тај човек на том белом камену уклесао,...
Толику су децу поред живих очева сахранили а и даље имају ту штроку од образа и камен уместо срца да пред народ излазе и опет лажу, лажу, лажу,... Сви и све лажу. И зато, разуми добри народе мој – то нису људи, то су звери !
И ја ћу једног дана написати свој последњи текст.
Као и у оној једној заклетви коју сам са својом браћом по оружју и младости и вери и љубави писао и изговарао и живео у даху, да нас је тада чуо и онај који даје и онај који узима и ја сам спреман да олош пошаље џукеле на мене. Опет. Чекам вас... Знамо се.
А добри Бог зна, можда је баш овај текст мој последњи текст и нека је. Бог зна да сам ја спреман и за тај пут.
Ал док не одем, сви ће чути, ако још увек не од упокојеног доброг Живојина, а онда бар од мене – Сви сте ви исти !
Зато се и препознајете док ово читате. И дрхтите. Осећа ваш страх и Бог и земља и ваш мрачни господар и тачно је, народ је можда наиван и ви велите – глуп, али ви сад инстиктом опкољене звери слутите тишину гладног праведника и Бога који праведнога чува. Не бојите се ви договорених сорошевих обојених револуција. Ту сте „игрицу“ већ прешли. Бојите се Божије револуције. Ту „игрицу“ нико од вас никада није прешао а да није заплакао.
Тамо вас чекају сва деца свих Живојина Србских које сте унесрећили и моја мртва браћа по оружју коју сте ви побили а не непријатељски метак јер сте их ви у унапред договорене битке и погибељ слали. Јавља ми се, сад свети у костима и у крви чекају вас да дођете са тим вашим Г класама, милијардама, титулама, чиновима, звањима и осталим баљезгаријама, гледају вас и сад док се мрштите, пренемажете, знојите и кезите са екрана и са тих ваших бљутавих партијских митинга, сотонских марифетлука и бесмислених намештених избора по Уставу у држави која Устав одавно нема,...
Веруј те ми, знам !
Чекамо вас !
Извор: Правда
