Пише: Владимир Димитријевић
У ДОБА МЕГАЛОПОЛИСА
Слободан Владушић, чија се сјајна књига „Завет и Мегалополис“ управо појавила, истиче:“Мегалополис отворено негира хришћанску, хуманистичку и демократску традицију и насилно им намеће постхришћанство, постхуманизам и постдемократију, како би грађанина претворио у биочестицу, а демократију у неофеудализам (минус хришћанство), са процентуално малом елитом која себе види као богове, а некадашњи народ као хуманоидне животиње.(…)
Доба Мегалополиса у коме сада живимо не одликује тек проста опозиција Исток-Запад, већ читав низ унутрашњих фронтова у националним државама у којима траје рат између суверениста, који се противе наднационалном и неофеудалном Мегалополису, и олигархијске елите која тај отпор жели да скрши.“(1)
У то и такво доба, важно је бити зилот, ревнитељ закона Божјег, непотчињен технологији. То је једини начин да се религиозно утемељимо у борби против олигархијске „канцер – елите“ која нам узима Богом дарована права и претвара нас у стоку што би да је жигошу.
ШТА ЗНАЧИ БИТИ ЗИЛОТ?
Зилот је ревнитељ закона Божјег, а ревност је неопходна у делу спасења. Свети Нектарије Егински описује понашање ревнитеља по разуму, који се, у овом свету и у својој души, бори за победу добра Господњег:“Ревнитељ по разуму је истински богонадахнути служитељ своје вере. Он је истински посвећен Богу и строго чува закон Његов, држи отачка предања и ватрено дела на славу имена Божјег. Он воли дела хвале и са пламеном жељом хита да се угледа на добро, ступа са радошћу путем врлине и отима се ка најбољем. Ревнитељ по разуму гори жељом да шири слово Божје, утврђује веру и помаже делу Цркве, божанској проповеди и успостављању Царства Божјег на земљи. Ревнитељ по разуму увек твори, увек се креће, увек дела. Ревност ревнитеља по разуму утолико се више разгорева и распаљује, што више љуби Бога. Када се мучи ревнитељ не ропће, када дела не посустаје, када болује не осећа муку, када се труди не исцрпљује се и не клоне духом, него је увек крепак и пун живота, радостан и смео и већ се баца на нови труд. Распаљен божанственом ревношћу жуди да се то што чини пружи по целом човечанству. Ревнитељ по разуму, понесен љубављу према Богу и ближњем, све чини са љубављу и самоодрицањем. Не чини ништа што би могло да ражалости ближњег. Његова је ревност просветљена и по разуму и нико га не може навести на крајност. Својствености ревнитеља по разуму су топла љубав према Богу и ближњем, кротост, веротрпељивост, трпљење зла, племенито поступање и благородно опхођење. Ревнитељ по разуму носи образ истинског хришћанина.“(2)
Има зилота који нису по разуму. О њима Свети Нектарије вели:“Ревнитељ не по разуму моли се Богу да баци са небеса огањ и спали све који не прихватају његова начела и уверења. Ревнитеља не по разуму одликују мржња према иновернима или инославнима, завист и упорни гнев, острашћен отпор према истинском духу Божанственог Закона, безумно настојање да се одбрани своје уверење, суманута усрдност да се победе сви, славољубље, љубав према спорењу, пргавост и смутљивост. Ревнитељ не по разуму је погубан човек.“(2)
Ревновање је, каже нам Свети Нектарије, насушо и неопходно, али да буде трезвено и Богу угодно. Са љубављу која нас обасјава на свим путевима живота.
МЕГАЛОПОЛИС ПРОТИВ ЗИЛОТИЗМА
Безлична власт Мегалополиса је против сваке ревности која се позива на Творца и Његове благослoве твари: ако нема никаквог Божјег поретка у природи ( а то техно – безбожници настоје да докажу сваким својим поступком, од генетске модификације биљака и животиња, преко настојања да планету учинe робињом своје похоте за моћи, до џендеризма и трансхуманизма), онда не сме бити ни битијних закона међу људима – нарочито не сме бити Христовог закона, утемељеног у истинама есатолошког самонадилажења, обожења у светлој благодати Цркве. Ако је циљ хришћанске вере да постанемо синови и кћери Божје по благодатном усвојењу, циљ мегалополиске олигархије је да нас обезличи и озвери, како бисмо постали робови антихриста, последњег лажног месије у сумраку историје.
Управо из љубави према Богу и човеку, данас бити „зилот“ – ревнитељ хришћанске Истине, значи не мирити се са светом у коме канцер – капитализам намеће хедонистичку утварност као меру и проверу стварности.
У немирење са светом у коме ће људи, уместо икона Божјих, постати љуштурасте биочестице, спада и непристајање на глобалистичку квазирелигиозност екуменизма, који користи спољашње форме вере да би наметнуо пустош коначног, антихристовског безверја.
И тако, између осталог, долазимо и до питања календара. Приступамо му настојећи да наше ревновање буде по разуму и љубави, да бисмо својим ближњима објаснили о чему је реч и показали да питање није астрономско, него светопредањско. Није технолошко, него теоантрополошко.
ТЕХНОЛОГИЈА ЈЕ ПОСТАЛА БОГ
Поверовали смо, ми, негда људи хришћанске традиције, да може да постоји бог уместо Бога. Постидели смо се Христа и поклонили сцијентизму. Роберт Сајбли нас подсећа куда нас је тај пут водио:“Захваљујући науци почели смо да верујемо да је стварност ирационална, да свет нема никакву крајњу сврху нити смисао. Последица оваквог поимања стварности јесте да свет природе више не доживљамо као божанску мистерију, већ као објекат који треба потчинити и контролисати, складиште ресурса које треба експлоатисати, чији је једини смисао и сврха задовољавање наши егоисточних жеља: ми верујемо да човек одлучује о томе шта је стварно у оној мери у којој он потчињава и контролише природу, укључујући ту и људску природу. До овог стања ствари и стања свести дошли смо делимично посредством технологије. У ствари, технологија је модерни бог“.(3)
У таквом часу, све чега се човек дотакне постаје технологично – чак и вера. Учинићу ово, добићу оно. Имам улаз, ево излаза. Поједноставићу процедуре, решење је нађено.
И тако смо постали обрнути краљ Мида – уместо злата, сваки наш додир стварност претвара у ништавило. Ако немам љубави, ништа сам, говорио је Свети Павле. А љубав је, да парафразирамо тезу Слободана Владушића ( Мегалополис је раџунџијски – шта ја имам од тога? ), неурачунљива, јуродива Христа ради. Без те неурачунљивости, лудимо у нихилистичком солипсизму. Како рече Честертон – лудак је човек који је изгубио све осим разума.
Нови календар је, у име прогреса, расколио православне, који су помислили да могу да остану то што јесу, имитирајући Запад који је, са своје стране, имитирао Христа, па Га је, на крају, заменио „Христовим намесником“, папом, „незаблудивим по питањима вере“, како рече Први ватикански концил.
ИДЕЈА НОВОГ КАЛЕНДАРА
Јасна је била идеја новог календара – папа Гргур Седми, који је увео тај календар у 16. веку, хтео ја да постане хронократор, господар времена, који би потврдио своју црквено – политичку моћ не само на Западу, него у целом свету. Шпански теолог Алваро Пелајо је говорио – што папа хоће, Бог хоће. Та идеја се „котрљала“ до 20. века: овога пута, у име науке ( заборављајући папско порекло новог календара ) неке помесне Цркве од Истока су усвојиле празновање светих дана у складу са вољом Ватикана, која се, веома успешно, маскирала у сцијентизам.
У доба у коме смо се обрели, идеја новог календара повезана је стварањем унификованог хришћанства (православни, римокатолици, протестанти “all together”), при чему више није битан садржај вере, него образина која се уклапа у структуре Мегалополиса, потоње Вавилонске куле у богозаборав огрезлог човечанства.
Уједињење инослављем раздвојених хришћана није и не може бити плод деловања Духа Светога, него пропагандних технологија које су нам наметнуте уместо Божијег промисла: то је антропоцентрична идеја у самом језгру екуменистичког покрета. И то је, наравно, технологија уместо теологије.
НОВИ КАЛЕНДАР МЕЂУ УКРОНАЦИСТИМА
Секта лажних хришћана, иначе укронацистички настројених, коју подржава Фанар, прешла је, од 2023. године, да Божић обележева по григоријанском календару. Сад им се ближи и „новоцрквена“ Нова година.(4)
Промена календара у тзв. „Православној цркви Украјине“, која је неканонска израслина на телу Цркве Христове и плод самовољних одлука Фанара, не мора ни да се коментарише из перспективе дубинске анализе црквених традиција и већинског становишта украјинског православља. Не морамо је уопште скруполозно теолошки тумачити с обзиром да иза ње стоји нехиротонисани и сваке благодати лишени грађанин Думенко, који је себе назвао „Епифаније“ („Одозго јављени“) – иако је он, у самој ствари, шовинистички „Епиманије“ ( „Ђавоимани“). Новокалендарски Божић је битан само за заслепљене следбенике украјинског шовинизма, који стреми негативном дефинисању украјинске нације као онога што не само да није руско, него је, увек и свагда, антируско.
Ипак, у време опште смутње Мегалополиса, који разара свако предање да би нас, како рече Владушић, претворио у биомасу, време је сетити се основне приче о „старом“ ( православном, богослужбеном ) и „новом“ ( римокатоличко – модернистичком ) календару.
У ЧЕМУ ЈЕ ТАЈНА ПРАВОСЛАВНОГ КАЛЕНДАРА?
Руски хришћански публициста Павел Кузенков каже:“Сам по себи Јулијански календар је изум паганског света и он нема ничег заједничког са хришћанством. Дубински гледано он нам као православцима и не треба бити превише драг. Али оно што је најбитније јесте да је баш на основу тог календара прорачуната Александријска Пасхалија, која је почевши од краја 3. века нове ере, одредила не само читаво устројство литургијског живота, већ и устројство саме литургијске године. На тој основи је формиран систем хришћанских празника, који је кренуо да се развија управо од 4. века, а већ до 6. столећа је добио свој готово заокружен облик, онакав какав је и данас. Календар врши функцију организатора литургијског живота, и ето, кроз тај свој незаобилазан значај Јулијански календар је срастао са црквеном традицијом, толико снажно да сви покушаји његовог избацивања обавезно воде у озбиљна искушења и саблазни, ономе што су Грци називали «скандалон» (σκάνδαλον). То јест, саме расправе о одбацивању Јулијанског календара вређају људе који су навикли да живе у одређеној литургијској традицији. А литургијска традиција за православне хришћане значи много више од неког простог ритуала.“(5)
Тајна је, дакле, у Светој Литургији, Служби над службама, и у датуму празновања најважнијег хришћанског празника, Васкрса, којим нас је Христос сјединио са Собом и Оцем нашим небеским у Духу Светом. Богослужбени календар је у питању, а не тобожња наука, која се, уосталом, користи само за вестернизацију православне црквене обичајности.
Треба се одрећи Бога и себе да бисмо постали Запад.
ДА ЛИ ЋЕ СПЦ ПРЕЛАЗИТИ НА НОВИ КАЛЕНДАР?
Иако ово питање редовно постављају другосрбијанци, навијајући за „коначно решење“, у овом тренутку оно не изгледа као нешто што ће се ускоро решавати. Додуше, ни на Украјини, до пре пет година, није изгледало реално да ће се Божић у Кијеву славити кад и у Риму. Наравно да би брзоплето решавање таквог битијног питања у нас проузроковало поделе, које – а разнолике су и многобројне – већ одавно нарушавају духовни, па и политички, мир, српског народа.
Најдоследнији православни Срби ( „пасионирани“, рекао би Лав Гумиљов ) би увођење инославног календара доживели као издају отачке вере.
Павел Кузенков је јасан:“Треба истаћи да покушаји да се споје Грегоријански календар и православна Пасхалија доводе до целог низа литургијских нелогичности – на пример до нестанка Петровског поста. Такви поступци нарушавају цео систем литургијског живота који је развијан вековима и не могу довести ни до чега другог, осим до црквених конфликата. У својој бити, ова два календарска система су неспојива, што су, узгред буди речено, признавали и творци Новојулијанског календара (међу којима и Милутин Миланковић). Када су 20-их година прошлог века Грци, а затим и неки други православни народи, прешли на нови календар, задатак који их је чекао је био један те исти – разрадити нову Пасхалију. Наравно, у томе нико није успео, јер то није тежак задатак, то је просто немогуће. Једино што се може учинити јесте исто оно што и католици раде: сваке године уносити поправке у нашу Пасхалију, користећи се сложном математичком формулом. Али онда се намеће питање: зашто то радити, ако већ постоји функционална и незаменљива православна Пасхалија? (…) За Цркву, календар је систем који има практичну вредност, а не догма. Управо због тога оне Цркве које су прешле на нови календар, попут Грчке или Бугарске, за нас остају сестринске Цркве, јер ми нисмо у догматском спору са њима и по кључним питањима немамо никаквих несугласица. Па ипак, календар има своју врло важну функцију.(…)
На примеру оних православних народа који су спровели реформу календара, можемо видети како је то био болан процес, који је довео црквени народ до великих саблазни и раскола. Противљење календару често може бити повод за раскол, иако знамо да се иза раскола увек скривају гордост и супротстављање Цркви. И, наравно, дужни смо то да осудимо. Али, како се каже у Јеванђељу, «не саблажњавајте ове мале», не треба давати разлог онима који само чекају повод за раскол.“(5)
Треба ли православнима још и још раскола, после овог најновијег, који је довео до прекида литургијског општења између Цариграда и Москве?
Треба ли и ми, Срби, да дамо свој обол општој смутњи?
Наравно да не треба.
НИЈЕ ДОГМАТСКО, АЛИ ЈЕ СУШТИНСКО
Један од омиљених аргумената апологета новог календара је да питање календара није “догматско”, па може да ради ко шта хоће.
Ако се крене том логиком, онда у Цркви Христовој мора да се изврши радикално “избацивање” свега што није “догматско”. Свештеничка брада и мантија уопште нису догма; нежењени епископат није догма; забрана уласка жена у олтар и немогућност женског свештенства нису догма… Све до Седмог васељенског сабора, поштовање икона у Цркви није било одогмаћено, и иконоломци су се на то и позивали кад су кренули да уништавају свете ликове. Да лије догма да се на вечерњој пева “Свјате Тихиј”? Да ли је догма начин на који се крстимо и молитвено окрећемо Истоку? Да ли је догма причешће на празан стомак? И тако даље, и тако даље: све ово нису “догмати”, али ако се на црквени поредак насрне, онда ће и сама Црква и сви њени догмати бити доведени у питање.
Са црквеним календаром је као и са иконом. Док се на дрвету не наслика лик Господњи, оно је обична даска која се, без икаквог греха, може исећи секиром и бацити у ватру. Од часа у коме се икона Христова на дасци изобрази, то је светиња којом се верни освештавају и која може да, благодаћу Прволика, чудотвори.
Календар је био јулијански док, на основу њега, Црква није саздала пасхалију и Велики Индиктион. Од тог тренутка он је икона времена која време, литургијском праксом Цркве, узводи у вечност. И то више нема никакве везе са математичко – астрономском тачношћу, јер питање које се поставља није сцијентистичко, него еклисиолошко. Календар је, као и свештеничко ношење браде и мантије, као и нежењени епископат, као и немогућност женског свештенства, као и знамење крста којим се крстимо и окретање Истоку кад смо на молитви – део Светога Предања. Они који су га мењали, усвајајући папски календар, одронили су Свето Предање. Из тога су проистекле и многе друге ствари, почев од литургијске реформе. То није мали проблем. А ми, Срби, имамо много проблема, па нам не реба и тај додатни.
ОСТАТИ СВОЈ НА СВОМЕ
У драгоценом тексту, „Божић и рађање ЕУ православља“, објављеном 2010. године, Слободан Антонић је објаснио зашто Срби морају остати верни свом црквеном календару:“Ако су Бугари или Румуни лако почели да га ( Божић, нап. В.Д. ) славе у исти дан кад и римокатолици, то је сасвим у реду, јер им њихово историјско искуство то допушта. Али, са Србима је другачије, и та се разлика такође мора поштовати. Јер нису Бугари и Румуни масовно пролазили историјску голготу зато што су, између осталог, Божић славили 7. јануара, већ се то дешавало управо Србима. Оних 700.000 мученика у Јасеновцу поклано је, између осталог, и због 7. јануара. „Мартир“ на грчком значи и „мученик“ и „сведок“. Ти су мученици својом крвљу пред комшијама-убицама посведочили православље онаквим каквим га ми Срби доживљавамо. Њихова вера отаца, због које су пострадали, укључивала је и слављење Божића 7. јануара. Ко сад сме то да заборави? И у име чега? Пре тог мучеништва можда су Срби, по питању календара, могли да крену стопама Румуна или Бугара. Али после Јасеновца, ко сме да каже да је наш отачки календар „нетачан“, а да су мученичка сведочења наших отаца „погрешна“? Управо оно што се Србима дешавало 1941. и 1995. чини да ми Срби, 25. децембра, можемо комшијама да честитамо Луковићевски „Merry Christmas“, али да једни другима „Христос се роди“ и даље желимо да говоримо само 7. јануара. Идентитет чине управо разлике. По језику се разликујемо од Руса, по вери од Албанаца, по писму од Хрвата, по слављењу крсне славе од Бугара, по календару и бадњаку од Грка… Морамо ли у име „европског“ или “православног“ јединства, свеједно, да нивелишемо све те разлике? И шта онда остаје од наше слободе и индивидуалности? (…) У име „европеизације“ и „модернизације“ Цркве хоће да изврше унификацију и „денацификацију” православља, хоће да потру сваку слободу и индивидуалност помесних цркава, хоће да од православља направе источно крило цезаропапистичке хијерархије култа Империје. Зато питање календара у Србији није ни „астрономско“, ни „стручно“, већ суштинско питање које се тиче наше вере и нације. То је питање нашег идентитета, наше слободе и нашег права да будемо другачији. (…) Онај ко разуме хришћанске традиције овога народа, онај ко воли овај народ, његову слободу и посебност, неће у то да дира.“(6)
Овде нема шта да се дода или одузме. Српски Новомученици поклани због Божића по православном календару јасно су упутство којим путем треба ићи.
ЗАШТО СРПСКА ЦРКВА НИЈЕ ПРЕШЛА НА НОВИ КАЛЕНДАР?
Велика трагедија Православне Цркве у 20. веку био је модернизам, покушај да се, ради идења у корак с временом и угађања инославнима, учење Цркве од Истока реформише. Тако је 1923. године одржан Свеправославни конгрес у Цариграду, на коме цариградски патријарх – масон Мелетије (Метаксакис) тражи увођење новог календара у Цркву Божју. Одржан од 10. маја до 8. јуна, овај скуп је имао антиканонске циљеве – од скраћивања постова до увођења другобрачја свештенства. Са кобним последицама по јединство Цркве, биће спроведена само календарска реформа, прво у Цариграду, Грчкој и Румунији, па онда даље (осим у Србији, Русији, Грузији и на Светој Гори, као и у Мајци Цркви – Јерусалимској Патријаршији). Старац Данило и остали Светогорци ( а у Србији су их подржавали Владика Николај и Отац Јустин) изразито су се противили новачењу и реформама, а нарочито борби против аскетског предања Цркве, која се изражавала у намери модерниста да скрате и укину постове, смање монаштво, уведу другобрачје свештеника.
Радмила Радић, која се бавила историјом наших црквених питања, подсећа нас, у свом тексту о календарском питању:“Овај конгрес је по мишљењу противника, отворио пут мењању црквеног календара, пожурио са модернизацијом у цркви, разбио литургијско јединство Православне цркве и унео поделе и сукобе у њу. За разлику од бугарског професора Сибева који о конгресу у Цариграду пише похвално, Сергије Троицки и Јустин Поповић су сматрали да се радило о једном о најтежих тренутака у историји цркве 20. века. Професор Троицки је као и Јустин Поповић зачетке идеје екуменистичког покрета налазио у периоду крајем 19. и почетком 20. века, када су материјалистичке идеје дубоко захватиле интелигенцију и више класе и када је духовне вредности пале у други план. Он је писао да је на Свеправославном конгресу у Цариграду први пут у историји Православне цркве један конгрес преузео на себе улогу органа општецрквеног законодавства због чега му је немогуће признати ауторитет. За сам назив конгреса каже да се ради о „неоправданој претенциозности“ јер на конгресу нису били представници свих цркава а њиме је председавао патријарх Мелетије који у том звању није био признат од неких аутокефалних цркава. Проф. Троицки је сматрао да се Конгрес не може сматрати изразом мишљења чак ни цркава присутних на њему, јер представници цркава нису имали пуномоћја која би им давала права да изражавају мишљење својих цркава, већ су били послани само од извршне власти својих цркава и могли су да изражавају само своје лично мишљење. Поред тога одлуке конгреса потписали су и један архимандрит и два лаика што значи да се конгрес не може сматрати ни изразом мишљења малог обласног сабора. Троицки каже да се ради о „приватном скупу неколиких лица, који је узео на себе задатак, да претресе нека питања, која сад узнемиравају православну цркву“. Професор Сергије Троицки је такође упозоравао СПЦ да води рачуна какве одлуке ће доносити да је то не би удаљило од православља. По повратку делегације у оквирима СПЦ је било примедби на начин на који је она упућена; непотпун састав; непоседовања овлашћења за разговоре о календарском питању (Сабор СПЦ за тако нешто није дао сагласност а патријарх није имао право да о томе сам одлучује) и сл. Могле су се чути и замерке везане за изношење предлога о начину дозволе другог свештеничког брака (то такође није био предлог Сабора СПЦ) и предлога о свештеничком оделу (који је Сабор СПЦ 11/14. новембра 1922. скинуо са дневног реда). Јустин Поповић је у пролеће 1925. писао да „никакав модернистички салто мортале није у духу Православне Цркве“.“(7)
Зато је Српска Црква трезвено одбила да пређе на нови календар.
ЦРКВА ЈЕ ВЕЋ ОСУДИЛА ПАПСКУ КАЛЕНДАРСКУ РЕФОРМУ
У Цркви, богослови имају право на теологумен, своје мишљење са којим се остали богослови не морају слагати. То је теологумен све док сабор Црквени нечије мишљење не потврди Светим Предањем или га, у складу са Светим Предањем, не осуди. Тада теологумен постаје или саставни део учења Цркве (у првом случају) или јерес (у другом случају).
Да Црква није заузела јасну позицију по питању папског календара, могло би се о њему разговарати. Али, ту позицију Црква је заузела, и то одмах пошто је папа Гргур свима понудио своју” науку”.
Прва осуда папског календара и Пасхалије била је 1583. када су се у Цариграду састали патријарси Јеремија Други (константинопољски), Силвестар (александријски) и Софроније (јерусалимски); други пут папски календар је предат анатеми 1587, опет у Цариграду. Поред Јеремије Другог и Софронија, учествовао је и нови александријски патријарх, Мелетије… У фебруару 1593. опет је био сабор, који је својим осмим каноном из Цркве искључио сваког ко би се дрзнуо да прихвати папски календар. На њему је, поред претходне тројице, учествовао и патријарх антиохијски Јоаким. На овом свештеном сабрању присуствовали су и представници Руске Цркве.
НЕУСПЕЛИ ПОКУШАЈИ
И раније, у претходним столећима, било је покушаја да се календар “усклади са науком”. Тако је 1324. Никифор Григора установио нетачности у црквеном календару и предложио начин промене; али, од тога није било ништа. Године 1371. монаси Исакије и Матија Властар су подржали Григорину реформу, али Црква је била незаинтересована; Георгије Гемистос Плитон је, пре пада Цариграда, нудио нови календар, и био одбијен. Године 1582, патријарх цариградски Јеремија II је православнима у Пољској забранио промену календара под претњом одлучења; те исте године, у писму млетачком дужду Јеремија II назвао је папски календар “дечјом игром”. Године 1584, написао је отворено писмо папи осуђујући га због новачења. Године 1670. патријарх јерусалимски Доситеј је у свом делу “О небријању браде” забележио да је увођење папске пасхалије изазвало “много збрке и дало много повода за неред”. Године 1827. цариградски патријарх Агатангел одбио је било какве измену тзв. “јулијанског” календара. Године 1895, патријарх Антим је забранио дискусију и календару, чувајући Васеленски трон од саблазни и новачења. Године 1903. Руска Црква је, после изучавања, донела следећи закључак: “Ова промена, која ремети ред већ успостављен и освештан од Цркве током тако дугог временског периода, бесумње би донела узнемиреност у живот Цркве”. Те исте године, Јерусалимска Црква одбацује нови календар; то су учиниле и Грчка и Румунска Црква. Године 1904. Цариградска патријаршија издаје саопштење да је недопустиво новачење у погледу календара. Године 1919. Црква Грчке је устврдила да, ако све остале Цркве усвоје нови календар, он мора бити тачнији и од јулијанског, и од грегоријанског, то јест папског…
Године 1924. синод Александријске Цркве одбио је нови календар.
На жалост, дух модернизма је, мало по мало, побеђивао. Помесне Цркве грчког језика, као и Румуни и Бугари, прешли су на нови календар.
А ШТА АКО ЦРКВЕНИ КАЛЕНДАР У НАС ИПАК ПРОМЕНЕ?
Цитираћу Чика Јову Змаја:“Како би то било, кад би стари дека, напио се млека, па завијен у јастучак преспавао ручак?“
Та песма се завршава стиховима:“Кад би…Ал` што не мож` бити – о том немој говорити!“
Па ипак, можемо рећи неколико начелних ствари.
Поставља се питање: може ли Црква, у начелу, да мења свој календар или не? Питање је умногоме софистичко, попут онога: “Да ли ти имаш оно што ниси изгубио?” Питање слично ономе које су фарисеји поставили Христу у вези са женом ухваћеном у прељуби”. “Мојсијев закон налаже да такве каменујемо, а шта Ти велиш?” Да је рекао: “Каменујте је!”, зар би био Бог Љубави? Да је рекао: “Немојте је каменовати!”, зар не би кршио закон Мојсијев?
То јест, ако се на питање да ли се календар може мењати одговори са “да”, онда се може рећи: “Па добро, што и ви из Српске (Руске, Јерусалимске) Цркве то не учините, него се одвајате од нас?” Ако се одговори са “не”, онда то значи да је календар важнији од саборног ума Цркве…
Но, на овакво питање треба одговорити питањима: “Може ли “начелно” Црква да измени крсно знамење? Може ли да укине постове? Може ли да одбаци свештеничку мантију? Може ли да уведе жељени епископат? Може ли да измени Пасхалију? Може ли да Литургију служи на соку од боровнице? Може ли да прогласи догму о непорочном зачећу Богородице? Може ли да папу призна за првог по власти?”
Кад кажемо Свето Предање, ми мислимо на његову пуноту: службе, типик, постове, иконографију, појање, архитектуру, а не само на календар. Календар је један од елемената Светог Предања. Свети Златоуст вели: “Је ли то Предање? Не ишти даље!” То јест:
- Црква је вековима свесно одбијала папски календар;
- Црква није астрономска опсерваторија, него Тело Христово;
- Витезови Цркве су папски календар назвали “дечјом игром”;
- Цркве се не тиче “научна тачност”, јер је она изнад времена и простора и узводи своју децу ка вечности;
- Њен календар је део Светог Предања…
ПРОТИВ СОФИСТЕРИЈА
Несторијанци су својевремено питали православне: “А где у “Символу вере” пише да је Марија – Богородица? Јер тамо каже да је Христос рођен од “Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек”. Она се не назива Богородицом”. Али, православни су у свом Светом Предању Дјеву Марију именовали Богородицом, и то је било довољно… Јасно је, наравно, да Црква Христова има право да мења свој календар. Цариградска патријаршија је то учинила на челу са Мелетијем Метаксакисом, чији циљ није био усавршавање календара, него приближавање папистима и протестантима… Црква је већ много шта мењала. Рецимо, до 10. века Преображење је слављено у првој седмици Великог Поста, али Црква је одлучила да се празник премести на 6. август, четрдесет дана пре јесењег Крстовдана,” другог великог Петка”. Зар се свети Златоуст није упокојио на јесењи Крстовдан, и зар Црква његово славље није пренела на 13. новембар да би свеца могла торжественије да слави? Постоји читав низ других примера… Јасно је, дакле, да Црква има право да мења календар. Али Црква га није мењала, и не мења га. Зашто? “Све ми је дозвољено, али ми није све на корист”, вели апостол Павле. (1. Кор. 6,12). Црква је одлучила да јој промена календара “није на корист” јер је календар део њеног предања. Усвајање папског календара значило би приближавање папистима, за које Свети Марко Ефески вели: “Бежите од паписта као што се бежи од змије”.
Седми канон Седмог васеленског сабора налаже рашчињење оних који преступају свештена предања Цркве; у свом делу “О Духу Светоме” Свети Василије Велики каже да нека учења Цркве припадају писаним изворима, а да су друга “тајинствено” предата усменим путем од стране Светих Апостола, и да су и усмено и писано предање подједнако битни за Цркву. У последњих педесетак година, у Цркви су се појавили они који би да, под видом “обнова хришћанског живота”, разоре свештена предања.
ШТА ЈЕ ЦИЉ НОВОКАЛЕНДАРСКЕ РЕФОРМЕ?
А онима који су примали нови календар могло се, и још увек се може, упутити питање: “А зашто сте ви мењали календар?” одговора, црквеног, богословског, нема. Има злослутног наговештавања да ће се календар и даље мењати, ради јединства са јеретицима. Тако је свештеник Цариградске патријаршије у Америци, Томас Фиџералд, један од познатих функционера женевског “Светског савета цркава”, у свом тексту “Цариградска патријаршија и хришћанско јединство” одавно истакао да је 1997. у сиријском градићу Алепо одржана консултација представника “различитих цркава” на којој је договорено да се утврди заједнички датум празновања Пасхе као “вредан израз кретања према видљивом јединству”.
Патријарх Вартоломеј је 10. новембра 2022. рекао новинарима о својој намери да успостави заједнички датум за прославу Васкрса са Римокатоличком црквом. Поглавар Фанара је говорио о заједничким напорима са папом у вези са прославом 1700. годишњице Првог васељенског сабора, који је одржан у Никеји 325. године, подсећајући да је међу одлукама Сабора било и утврђивање датума за прослављање Васкрса: „На жалост, дуги низ година то више не славимо заједно, много векова. Стога, у оквиру ове годишњице, предмет наших заједничких напора са папом је решење овог проблема. Можда још није време да се говори о детаљима, али желим да истакнем да и на православној и на римокатоличкој страни постоји добра намера да се коначно утврди заједнички датум за прославу Христовог Васкрсења“, рекао је патријарх Вартоломеј.(8)
То и јесте циљ новог календара – уједињење са папистима и протестантима. Мегалополису се жури да нам подари свог Надградоначелника – антихриста, коме ће се свака лаж на планети поклонити као „богу нихилизма“.
Не губимо ово из вида.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Мегалополис све кривотвори, а нарочито традиционалне установе. Њему треба и Антицрква која ће се представити као Црква, само да би тријумфовале маске и љуштуре потоњих времена. Да би се то постигло, потребан је и епископат Мегалополиса, који ће се са сваком кривотворином мирити у име екуменизма, толеранције и НАТО „православља“.
Литвански мислилац Антанас Мацејна сведочи:”Да би антихрист успео у свом плану, он лик Христов мора да раствори у људској култури. Христос мора бити проглашен за “претечу”, за значајну историјску личност – али неваскрслу. Антихристови повереници, освајајући земаљску власт и моћ, стално нуде Цркви да им се приклони, да би добила “привилегије”.“
Мацејна стога и каже:”Засести у сенци земаљских престола и приклонити се земаљским владарима – то је најзначајнија и стална претња Цркви. Под утицајем те претње најлакше је отпасти од Бога, јер то одржава “изглед побожности” уз одрицање од “његове силе” (2. Тим. 3, 5). Такви хришћани подржавају оно спољашње у религији, али јој се ругају изнутра: уместо Цара Христа они на престо узводе земаљског цара, уместо милости Божјих примају дарове властодржаца. Антихрист одлично зна ту слабост хришћана и зато им увек нуди своје дарове. Он стално призива хришћане да му приђу и седну у хладовини његовог престола и да се тако заклоне од сунчане врелине борбе”.
Антихрист је увек спреман да призна социјални значај хришћанства и његову моралну улогу; али, дух сваке личности и целог историјског периода раскрива се само у односу према Христу као Богочовеку. Христос не може бити ничији претеча: Он је Први и Последњи (Откр. 22, 13).
Европско човечанство, негда хришћанско, зато је и запало у ћорсокак, јер, по Мацејни: “Ниједан од властодржаца, који у последње време говори о хришћанству, не исповеда Христа – Бога, ваплоћеног, пострадалог, умрлог, васкрслог, наново долазећег. Ниједна од њих Цркву не признаје као божанску установу, као самога Христа”.
Што је најгоре, и сами хришћани су се на то навикли, и сматрају, многи од њих, да је јавно исповедање Христа као Богочовека Који је васкрсао, нешто „нетактично“.
Данашњи хришћани не живе вером у васкрсење. Неки су, изгледа, склони да верују да би се хришћанство могло спасити и да је Христос остао у гробу. Заборавили су упозорење Светог апостола Павла да је без васкрсења – наша вера узалудна (1. Кор. 15, 14). Заборавило се да је смисао историје промењен васкрсењем Господњим.
Јер, васкрсење је повезано са вером у човекову бесмртност: “Ако је човек бесмртан, васкрснуће; ако не васкрсне, није бесмртан; ако пак није бесмртан – сав његов живот је чудовишна бесмислица”, каже Мацејна.
Без вере у то, људи падају у очај. Зато је основна црта савременог човека – очајање, јер му срце прождире бесмисао исповедања земље као једине отаџбине. А то и јесте вера Мегалополиса.
То, наравно, није вера православних. Наша вера зна да је Христос васкрсао, и да смо ми васкрсли с Њим.
ЛИЧНИ РАЗЛОЗИ ЗА СЕДМИ ЈАНУАР
Вреди се поново сетити Слободана Антонића који каже да је „етнофилетизам јерес националне вере, која нема везе са идејом националних цркава. Оно што веру чини једном јесте верско учење (догмати), а оно што цркве чини различитим јесте њихов језик, хијерархија, естетика храмова и народни обичаји о верским празницима. Православно хришћанство је управо такво „јединство различитости“, у коме је све у савршеном реду, све док се разлике које се испољавају у верском животу појединих народа не тичу догми. А питање када се и како слави Божић свакако да не спада у верске догмате. Зато је календарска разлика која постоји у православљу сасвим допуштена и природна. Њу не могу да разумеју и прихвате само они којима је ближи командно-централистички дух Римске империје, него дух слободе и личне моралности Исуса из Назарета.“(6)
Веру сам, између осталог, примио од свога деде, с којим сам окретао чесницу и певао песму о Божићу који долази да „позлати врата, све од боја до боја ( од спрата до спрата, нап. В. Д. ) и сву кућу до крова“. Такву веру сматрам саставницом свог верског и националног идентитета.
Зато ћу вам, драги читаоци, ако Бог да, Божић и Нову годину честитати 7. и 14. јануара 2024. по грађанском календару. У богослужбеном календару Српске Цркве то су, наравно, 25. децембар 2023. и 1. јануар 2024. године.
Надам се да смо се разумели – ми, зилоти у Мегалополису.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
УПУТНИЦЕ ( 30.12.2023. године):
- Слободан Владушић: Зашто сам објавио Завет и Мегалополис, www.pecat.co.rs/2023/12/zasto-sam-objavio-zavet-i-megalopolis/
- Свети Нектарије Егински: Ревновање за веру по разуму и неразумно веровање, https://zivereci.com/revnovanje-za-veru-po-razumu-i-nerazumno-revnovanje
- Гуруи дигиталне пустиње/ прир. Дејан Д. Марковић, Владимир Ђурић Ђура, прев. Дејан Д. Марковић, Mono & Manana Press, Београд 2000.
- https://sputnikportal.rs/20191125/ukrajinski-raskolnici-menjaju-kalendar-zbog-rusije-balkan-1121228583.html; https://www.in4s.net/skandalozna-odluka-pcu-raskolnici-menjaju-kalendar-u-lavri/: https://www.slobodnaevropa.org/a/ukrajinski-bozic-novi-kalendar/32746503.html
- Павел Кузенков, О значају јулијанског календара у православној традицији, https://srpska.pravoslavie.ru/109522.html
- Слободан Антонић: Божић и рођење „ЕУ-православља“, http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/bozic-i-rodjenje-eu-pravoslavlja.html
- Радмила Радић: Календарско питање, https://pescanik.net/kalendarsko-pitanje/
- „Почеле да се оцртавају контуре уједињења фанара са Ватиканом“, https://etos.press/post/9383
- Мацейна Антанас (Antanas Maceina), Тайна беззакония, predanie.ru/book/84483-tayna-bezzakoniya/
