Пише: Петр Давидов
Најболнији утисци новог времена за мене су : застрашујући новоговор и застрашујућа стварност. Новоговор је намеравао да ту стварност означи. Из овога је уследило: „каква је стварност такав је и језик“. Оба утиска су жалосна и тужна, без радости, без блиставих боја које потврђују живот. Или једноставније речено: безнађе, малодушност, скоро убилачки очај, угашен поглед и потпуно неразумевање, чак и одсуство воље да човек живи као људско биће.
Кад ово пишем мислим на такозване „релоканте“ (назив за тзв. избеглице), тј. за људе који су се дислоцирали. Назвати их избеглицама, не би се могло, зато су им дали надимак («релоканти»). Тешко је живети кад немаш име, а имаш надимак-на коме ти нико не завиди.
Последњих неколико година имао сам могућности да видим те момке, по целом свету, откинуте од родног завичаја. Од Монголије до Чилеа, од Немачке до Јужноафричке Републике, сви исти, тако је мени изгледало, уплашених погледа, сви панично опседнути „сређивањем папира“, мрмљају понижени, ласкају локалцима, хаотично трагају за послом, храном и смештајем. На почетку су говорили, како они кажу, да беже од рата и мобилизације. Затим, одједном, се показало, да мобилизација, ако је и била, није се одвијала тако како је описују у «најпоштенијим и истинољубивим медијима слободног света».
Увелико је твој „јуриш“ на Сеулски аеродром или Врхни Ларс (гранићни прелаз у С.Осетији) или на ушће реке Нарве (река на граници Естоније и Русије), био диктиран твојим неоснованим страховима и комплексима.
Но, страхови са комплексима нигде нису нестали. Напуштена земља, са твоје стране, такође није нестала. Још се и радити почело озбиљније, хвала за санкције, то нас је подсетило да и ми сами можемо радити и да то није никаква штета. И, ти почињеш да схваташ-може бити да све твоје одлуке нису биле добре и правилне. Нарочито када ухватиш на себи презриве, а у најбољем случају омаловжавајуће погледе локалног становништва. Или, када се нека новинарчица прилепи за тебе са питањем: „ Испричај ми како је код тебе у твојој земљи, колико је лоше- у директном смо програму. Ако не испричаш, ја ћу тако удесити ствар да се нећеш обрадовати“. И, ти си принуђен или да понављаш старе или смишљаш нове увреде или да се сложиш са унапред, за тебе, припремљеним текстом. То се зове «слобода». Уопштено речено није баш забавно.
Сва та слињења о „онима који су нашли себе, о њиховом процвату у слободној земљи на обали мора или океана, већ увелико раздражују и љуте људе. Да, процват? Ти си сада срећан због обичног „Guten Morgen“ баченог на тебе од човека са челичним, а најчешће рибљим изгледом лица. Осећаш да дан није прошао узалуд, ако си успео да упаднеш у хуманитарну расподелу одеће у подруму Социјалне службе, и што су ти у кафеу (и то, истина, само увече) утрапили пакет са храном, која је већ три пута појевтинила него што је била јутрос. Кући, сећаш се, био си избирљив. Од куће, такође, чудне вести стижу, предлози за посао: “Програмер ? Инжењер? Прави стручњак? Не лажеш?
Слушај, ми овде градимо такве и такве ствари, смислили су то и то, очајнички су потребни експерти! Смештај, плата плус бонуси...? То је могуће, у Сибиру смо већ направили насип, сада постоје други пројекти на Далеком истоку. Уосталом погледај, предлога има много, твој посао је или да прихватиш, пошто си их правилно размотрио, или настави да седиш у непознатом месту. Од тебе све зависи. Имаш главу! Мисли!
Тако ти мислиш. Али, наравно, страхови и неизвесност остају. Истина, способност прихватања не само руске већ и просвећене стварности, говори о томе да, тамо где сам пребачен, никад није било боље или је чак и много јадније.
Да постанете избеглица по узору на своје суседе-«небраћа»? То је и даље задовољство. Хвала, нагледао сам се. У Дрездену власник гостионице каже: „Ови другови из Украине, сматрали су себе пупком земље „Sonderflüchtlinge“, ми их зовемо „сондерске избеглице“.
Годину дана касније су атерирали: нема Немачка толико новца, како би испунила све њихове захтеве, претензије и жеље. Свега ће бити довољно. Arbeit macht frei: Ако хоћеш да ждереш иди да радиш. Иначе, разумеш, долазе у гостионице на „фераријима“, у рукама по два-три нова пасоша, од којих је један обавезно британски, и, што је најважније још и кажу: “Ја сам избеглица, хоћу собу бесплатно“. Хајде, па не буди љут?
Немци су били огорчени, разумљива ствар, демонстрације се не прекидају: они кажу, Немачка није гума да се растеже. Да, и упште није. Но, има, наравно, и људи који се у буквалном смислу спашавају од рата и ми им помажемо. Али, верујте ми, чак и онима који живе у „гумастој Немачкој“ није лако“.
Србија! Каква земља може бити више гостопримљива? Али и код Срба се испоставило да су одлични у разликовању гостију од досадних ванземаљаца. Срби цене своја радна места без обзира на своју русофилију. Никола Шијан, новинар, строго каже:
-Не понављајте наше фаталне грешке, не проклињите и не одричите се од њих, који воле своју земљу, иако су на неко време отишли из ње. Ми смо 90-их изгубили цело једно покољење младих Срба. Живе по Европи, немајући домовину. Свуда туђи. Исто је и са вашим момцима. Верујте ми, далеко је од тога да су сви ваши, који су дошли овде, тако лоши издајници. Дајте им прилике да дођу себи, да се разаберу и врате у Русију.
Строго али врло добронамерно казано. И баш због тога ја не могу да се не сложим са њим, а сурове осуде са моје стране неће никада бити. Ја знам о чему причам. Мени је отац умро, од носталгије, у Италији. Није могао да живи без Русије, не гледајући, благо речено, на неслагање са званичницима. Они су, уосталом, свуда исти. Страшно је то, да дођеш у туђу земљу како би се опростио са оцем и сахраниш га, тамо, у туђини.
Дакле, морате изабрати, мени тако изгледа, између имена и надимка. Добро је када имаш име.
Прочитајте ОВДЕ нови ауторски чланак Никше Булатовића
Извор: Правда / Превод: Драган Николић
