Пише: Миломир Степић
Систематски се на српској политичкој и медијској сцени подгрева атмосфера „замора Косовом“, да би тај проблем требало окончати на било који начин, макар и супротно српским интересима.
У том контексту, стварање Асоцијације/Заједнице општина у којима Срби чине већинско становништво на Косову (како гласи званичан назив), тј. колоквијално Заједнице српских општина (ЗСО), представља се као питање свих питања. Као да ће после тога потећи мед и млеко. И да ће то бити кључни елемент трајног решења „косовског питања“.
Јер, тобоже, „замрзнути конфликт није решење“, како се често чује од наших, америчких и европских званичника и њихових трбухозбораца.
А, шта би за њих било то спасоносно „решење“?
Да Србија призна „косовску независност“?
Да са својом сепаратистичком покрајином „потпише обавезујући свеобухватни споразум“ и да се са њом „међусобно призна“? Да се „не противи да Република е Косовëс уђе у међународне организације“ (укључујући и УН)…?
Све то у име „мира и стабилности на Западном Балкану“, „европске перспективе Србије“ и нарочито „онемогућавања руског малигног утицаја““!
А што ће тиме изгубити 12,3% своје територије, предати духовно, историјско и државотворно језгро, идентитетски се самопоништити, оставити на цедилу сопствено становништво и материјално наслеђе, одрећи се резерви угља које спадају међу највеће на свету и много тога другог – то нема везе.
Брига нас – ми ћемо се мало осећати нелагодно, а нека се стиде будуће генерације и нека наши потомци, ако их буде било, враћају предато. Некако ће се „упаковати“ да ни Устав није прекршен, а Уставни суд се неће мешати у свој посао.
Важно је да нам не уведу визе, да можемо на страна мора кад већ немамо своје, да несметано хрлимо на дивна алпска скијалишта, да и даље са Запада долазе инвестиције у њихове сопствене фирме које њима стварају профит, а у којима раде наши полуробови.
Правићемо се изненађени када после Косова и Метохије – те „централне области“ и геополитичке „макро-тврђаве“ Балкана – уследи даље „парање џемпера“: Рашка област, Војводина, Бујановачко-прешевски крај… О „демонтажи“ Републике Српске да се и не говори.
Они прагматични и далековиди, који се размећу да српске интересе треба тумачити „алтернативно“, „креативно“ и „постмодерно“, горљиво се залажу да се потпише било који са Запада понуђен предлог. А сваки од њих се разликује само у нијансама, док им је потпуно идентична кључна „појединост“ – да Србија на овај или онај начин призна „независност Косова“ и не опире се његовом чланству у УН.
У ствари, само то ће се узимати озбиљно и фактички спроводити.
А остало?
Папир трпи све. Чак и ЗСО.
Не правимо се наивни. Имамо искуство са селективним (не)поштовањем Венсовог плана, бројним прекидима ватре и примирјима у БиХ, Дејтонским споразумом, Војно-техничким (Кумановским) споразумом, Резолуцијом 1244 СБ УН, Бриселским и Вашингтонским „папирима“…
Зашто потписати када је сасвим јасно да уговор неће поштовати нити косовско-метохијски Албанци, нити Запад?
Албанце, као ратне савезнике, нико на Западу неће приморавати (напротив!), а приступ самог Запада, чак и да га нисмо знали, постао је јасан из изјаве Ангеле Меркел у вези Минских споразума.
Сасвим је јасно да би одмах уследило „еродирање“ уговора и да би он за српску страну постао „шарена лажа“.
ЗСО, чак и да се уговором потврди као „бриселска тековина“ из 2013, српским званичницима који би га прихватили и потписали послужила би као „смоквин лист“, а потом за калимеровско нарицање „неправда, па то ти је“.
Без обзира шта ће писати о надлежностима ЗСО, већина њих сигурно се не би спроводила зато што би их албанска страна на све начине онемогућавала. Наравно, уз толерисање или помагање Запада.
Да ли у то ико може да сумња?
ЗСО би постала „празна љуштура“, управо на начин како се упорно покушава са Републиком Српском. Није случајно што и Албанци и Запад папагајски понављају да „неће Републику Српску на Косову“, настојећи да тако „убију две муве једним ударцем“ – прву, да статус (па и само постојање) Републике Српске означе за „грешку коју треба исправити“, и другу, да успостављањем и овлашћењима ЗСО сличну „грешку не треба поновити“!
И „мирна Босна“. И Србија.
И шта после евентуалног формирања какве-такве ЗСО, чак и са минималним делокругом у сфери, на пример, рекреације, фолклора, рецитаторских секција и сеоских спортских игара?
Дежурни српски политички активисти, аналитичари и пропагандисти затрпали би јавност закључцима о „суочавању са реалношћу“, да се „спасава што се спас’ти може“ и да су „обе стране подједнако незадовољне“, а они професионално егзалтирани би то прогласили „још једном нашом победом“.
У Приштини би, пак, то смишљено прогласили огромним, суштинским уступком и својом немерљивом кооперативношћу, на шта су пристали из једног јединог разлога – да заузврат добију „обавезујући споразум“ и „међусобно признање“ са Србијом.
Тако би ЗСО, као једно велико ништа, постала привидно снажан аргумент за нови, још снажнији ултимативан захтев Запада Србији да пристане на косовску независност.
„Ето, тражили сте формирање ЗСО, коначно смо вам испунили Бриселски споразум на који се толико позивате, приморали смо Албанце да попусте и коначно реализују своје обавезе, а сада морате и ви да дате неки уступак – признајте, признајте, признајте…“
Као додатни подстрек, наравно, ту би била и подршка на европском путу, да бисмо били „на правој страни историје“ и „живели као сав нормалан свет“.
Како би Србија такву „шаргарепу“ могла да одбије, будући да би неизоставно уследила и претња „штапом“ већ ноторних санкција, искључивања из овога и онога, заустављања економског развоја, смањивања плата и пензија, отежавања трговинске размене…
Па онда нека Србија не иде у евроатлантске, него са Русијом у евроазијске интеграције.
Тако јој и треба, ако не буде хтела да се одрекне Косова и Метохије!
Извор: Све о Српској
