Пише: Слободан Рељић
Опет је ових дана на друштвеним мрежама актуелизована она прича Туње Филиповића како су Муслимани-Бошњаци у оно време кад се све ломило одбили да остану у пост-СФРЈ савезној држави са Србијом, Црном Гором и Македонијом.
Милошевић је тада Адилу Зилфикарпашићу понудио да први председник буде Алија Изетбеговић. И „прихватио све што су они тражили“. Изетбеговић се сагласио, а онда је изненада јавио – да оно што је прихватио не важи. Рекао је, како прича Туњо, да „никакав споразум са Србима“ неће прихватити.
Никакав! Што значи никад.
„Најмање десет пута сам га питао ко му је то јавио“, прича Туњо Филиповић. Алија никад није рекао ко. После се сазнало, али не од Алије, да је то био Ворен Зимерман.
Уследио је онда у Босни и Херцеговини, данас би то после Украјине рекли, прокси рат. Мусламани су ратовали за потребе Американаца – да се Западни Балкан уреди како је Американцима добро.
Оружани сукоб је окончан Дејтонским миром, у америчкој војној бази Рајт Петерсон, у Дејтону, а Зимерманов завет да „никакав споразум са Србима није допуштен“ и данас живи.
Данашња БиХ живи на задатом принципу а са идејом да се и онај мировни Дејтонски споразум поништи.
Ово је једна од најтежих фаза за српско-муслиманске односе. Живи се са уверењем, које се храни политичко-медијском халабуком, како другачијих односа никад није ни било.
Ових дана је промовисана књига историчара др Николе Жутића „Мустафа Мулалић, Србин мухамеданац – либерални кемалиста и четнички идеолог 1914-1945“ и Мулалићев спис „Хроника Другог свјетског рата из аспекта мојих доживљаја и расуђивања“.
Мулалићево капитално дело „Оријент на Западу“, изашло тридесетих година у Београду, може се купити као антикварно – и прилично је скупо.
Мулалићева заоставштина, највећи део, налази се у Архиву града Сарајева – „необјављена ауторска дјела, романи, позоришни комади, текстови народних пјесама и нотни записи, понајвише записи севдалинки, затим текстови (приче) о босанским обичајима и традицији, па чак и бројне фотографије које је сам снимао“.
То је „76 архивских јединица (15.138 страница смјештених у 27 архивских кутија). Од тога 7.556 страна пјесама и нота од око 3.500 севдалинки и других народних пјесама“.
Као човек који је четниковао са Дражом Михаиловићем, Мулалић је после рата робијао пет година. Онда је радио и живео у сенци. Његова „Хроника“, која је сад објављена, низ је занимљивих и, рекло би се важних записа о догађајима и људима, о односима наших народа и њихових политичких вођа.
Као први човек Ливна, Мулалић је 1923. добио финансијску подршку Дворске канцеларије у Београду да отвори гимназију у свом граду, а онда „под јесен подизао сам споменик Краљу Петру I на истом постољу на којем је некад стајао и краљ Фрањо Јосип I… За откриће споменика приредио сам велику свечаност. То је био згодан моменат да се отупи код Хрвата оштрина опозиционарства… Све је протекло у знаку српско-хрватског бартства. Јединствен хор, састављен од свих хрватских, српских и муслиманских хорова, отпјевао је врло узбудљиво ‘Хеј Словени’!“
Следеће године „ливањски Хрвати су ипак у откривању споменика Краљу Петру I гледали српску ствар, па су одлучили да подигну, за пандан, споменик првом хравтском краљу Томиславу, у знаку прославе хиљаду-годишњице хрватског краљевства“. Сплет околоности је хтео да на дан отварања споменика дође у град Светозар Прибићевић „из Сплита да пролази кроз Ливно на путу за Јајце, гдје је најавио свој избор…
Прибићевић је био бијесан сазнавши о чему се ради. Затражио је преписе наших кореспондисања око споменика. Читајући их за вријеме ручка изломио је пред собом два снопића чачкалица и на крају ми подвикнуо: – Како си то могао дозволити? Какав Томислав, Томислав није ни постојао! Та хипотеза изумљена је само за инат Србима! Ја да сам министар, наредио бих да се то сруши.
Изгледао је као Мефистофелес… Није прошло дуго времена, читамо у новинама, да се изгрлио и изљубио са Стјепаном Радићем. По томе сам увидио да је то личан човјек и био сам задовољан што нисам приступио у његову странку. Прибићевићев програм ми се највише допадао као и свим интелектулацима, и како нисам припадао ни једној странци одлучивао сам се да приступим тој странци, али ме овај случај дефинитивно одбио. Увидио сам да је Прибићевић дао највише повода за српско-хрватски спор, увјерио сам се да је био спреман за инад и са самим Ђаволом да сједне за трпезу.“
Књига је попуњена низом оваквих меомарских слика. На пример, разговор са председником владе др Миланом Стојадиновићем, кад је овај покушавао да отопли односе између Мехмеда Спахе, који је гравитирао Хрватима, и просрпски орјентисаног Мулалића:
„-Знате ли ви чији сам ја ђак?
– Ако мислите политички ђак – одговорим ја – онда сте ђак Николе Пашића.
– А ко је Пашићев учитељ? – настави да се игра мојим политичким жутокљунаштвом.
– Знам да је покојни Пашић студирао у Швајцарској са Светозаром Марковићем и да је његова Народна радикална странка, конфронтирана с либералима, имала социјалистички програм док није дошла на власт. А ко је био учитељ… (Нисам смио да кажем Карл Маркс.)
– Видим да не погађате – насмијеши се претсједник. – Пашићев учитељ био је Мехмед-паша Соколовић.
Гледао ме је испитљиво. Вјероватно је погађао да се по мом уму врзма мисао: ово ти мени подваљујеш да би ми као муслиману поласкао! Да би ми одагнао ту помисао, настави:
– Ја сам, дакле, од њих довојице научио: да своје сараднике треба чувати, помагати и штитити. Др Спахо је мој сарадник. Оно што он уради, то сам урадио и ја. Он је желио да се ти ваши пријатељи отупсте из службе, па и ја нећу да их против његове воље вратим. Кад бисте ви ушли у Јерезу и то од мене захтијевали, еее, то би онда било нешто друго. Сигурно да би онда изашао вама у сусрет, а не Спахи.“
Мулалић је, ипак, остао у опозицији.
Европа је била пред ратом. То више није било тешко видети. И ваљало се у томе сналазити.
„Пред сам Аншлус Аустрије, посјетио је Херман Геринг Београд. Желио је да посјети и нашу Народну скупштину. Како је било љето и распуст парламента, у Скупштини се затекао само претсједник Куманди и ја као први секретар… Разашаљем агенте по Београду да пронађу и сакупе посланике…
Геринга дочека Куманди китњастом добродошлицом. Али није ни завршио, пред вратима се зачу нека гужва. Силом се отворише врата и уђе Ристо Ђокић. Агенти су га пронашли код ‘Црвеног пијетла’, па је уполовачен дошао да поздрави Геринга. Собом је унио задах ракије и бијелог лука…
– Guten Tag Herr President! – поздрави га на њемачком. (Како је био у аутријској војсци фелбере, знао је нешто њемачки.)
Геринг устукну корак и као Наполеон зађе руку под мундир. Мјерећи Ристине прљаве широке рукаве због врућине задјенуте под фермен, одлучивао се да ли да тргне револвер. Мјерио је нарочито његов јанџик мислећи да у њему крије пиштољ или бомбу. Али Ристо му упути молбу да што прије изврши Аншлус. – Ми смо се Срби – вели му – борили против Аустрије. Успјели смо да хидру убијемо, али јој главу нисмо дотукли. Бојимо се да се не повампири, па зато вас молим да што прије извршите Аншлус.
Др Кумандију је играо брк, а Герингово лице пође да мијења боју опрезности. Ристо заврши говор молећи Геринга да пренесе поздрав југословенских сељака њемачким сељцима.
Геринг му пружи руку и стаде да срдачно дрмуцка Ристину руку. Види се Ристо му потрефио жицу. Није прошло дуго времена а од Геринга дође Ристи писмо којим га препоручује њемачким властима ако им се икада у нужди обрати. Уједно му за успомену шаље један револвер.“
Кад је Србима – Мулалићу и Ристи Ђокићу – у Сарајеву постало опасно по живот „Ристо ме је послушао и отишао команданту Сарајева са том препоруком, али се око подне врати да ме извијести да је за себе добио пропусницу али за мене нису дали. Чим је ручао, замаглио је са пропусницом према Вишеграду, а ја сам морао да сачекам бродски воз који пролази испод моје баште у један сат.“
Мулалићево спасавање главе бежањем у Београд је исцрпно и сликовито описано, а он показује шта се дешавало у усташком „тамном вилајету“: „У НДХ говорио је др Гутић (Виктор) о честим прелажењима Срба у католичку вјеру. Грчко-источњаци (како су називани Срби) враћају се у своју стару вјеру. Одбијао је сваку помисао да су на то присиљавани. – Кад се одричу српства – говорио је – нема разлога да се не признају Хрватима. Само то не може да буде плашт за злочине!
Док је он тако говорио, у Травнику су позвали инг. Станка Турудију и рекли су му: Ви сте добар грађевински стручњак. Нама су такви потребни, само ако би прешли на католичку вјеру.
– Колико знам – говорио им је инг. Турудија – у НДХ су признате двије државне вјере: католичка и исламска.
Не могоше а да то не потврде, нашта им инг. Турдија рече: Онда ја прелазм на ислам.
Прешао је на ислам. Усташе су се причињавали као да им је свејдено, само да није грко-источњак, али да би му ‘спасли душу’, ипак су убили и њега и сина му.“
Даље; „Погром против Срба у Босни није био усмјерен само против православних, он је истом жестином усмјерен и према ‘посрбицама’, како су називани муслимани српске народности. Међу првим жртвама погрома био је новинар Махмуд Робовић у Травнику и Мратбег Ченгић у Вишеграду. Погром је најприје почео претресањем станова, одузимањем југословенских одликовања, ћирилицом штампаних књига, одузимањем ћирилских писаћих машина, предајом радио-апарата и возила.
Чим је објављена наредба о предаји радио-апарата, др Асаф Шарац однео је да преда апарат.
– Зашто сте ви донијели апарат?
– Зато што сте обајвили да Срби морају да предају.“
Преживљавање у окупираном Београду је било тешко, мучно, као и свих у граду, а онда је Мулалића запослио чувени посластичар Пеливан. Уз ту чињеницу иде: „поред мене Пеливан је намјестио за благајника Зуку Џумхура“ који се после „заљубио у Пеливанову ћерку Везиру и њоме се ожени“.
Још један занимљив мемоарски запис: „Једног дана изненади ме посјета бившег претсједника валде Драгише Цветковића. Посјетио ме са новом супругом.“ Каже, „дошао на бозу“. Мулалић није био подржавалац Драгишиног владања и договора с Хрватима (Хрватска бановина) на штету Босне, али кад се испричаше „Драгиша се маши за џеп, извуче сноп хиљадарки и тисну ми га под руку. – Нека ти се нађе!
У мојим очима осјетих сузе. – Драгиша, то сам од сваког другог очекивао, од тебе нисам, јер те нисам добрим заслужио. Својим држањем према теби нисам заслужио твоју помоћ! – и гурнем натраг пред њега хиљадарке. Он их опет врати мени и потапша ме по руци.
– То је била политика! Боље би учинио да си био покретљивији, еластичнији. Политика, каква се данас схвата, не подноси такву наивну досљедност.
Ипак, сам одбио да примим помоћ, рекавши му: -Самим тим што си ми понудио, учинио си толико као да си ми даровао читав Београд… Никад док живим нећу ти то заборавити!
Он је отишао тронут.
Послије неколико дана посјетио ме је опет и понудио ми: – Чуј, Мустафа, ја сјутра одлазим. Нијемци су ми ставили на расположење авион до Цариграда. И за тебе сам резревисао мјесто у авиону, спреми се одмах и идемо! Времена су таква да се не да предвидјети шта све може да се деси.
Да је био ма чији авион, а не њемачки, можда бих кренуо са Драгишом, али тако одбијем Драгишину љубазност.“
Суморна стварност је доносила нове сусрете.
„… инг. Асим Шеремет пронађе ме код Пеливана. Дошао је из Сарајева изравно са Узерјагином и Бехменовом поруком да ме наговори да, поводом покоља муслимана у источној Босни, одем код Драже не би ли даљне покоље осујетио.“
Мулалић ће ускоро отићи код Драже Михаијловића и провешће с њим све ратне године. Та прича је важно и занимљиво сведочанство о једном времену – са тачке гледишта „Србина мухамеданца“ и једног од „четничких идеолога“.
Из низа занимљивих и важних сведочења за разумевање тог битног дела новије српске историје за ову прегледну приповест издвојићемо једну епизоду. Далеко од тога да је најважнија, али даје једну нијансу.
Година је 1943, некако после Техеранске конференције, „19. децембра на слави Драже Михајловића дошла је на честитање енглеска мисија али без генерала Армстронга. После нестанка благајне на Тари, Армстронг се одстранио на терен, а уз Дражин штаб ишао је само Сајц и Бели.
Ја сам осјећао велико захлађење у односима енглеске мисије према Дражи, па поставим Сајцу питање: -Шта мислите, какво ће мишљење заступати ваша влада у погледу нашег унутрашњег уређења послије рата? Одговорио ми је: – Ја нисам политичан, ја сам трговац, али мислим да ће заступати мишљење вашег народа! Шта ваш народ буде желио, тако ће бити.
Схватио сам га сасвим исправно: да се енглеска мисија увјерила да југословенски народ у огромној већини подржава Тита и партизане.
Кад се Дража мало боље оћеифио и куцајући се на здравицама, рекао је: Југославија ће бити федеративна монархија. Уредићемо је на позитивним искуствима руске револуције. Оно што одговара духу наше земље усвојићемо, а што не одговара одбацићемо. Укинућемо латифундије, велике земљишне посједе. Приватној својини оставићемо обрт; а руднике и фабрике национализоваћемо. Сва наша природна богатства експлоатисаћемо сами. Сав страни капитал и инвестиције уложене у наше руднике, у индустрију и саобраћај, национализоваћемо.
Ова изјава није била поћудна енглеској мисији. Отишли су са славе јако разочарани. Рекао сам Дражи: Нисте требали баш онако искрено. Бели је био директор Трепче, ко зна какав ће извјештај послати Черчилу.
Дража ми љутито одговори: – Шта да им се улагујем. Доста су нас искориштавали. Да није Нијемаца, Енглези би били најгори народ на Свијету!
Бели је дошао у саставу енглеске мисије да учини последњи покушај код Драже, па послије још овакве изјаве на слави, повукла се читава мисија, напустивши ‘јалов посао’.“
Занимљиви су ти историјски записи. Раздавајње Срба и муслимана, данас Бошњака, стављено у пуни погон од Калајевог режима, настављано је од Немаца у Другом светском рату, да би га англосаксонци деведесетих година XX века довели до тачке – никада са Србима!
Шта ће бити стање кад ова америчка мека окупација – окопни? Ствари су се умногоме промениле: мулалићи су радили на таласу промена које су донеле Ататуркова турска република и подизање државе Јужних Словена на челу које је била српска краљевска династија. Комунистички јужнословенски режим је свему дао другачије димензије, а његов пад је – обављен на империјлистичком начелу „завади па владај“.
Последице су крајње напетости. Подизање будућности на њима је немогуће. А историјска је регресија у време подизања Истока, градити односе на Балкану по западним колонијалним потребама.
Тог правца развоја нема више ни у Африци. Ни у Јужној Америци. Азију нећемо ни помињати.
Зато има смисла разматрати и мулалићевску идеологију. Да она није мртва, најбоље показује прича Туње Филиповића са почетка овог текста.
Извор: Све о Српској
