Пише: Дарко Тaанасковић
Миљешевка ђаурска је ћаба,
О свецима и свакој недјељи,
Ту је много ђаурских хаџија,
Што долазе те се свецу моле,
Да је тако нека и остане,
Ал сам чуо и људи ми кажу,
Да ка свецу иду на клањање
Баш и наши Турци Османлије,
Овај светац, кажу, чуда чини:
Од слепијех постају окати,
Глуви намах у часу прочују,
Немима се језик одрешује,
Хромима се ноге оправљају,
Манити се брзо паметују
НАВЕДЕНИ стихови потичу из народне песме „Свети Сава и Синан-паша силни“ и из старог турског вакта и земана, као и они чувеног босанског песника алхамијадо књижевности Мухамеда Хеваија Ускуфија ( XVII в.) из његове познате песме „Позив на веру на српском језику“, која се претежно тумачи као позив на верску сношљивост између муслиманске и хришћанске браће:
Нек не чини силу Славу
неприличи нексе лаву,
нек узнаде светог Саву!
Ход’те нами ви на виру!
Истакнути етнограф Тихомир Ђорђевић, велики познавалац народног живота наших муслимана, пише да „док је тело светога Саве лежало у манастиру Милешеву муслимани су му одавали поштовање исто као и хришћани, а калуђерима су делили милостињу“ (Наш народни живот, 2, Београд, 1984, 263-264).
У богато документованом чланку „Свети Сава и наши муслимани“ (Република, фебруар 2014), угледни османиста Олга Зиројевић доноси прегршт историјских извештаја о томе колико је уважавање код муслиманског живља у нашим крајевима уживала успомена на првог српског архиепископа.
Поменути Тихомир Ђорђевић закључује да је „наш народ, без обзира на веру, гледао у Светом Сави народног свеца… Ово поштовање Светог Саве морало је изазвати саблазан код службених представника турске власти. Они су зато учинили да тело буде однесено и спаљено“.
Према једној усмено преношеној верзији тога догађаја, Синан-паша је наложио Мехмеду Огуз-бегу да се мошти омиљеног народног свеца спале (1594), јер се неки Турчин на његовом гробу чудесно излечио од тешке душевне болести, а има и другачијих објашњења непосредног повода овом симболичком чину, у вези са Банатским устанком. У сваком случају, моћном и преком, а не нарочито способном Коџа Синан-паши, јаничару највероватније католичког албанског порекла, поштовање које је и код православних и код муслимана уживао Свети Сава никако није могло бити по вољи. Но, како казује историчар Салих Селимовић (TrebinjeLive, 27.01.2016), „Без обзира на разлог спаљивања моштију показало се да ништа није умањило култ првог српског архиепископа и народног свеца. И у наредним вековима путници и хроничари су бележили да тај култ Светога Саве бди над Милешевом и њеном судбином“.
Према његовим речима, „Синан-паша спаљивањем тела Светог Саве није, заправо, постигао ништа. Спалио је Савино тело, али не и Савин дух. Он је, упркос свему и сталном настојању да се искорени, очуван и код муслимана“.
Ваљда је то и разлог што огањ испод моштију оснивача самосталне Српске православне цркве, духовног оца српске државе и културе, никако да се потпуно угаси, већ стално тиња, а повремено се, као и обично у време Савиндана, распаљује жестоким речима увреда и мржње муслиманских верских и световних званичника.
Морамо се запитати чији су они потомци, наших, овдашњих муслимана који су вековима смерно штовали Светог Саву или пак Коџа Синан-паше и њему сличних османских силника? И који то и какав ислам они данас заступају и проповедају, пошто су муслимани у нашим крајевима под османском влашћу, изгледа, били неки заблудели, лоши следбеници вере Алахове? Нису били имами „лављег срца“, како је бивши реис-ул-улема Мустафа Церић узнесено похвалио хафиза Амира еф. Махића, млађаног главног имама Меџлиса ИЗ из Козарца, за кога се први пут шире чуло кад је у џамијској хутби, на сâм Савиндан, изрекао тешке речи о Светом Сави и о Српској православној цркви, што је у Републици Српској („Ересу“, по Церићу) покренуло лавину оштрих реакција са српске стране, митрополит Хризостом је одлучио да иступи из Међурелигијског вијећа БиХ, а ефендија Махић је позван на саслушање у локалну испоставу МУП-а.
Поводом овог позива, Удружење илмијје (верских службеника) ИЗ у БиХ огласило се протестним „Саопћењем“, у коме, поред осталог стоји: „Нажалост, поново се, по ко зна који пут, суочавамо са мржњом и политичком некоректношћу актуелног режима босанскохерцеговачког ентитета РС према Бошњацима муслиманима и њиховим вјерским представницима. Повод је неколико несмотрено изговорених реченица на хутби имама Амир-еф. Махића, одржаној 27.1.2023. године у Козарцу, што је изазвало негодовање код дијела припадника православне вјероисповијести.
Хафиз Амир-еф. Махић је већ у својој сљедећој хутби упутио јавно извињење свима чија је осјећања, ненамјерно, повриједио. Мислили смо да ће се ствар и завршити на томе, јер се неспоразуми међу људима рјешавају на тај начин. Ријасет Исламске заједнице је такођер истакао своју јасну опредијељеност и указао на нужност веће сензибилности у јавном дискурсу.
Очекивало се да ће то бити запажено и поштовано и да ће се ствар завршити на томе. Нажалост, није, као и много пута раније. Говор имама Махића био је обредног карактера и као такав се не може инкриминирати. Он је вршио вјерску службу. Није заговарао, ни тада, ни икад прије, насиље ни мржњу према другоме, није позивао на зло. Желио је указати на злоупотребу вјере у нечасне сврхе“.
А какве је то неколике реченице имам Махић „несмотрено“ изговорио. Ево их:
“Шта је с друге стране, из угла православаца из других дијелова свијета, тај човјек? То је човјек на чијем учењу и идеологији је зачета једна секта, коју ми овдје добро познајемо. То је српска православна секта. То је у основи секташко учење православља које нема са изворним хришћанским и православним учењем основне повезнице које би требало да има /…/Двије основне идеолошке поставке на којима је утемељено светосавље, које исповиједају православци у Босни, јесте утемељено на двије тешке ствари. Прва је национализам. То вам је црква или црквено учење које заговара национализам, што нема никакве везе ни са Исусом, ни са било каквим црквеним учењем које у својој основи руши све националистичке идеологије и хришћане сматра једнаким. Православље каквим га светосавље познаје, не сматра их истим. Зато ћете имати једног православца који се нађе у овим светосавским државама да би скоро требало да промијени вјеру да би био православац по њиховом калупу /…/ У тим будалаштинама које проповједају ми можемо наћи апослутне корјене овоме фашизму који ми данас живимо од стране наших комшија и геноциду који се овдје десио“.
Заиста, само неколико несмотрено изговорених реченица! Ништа више…
Није ваљда због тих безазлених реченица видео запис имамове хутбе хитно повучан са Youtube-a, а и он се извинио и чак био подвргнут поступку утврђивања дисциплинске одговорности у ИЗ?
Ваља нагласити да „несмотреност“ имама Махића није никакав изолован инцидент, већ само једна грубља епизода у континуираном оспоравању било каквог институционализованог одраза места и улоге које Светом Сави припада у колективној свести српског народа и у његовом идентитетском утемељењу.
Нарочиту осетљивост у муслиманским круговима изазива чињеница да је Дан Светог Саве званична школска слава која се у Србији и у Републици Српској редовно обележава пригодним програмима, што се тумачи као, са секуларношћу државе неспојива, дискриминаторска и насилна „светосавизација“ муслиманске деце, тиха асимилација, па чак и наставак геноцидне политике у рукавицама!
Овакво непримерено драматизовање веома подсећа на ситуацију у Италији од пре петнаестак година, кад је фундаменталистички провокатор и егзибициониста Адел Смит, италијански држављанин, рођен у Египту од оца Италијана шкотског порекла и мајке Египћанке, повео пропагандни и правни „џихад“ против присуства распећа на зидовима јавних установа, као што су школе, болнице, затвори…
Говорио је да муслиманску децу и муслимане уопште саблажњава призор тог „полуобнаженог мушког тела на дасци у облику крста“.
За већину Италијана било је незамисливо да се тај, не само религијски, већ цивилизацијски и културни, традиционални симбол уклони из јавног простора, тако да Смитова кампања није уродила плодом, премда је у неким бриселским канцеларијама и форумима наишла на разумевање. Као, уосталом, што и антисветосавска кампања неких муслиманских верских и политичких кругова у нас није без гласне подршке у неким либералистичко-мондијалистичким, секуларистичким/антитеистичким и аутошовинистичким круговима.
Бранећи имама Махића, бивши реис Церић се, рецимо, позива на ауторитет великог познаваоца српског средњовековља и црквене историје, својевремено спортског репортера Милојка Пантића, називајући га „познатим србијанским новинаром и борцем за истину против српских лажи“.
У илузији значаја којом га опијају антисрпски медији, Пантић не трепнувши открива да је Свети Сава лаж, да није био Србин, већ Грк, додајући узгред да је и Вук Караџић такође лажни производ српског национализма… Питајући се: „А шта ћемо ако је приједорски имам Махић у праву?“,
Драган Бурсаћ се на „Ал-Џазири“ (04.02.2023) позива на „ријечи једног од најважнијих живих повјесничара у Србији“ (рече и остаде жив!) Миливоја Бешлина који, сасвим неисторично, на основу усиљене семантичке екстензије једне ране оцене владике Николаја Велимировића о Хитлеру, светосавље готово изравно поистовећује са нацизмом.
Расправа са оваквим, уосталом добро познатим, гледиштима, од које не треба бежати, али у коју се овде не можемо упуштати, далеко би нас одвела. Рецимо, стога, само да се општесрпска оданост завештању Светог Саве не може сводити на „светосавље“ Димитрија Најдановића, па чак ни Николаја Велимировића, иако га је он неупоредиво универзалније хришћански и национално осмислио.
Такође, а у вези са омиљеним антисветосавским аргументом муслиманских аутора и пропагандиста, да је Свети Сава у својим списима ширио мржњу према исламу, нужно је приметити да на теолошком плану један хришћански архијереј из XII/XIII века свакако није могао исказивати одушевљење вером Алаховом и њеним веровесником, нити је сматрати путем ка божанском спасењу.
Он је, као што је познато (онима који о томе нешто знају) у своје „Законоправило“ унео преко сто канонских и законских византијских списа, преведених на српскословенски језик. Међу њима је у 61. глави, под бројем 21, догматски, апологетско-полемички спис светог Јована Дамаскина о измаилћанској вери, стављен на крају списа светог Епифанија Кипарског ‘О јересима’.
Дамаскиновом тексту придодати су и одељци из списа Георгија Монаха (IX век) „О вођи Сарацина – Мухамеду који је и Мухумет“.
Поред овог текста из пера једног од првих хришћанских изравних познавалаца ислама, Свети Сава је у „Законоправило“ унео и „Чин који се врши над онима што се од Сарацина обраћају чистој, истинитој хришћанској нашој вери“, као и одговоре неких светих отаца на питања о исламу.
Није, дакле, Свети Сава програмски ширио неку посебну мржњу према исламу, већ је први Србима пренео оно што су о Мухамеду и вери коју је проповедао написали византијски теолози.
А како је тада могло другачије бити?
Да је све или бар много тога ствар намере са којом се тумачи стара историја, сведоче нам и речи из рамазанске честитке патријарха Порфирија (маја 2021): „Сматрам благословом Божјим што ми је пружена прилика да браћи муслиманима, који живе широм наше отаџбине, упутим срдачне честитке. Моја радост је утолико већа што чиним исто оно што је још у тринаестом столећу чинио Свети Сава, када је посетио и склопио пријатељство са калифом Великог Вавилона, односно Багдада, и султаном Великог Египта, односно Каира. Тиме је Свети Сава указао будућим поколењима православних хришћана да са муслиманима треба да граде мир, сарадњу и пријатељство“.
Ако се о светосављу као конкретном, историјски реализованом, а верски надахнутом покрету, па чак и о неким аспектима „Номоканона“ Светог Саве, може и треба аргументовано расправљати, ако је умесно договорно налазити најпримереније форме обележавања Савиндана у верски и национално мешовитим срединама, али без довођења у питање права српског народа да у својој држави негује светосавски аманет, који није само верски, ако је све то могуће и потребно, није могуће релативизовати злонамерну политизацију и инструментализацију светосавске проблематике зарад продубљивања данас и онако превелике верске и националне дистанце између паравославаца/Срба и муслимана/Бошњака.
Недопустиво је, и неморално, савинданску школску славу повезивати на било који начин са наводним настављањем геноцида над муслиманима/Бошњацима у Републици Српској и у Србији, како то чини, на пример, Енис Имамовић, посланик у Скупштини Србије са листе Сулејмана Угљанина („Бошњаци у Србији се и даље суочавају са озбиљним пријетњама геноцидом“).
То, једноставно, није истина, а комотно разбацивање квалификацијом „геноцида“ овакву лажну тврдњу чини моструозном.
Прозирно је и непоштено лицемерје, покудни мунафиклук, имати тобоже разумевања за повређени „сензибилитет“ православних хутбом имама Махића, а онда, заменом теза, већ у наредној реченици од њега направити жртву исламофобије у „Ересу“ и тражити од међународне заједнице да се коначно заинтересује за дискриминацију којој су наводно изложени муслимани/Бошњаци, како то чини реис-ул-улема Хусеин Кавазовић, који је и сâм једне недавне прилике довео светосавље у везу са фашизмом.
Може ли се мирне душе написати, како је то у „Санџакпресу“ (12.02.2011) учинио извесни Харис Исабеговић: “Сребреница, Лимска Долина, Сјеница, Буковица, Старчевиће – мало ли је геноцида над муслиманима извршено. На снази је тихи марш дискриминације у свиленим рукавицама, тихи геноцид над Бошњацима. Светосавизација муслимана Бошњака само је један дио тихог дискриминаторско-асимилаторског марша“, да би о Светом Сави закључио: „Дакле, ради се о особи која у вјери и традицији Бошњака и муслимана опћенито не представља никакву вриједност која им не припада“.
Зна ли уопште овај надобудни игнорант шта је традиција и шта је вредност? Казују ли о томе нешто стихови народног песника са почетка овог текста?
Осећа ли се овај Исабеговић потомком тога песника или Коџа Синан-паше, питање је наше.
У многим наумима и пословима Алија Изетбеговић баш и није био нарочито успешан, али у једном, њему можда и најважнијем пројекту, „исламизовању муслимана“, који би се могао назвати и њиховим исламистичким радикализовањем, изгледа да јесте, поприлично…
Треба ли да му на томе буду захвални?
Извор: Све о српској
