Пише: Владимир Димитријевић

У СТАЊУ НУЖНЕ ОДБРАНЕ

Владимир Владимирович Путин пажљиво бира руске историјске фигуре и мислиоце на које се у својим обраћањима граду и свету ( urbi et orbi ) позива. Кад помене Даилевског, Иљина, Берђајева, Гумиљова, Солжењицина, као и Петра Великог, он зна због чега то чини. Тако је, у свом обраћању нацији 21. фебруара 2023. године, парафразирао један исказ Петра Аркадијевича Столипина, човека који је, својевремено, рекао:“Држава је обавезна да – када је у опасности – доноси врло строге и искључиве законе како би се сачувала од распада. То је стање нужне одбране. Постоје судбински тренуци у животу државном када је државна надлежност изнад правне и када треба бирати између целовитости теорија и целовитости Отаџбине.“

Као да је сада изговорено. 

Иначе, Путин се позвао на Столипинову тезу када је објавио да Русија има историјско право да буде снажна, силна, моћна држава, што је код НАТО хистеричара опет изазвало - хистерију. (1)

КО ЈЕ БИО ПЕТАР АРКАДИЈЕВИЧ?

Јесен 1911. године завила је Русију у црно. Извесни Богров, један од многобројних револуционарних терориста, пуцао је у председника Савета министара Петра Аркадијевича Столипина и убио га. Столипин је убијен у Кијевској опери, када је представи присуствовао и Николај Други Романов. Пре но што је  пао, окренуо се, закрстио у правцу Николаја и рекао: „Нека га Бог чува!” Цар је био у једној од оперских ложа. Одмах се појавио да га народ види, и да зна да му се ништа није десило. Руски државник је, са почастима, био сахрањен на гробљу Кијево – Печерске Лавре.(1) 

Велика православна царевина остала је тако без онога који ју је могао препородити и зауставити све силније процесе растакања који су већ дубоко начели темеље преостатака Трећег Рима. Са Столипином се завршава епоха руске наде у могући препород и почиње апокалиптични сумрак из кога у октобру 1917. израњају искежене њушке бољшевичких превратника.

Столипин је у политику крочио у тешка времена. Многобројни социјални немири који су кулминирали револуцијом 1905. године били су свакодневица како велеградске, тако и сеоске руске стварности. Сељаштво, ослобођено кметства манифестом цара Александра Другог од 1861. године, живело је у тешком сиромаштву. Корумпирана државна бирократија била је глува за захтеве који су се пред њу постављали; православна вера – стуб и свод народне снаге – одбачена је од руских интелектуалаца окренутих Западу у име „прогреса” и „хуманизма”, тако да је интелигенција посматрала село само као погонско гориво будуће револуције која ће оборити цара и завести парламентарну демократију; сељаци су, дакле, били препуштени самима себи, разорном утицају алкохола и криминала свих врста. Иако слободни од кметских обавеза, они нису имали земљу коју би обрађивали. И даље су живели у сеоским општинама, које су све више постајале кочница развоју пољопривреде. Па ипак, ниједна од политичких струја у Русији тог времена не залаже се за аграрну реформу којом би се тај проблем решио на најбољи могући начин – стварањем јаких православних руских домаћинстава. Левица је сеоску општину – тај древни словенски облик заједничког живљења и својине – посматрала као прву фазу у процесу остварења социјализма; десница, пак, заступајући интересе крупних земљопоседника, није желела да се суочи с независним сељаком и његовим проблемима. У лавиринту оваквих противречја често је долазило до побуна, које су понекад крваво завршавале.

ЛИЦЕМ У ЛИЦЕ СА ПОБУНАМА

Столипин се са оваквим побунама суочио као губернатор гродњенски, а затим и саратовски. Кад год би дошло до побуне, он је сам ишао да преговара с народом, спречавајући тиме могућу интервенцију војске. С колико је вештине умео Столипин да се снађе у таквим сложеним околностима, показује и следећи случај. Након једне од буна, после вишечасовног убеђивања окупљених, Столипин успева да стиша њихов гнев и моли их да се мирно разиђу. Међутим, један од најгрлатијих народних трибуна, никако није пристајао на компромисе. Позивао је на наставак побуне. Тада је Столипин са себе скинуо ознаке губернаторског достојанства – шапку и плашт, предајући их у руке свом опоненту. Сељак се збунио и увидевши сву апсурдност свог „лидерства” одустао од даљег подбуњивања народа.

ЦАРСКИ ПОЗИВ

Након револуције 1905. цар Николај Други изволео је да се у Руску Царевину уведе парламент – Државна Дума. Прва дума, Дума 1905, била је рушилачка, и названа је „Дума народног гнева”; због деструктивне делатности, морала је брзо бити распуштена. Због талента и енергичности, баш у тим револуционарним данима, Столипин је позван у Петербург, где бива постављен за министра унутрашњих послова, а недуго затим и за председника Министарског савета. 

Кад му је у Царском Селу император све Русије понудио то место, Столипин се изговарао својим слабим знањима и вештином. Цар га је одвео пред једну икону и рекао: „Петре Аркадијевичу, ово је икона пред којом се стално молим. Хајде да се прекрстимо и да замолимо Господа да нам помогне у овом тешком, можда историјском, часу”. Цар је закрстио Столипина, загрлио га, целивао и поверио му дужност. И заиста, Господ је Столипиново доба обилно благословио: жетве су биле добре, храна јефтина, железнице изграђене, уведено бесплатно основно школовање. Зли Јуда Русије, Лењин, пенио је од беса, а Лаура и Пол Лафарг, Марксова кћи и зет, дигли су руку на себе, разочарани у будућност револуције (1909. године). 

Увидевши да после проливене крви у Русији више нема повратка на старо и да никакве државне полумере не могу помоћи угроженом националном организму да се опорави, Столипин од самог почетка своје делатности истиче три државна циља: 1. створити од сељака сопственика и домаћина; 2. сачувати Думу као облик народног представништва (као ватрени монархиста, говорио је: „Цару је било угодно да Русији подари представнички начин управљања, и ми га морамо сачувати”); 3. угушити дивље процесе револуције који су земљу већ једном довели на ивицу понора. Једном речју, прошлост моћне империје мора се стваралачки преобразити, али се са њом не сме раскинути.

ОТПОР СА ЛЕВА И СА ДЕСНА 

Од самог почетка велики реформатор суочава се са отпором и левице и деснице. Левици смета то што од сељака хоће да учини „капиталисте” и да заустави „пут у социјализам”; кадети и либерали тврде да ће аграрна реформа довести до друштвене беде невиђених размера; парламентаристи сматрају да он својим радом узима прерогативе који припадају Думи; десница вели да Столипин својим одлукама директно угрожава Цара и самодржавље; терористи свих боја прате га у стопу, пуцају на њега и бацају бомбе.

Али овај „песник државничког рада и државничког pathosa” како га је назвао В. Иванов, наставља са својом одлучном делатношћу, упркос сталним отпорима Думе. Дума је  и даље била пуна превратника. Други њен сазив распуштен је јер је било утврђено да социјалдемократски делегати припремају оружану побуну у Петербургу; 1917. ово тело игра главну улогу у свргавању цара Николаја  и предавању власти западном плаћенику Керенском. 

ЗАКОН О АГРАРНОЈ РЕФОРМИ 

Да би спречио политикантске манипулације у Скупштини, Столипин ју је привремено распустио и донео је Закон о аграрној реформи. Закон је почео одмах да се спроводи – од 1906. до 1910. године сељацима је подељено преко 3.200.000 десетина земље и формирано око 320.000 домаћинстава. Тих година страни аналитичари тврде да ће, ако се тај темпо привредног препорода Русије настави, Царевина бити најмоћнија држава на свету за свега десетак година. Чињенице то и показују: пред Први светски рат, године 1914, руско село производи 5960 милиона тона жита; гаји се 52 милиона грла стоке и 35 милиона грла коња.

Па ипак, Дума не престаје да се буни – десница из своје рачунџијске кратковидости, а левица јер јој се „револуционарно жури”: и леви и десни нападају сваки Столипинов потез. Они ангажују најбоље правнике да би ови „доказали” незаконитост његових поступака. Сваки председников иступ у Скупштини праћен је бурним полемикама. Наравно, Столипин се лавовски бори за своју визију, и отворено саопштава, народним представницима: „Слушајући те речи, које зову само на грабљење власти и анархију, те речи претње свима и свакоме, рећи ћу само једно: нећете нас уплашити!” Левици је одбрусио: „Вас не занимају национални интереси. Вама су потребни велики потреси, а нама ВЕЛИКА РУСИЈА”.

БОРБА ПРОТИВ ТЕРОРИЗМА

После 1905, тероризам у Русији узима невиђеног маха. Пуца се и пљачка на све стране (у то време Стаљин, по Лењиновој директиви, напада возове и убија државне службенике на Кавказу; то се звало „експропријација” и „обезбеђивање новца” за партијску благајну бољшевика). Декадентна интелектуална јавност, обескорењена и уморна од живота, углавном је на страни терориста. Адвокати се утркују да бране оптужене на политичким процесима, јер то доноси и славу и велике хонораре. Столипин енергично настоји да спречи безакоње. Запад, коме се васкрсавање донедавно уморне православне империје нимало не допада, оптужује Русију за „источњачки деспотизам”. Године 1909. француски новинар Гастон Дрио разговара са Столипином о овом проблему. Да би разбио илузије западних „пријатеља”, председник износи податке који сведоче о томе зашто је нужан ригорозни казнени поступак према терористима (од 1906. до 1908. анархисти и комунисти извршили 26268 атентата, убили 6091 човека, ранили 6000, а укупно је опљачкано пет милиона рубаља). „Зар при свему томе тражите од нас парламентаризам на европски начин?”, пита Столипин своје критичаре. „Наш пут није ни пут реакције, ни пут револуције, него постепено кретање напред у области економије, уз очување законитости и поретка, без кога је плодотворна делатност незамислива. Планирамо проширење железничке мреже, изградњу кредитних установа, повећање степена хигијене у народу, постављање трамваја по градовима и локалних пруга у провинцији”. Дрио је забележио овај домаћински одговор, али Запад је и даље одбијао да разуме Столипинове аргументе, а руски политичари нису хтели да приме „пророка са своје постојбине”.

Хитац из 1911, након десет неуспелих атентата, најзад је прекинуо један велики живот. Столипин, човек који је, верујући у Бога и држећи се предачких завета монархије желео да Русији подари нову снагу за њен духовно-политички преображај, пао је као жртва нововековног нихилизма оличеног у утопистичком пројекту тоталитарног комунистичког „раја на земљи”. Његов гроб који је, од 1960. до 1990. године лежао испод асфалта неке од совјетских „улица које воде у срећну будућност”, обновљен је, захваљујући ангажовању кијево-печерског подвижника оца Дамјана и групе кијевских новинара и рестауратора. Једноставан, црни крст, име и године земаљског живота.

РУСИЈА У ДОБА ЦАРА НИКОЛАЈА

За двадесет година владавине цара Николаја Другог Романова, становништво Русије увећало се са 125 на 175 милиона људи. Године 1897. национални доходак био је 1410 милиона златних рубаља, а 1913. је био 3417 милиона златних рубаља. Златне резерве су порасле са 687 на 2300 милиона. Род пшенице је 1890. године износио 32 милиона тона, а 1913. године 64 милиона. Производња бакра је порасла за 375 посто. Од 1914. до 1916. године изграђено је 2130 километара пруге. Чак је и Лењин морао да призна да је Русија с краја ХIХ и почетка ХХ века имала најбржу стопу индустријског развоја у свету.

Још за време царице Катарине Друге уведен је, први у свету, закон који је забрањивао ноћни рад жена и деце. Године 1912. уведено је обавезно социјално осигурање за раднике. Председник САД Тафт том приликом је изјавио: „Ваш император је увео радничке законе савршеније од оних којима се у садашње време диче демократске државе”.

Стање у образовању такође се побољшавало. Године 1908. уведен је закон о обавезном основном школовању којим је предвиђено да се неписменост уклони до 1928. године. До 1913. било је 130 хиљада школа, а буџет за школство је наредне године, десетоструко увећан, износио 400 милиона рубаља.

Према подацима совјетске статистике, објављеним 1920. године, 86% младих од 16 до 20. године знало је да чита и пише. Све је то припремила царска Русија. У књизи Американца Мориса Фридберга „Руска класика у совјетском омоту” пише да је 1913. Русија по издаваштву друга у свету, са 34 хиљаде наслова у 109 милиона примерака годишње.

Године 1916, у рукама сељака налазило се 88,1 милион хектара земље, у рукама племства 26,6 милиона хектара, а Црква је била власник 250 хиљада хектара.

Аграрном реформом коју је 1906. спровео Столипин, сваки сељак је могао да изађе из сеоске општине и да добије земљу у лично власништво. Цар Александар Трећи основао је Аграрну банку која је сељацима омогућавала да откупљују земљу од племића, дајући им зајмове на 50 година, уз камату од 2%. До Првог светског рата, Сибир је населило 4,5 милиона сељака. Земља у Сибиру била је јефтина. Цене превоза сељачких породица до Сибира биле су субвенционисане: породица са 640 кила терета бивала је вожена по цени од 24 рубље уместо званичне, око 230 рубаља. Сељаци су превожени у топлим и чистим вагонима; Стаљин је „кулаке” у логоре слао у леденим вагонима, као стоку.

Од почетка владавине цара Николаја до 1910. било је подигнуто 345 болница.

Едмон Тери, уредник француског часописа „L’Economiste Europeen”, је у књизи „Економски преображај у Русији” написао да, ако економски развој европских народа буде исти од 1912. до 1950. какав је био од 1900. до 1912, Русија ће бити најјача држава Европе. У то време, Пол Валери је писао: „Три су чуда светске историје: античка Грчка, италијанска ренесанса и Руска Империја”.

Какав је био однос према политичким кажњеницима? Лењин, у сибирском прогонству, има кућу, полицији се јавља једном седмично, носи лично наоружање, добија пошту и штампу. Лењин, Стаљин, Троцки, који су робијали у доба царске Русије, преживели су тамницу и извели револуцију. Лењин, Стаљин, Троцки и слични њима побили су на милионе невиних. 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА 

Русија је, као и у доба Столипина, опет на удару Запада који жели да је спречи да буде велика сила и има за циљ да је заувек раскомада. (3) 

Ипак, то не иде тако лако, и Путин је свим НАТО фантазерима ставио до знања да се у  такав развој догађаја не уздају. Уосталом, Владимир Владимирович је научио лекције из потреса који су сломили царску Русију 1917. године, а зна и разлоге због којих је Запад финансирао терористе, маскиране у борце за социјалну правду, и зна због чега НАТО канцер и данас пушта своје метастатичке пипке да би разорио руски народ и државу.

Зато ће Путин, свим силама, као некад Столипин, спречавати велике унутрашње потресе јер му треба Велика Русија.  У томе га руски народ подржава. 

УПУТНИЦЕ: 
    
1.    https://www.washingtonpost.com/world/2023/02/21/putin-speech-war-ukraine-nuclear/
2.    https://www.youtube.com/watch?v=XUajMY3Elow&ab_channel=HistoryClub
3.    https://rt.rs/opinion/slobodan-antonic-politikolog/20167-slobodan-antonic-rusija-pobeda/

Више текстова Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда