Пише: Зоран Миливојевић
Прву годишњицу рата у Украјини обележава његов брутални наставак без изгледа да се ствари у догледно време помере према другим опцијама. Уосталом када једном велика сила употреби конкретну војну моћ онда то неизоставно постаје глобална брига и изазов.
То уверљиво доказује стање на терену, али и чињеница да су ратни циљеви главних учесника Русије и САД давно прешли границе Украјине тако да њихова реализација у глобалном контексту добија на замаху, а битка за доминацију у новом светском поретку који се овим ратом обликује, постаје стратешки циљ сваке од страна. Тачније САД на челу трансатлантске заједнице настоје да очувају глобалну супрематију на својој либерално-демократској доктрини док Русија уз прећутно „разумевање” одређеног дела света (Кина, Африка, Залив, Латинска Америка, добар део Азије) жели то да оспори ослонцем на већ постојећу мултиполарност као будућег темеља нових савремених међународних односа.
Шта иде у прилог оваквој оцени? Најпре одлучност да се победи у рату. Отуда апсолутна политичко-економска доминација и даље јачање војног фактора у бити супротстављених страна. Ратна машинерија и њена употреба константно расту тако што се обе стране наглашено оријентишу на јачање ратних ресурса и политика, како у материјалном (оружје, муниција, опрема, итд.), тако и развојно-стратешком погледу кроз јачање ратних елемената привреде и војноиндустријских комплекса чему се приклонила и ЕУ. То уосталом доказује и доминирајућа позиција НАТО-а у трансатлантској заједници, као главног интегративног и стратешко-политички оперативног фактора.
Надаље чињеница о руској виталности која се манифестовала отпором према санкцијама на глобалном плану тако да се њени ефекти нису у жељеној мери остварили. Наиме, санкциони круг на спољном плану у глобалном смислу се није ширио. Основно првобитно језгро са САД, Канадом, Великом Британијом, ЕУ, Јапаном, Ј. Корејом и Аустралијом се у години рата није ширило. Важан део света изван овог језгра је остао ближи расплету и новом поретку који би карактерисала мултиполарност и није у том контексту поштовао санкционе норме и захтеве. У том смислу су и последице изолације Русије биле мање ефектне, посебно имајући у виду и чињеницу да је власт са председником Путином на челу остала стабилна.
Најзад веома важно не и једино, рат је ојачао односе на релацији Москва–Пекинг и тиме подигао на виши ниво кохезију овог ривалског тандема и његових следбеника према Западу. То јасно потврђује изјава од пре месец-два генералног секретара НАТО-а господина Столтенберга, дата у вези са ратом у Украјини, која је у суштини и потврда става западне алијансе да „Русија и Кина угрожавају светски поредак који је успоставио Запад”. Његова недавна посета Јапану и Јужној Кореји са порукама и позивима пацифичким и азијским земљама да се прикључе западној алијанси у сукобу са Русијом и Кином најбоље одсликава стратешке дилеме и проблеме запада око будућег одвијања, ефеката и могућег расплета украјинског рата са глобалним значењем. Додатни проблем су актуелно стање на фронту и способност саме Украјине да издржи на војном (људство, ресурси и др.) и унутрашњополитичком плану, независно од дотура оружја и новца са запада.
Нашем региону, са Србијом у центру, са ратом у Украјини значајно је порасла цена. Његовим извесним продужењем и продубљењем ривалитета великих та цена додатно расте заједно са нервозом око остваривања стратешких циљева обе стране. Вашингтон, којем на крају ипак следи расправа са Москвом, жели да регион, решавањем заосталих питања и потпуним обухватом, изузме из тога. Тако треба гледати на нову динамику око КиМ, притиске око односа са Русијом (и Кином), рокове (ова година) и везивања за актуелне администрације у САД и ЕУ којима идуће године истичу мандати. Није случајно што је и руска страна последњих дана нагло подигла динамику деловања. У таквим околностима и цена српског става са доминантним државним, националним интересом и независним принципијелним постављањем, а са одлучношћу да се то брани, такође расте. Нема сумње да претње, притисци и покушаји наметања решења само јачају такав српски став и одлучност да се он додатно брани. На њега, дакле треба рачунати без обзира на све изазове наставка рата, нервозу и циљеве великих.
Извор: Политика
