Пише директор, Владимир Пребирачевић, Српско-руског центра “Мајак”
Прва година специјалне војне операције руске војске у Украјини је прошла. После ових годину дана видимо у ком правцу иде не само операција руске војске него у ком правцу се креће цео свет јер је све узрочно последично кренуло баш пре годину дана неким својим темпом.
Русија је пре годину дана дефинитивно раскрстила са поверењем у колективни запад и могућност постојања партнерског односа који би био колико толико равноправан. Колективни запад под вођством САД-а а плаштом НАТО-а као доминантног фактора не трпи равноправност као ни било какво противљење, размишљање или својеглавост. Не трпи ничију слободу као ни независност. Једино им одговара безпоговорно подчињавање јер америчка интересна зона је читава планета и нико нема права у својој сопственој земљи већа од њих.
Многима се то нимало не свиђа али се нису одважили на неки драстичнији и нагли корак против. Русија је та која је из заштите својих егзистенцијалних интереса кренула у овај геополитички цунами који је за само годину дана ставио ван снаге многе међудржавне споразуме који су се преговарали и договарали деценијама али све са нотом да Русија нешто треба и мора док запад може како хоће.
Паралелно са разним споразумима, протоколима и деклерацијама падају у воду и неке круцијалне ствари које се тичу колективне безбедности, светске трговине као и глобалног платног промета са посебним нагласком на дедоларизацију која је неповратно започела. Дедоларизација је један од најважнијих процеса који су почели да се одвијају у светској трговини тако да ће временом све мање простора остајати САД-у да бесомучним штампањем долара покрива своје огромне дефиците и не зајажљиву жељу за глобалном моћи коју насилнички манифестују цео двадесети и цео квартал 21. века.
Многи НАТО душебрижници покушавају да створе наратив да се руска војска обрукала, да за годину дана није постигла ништа од зацртаних циљева, како их је украјинска војска победила где год је стигла, како је цео свет против Русије и како је Русија изолована и да ће њеним лидерима судити после неминовног пораза који тако храбро најављују са разних говорница и медија које строго контролишу.
Реалност је мало другачија али им та реалност никако не одговара да се чује и разуме на западу где се становништву уопште не свиђа ситуација да су им рате кредита поскупеле, да им је инфлација већа него што је икада била од Другог светског рата те да им виси претња ратом изнад главе иако немају ништа са ситуацијом у Украјини нит их реално брига.
Украјина је за ових годину дана бесповратно остала без четири области: Луганск, Доњецк, Херсон и Запорожјекоје су у саставу Руске Федерације а које ће се и територијално комплетирати у блиском времену у саставу Руске Федерације како то тактички услови на терену буду дозвољавали. Украјинска војска али и комплетна држава су девастирани а при том су се за ових годину дана толико задужили да неће моћи да врате та средства за наредних 50 година а рат још није готов. Замислите да су САД и Европа уложили трећину тих средстава у украјинску привреду како би за целу источну Европу то имало позитивних ефеката и како никоме не би падало на памет да се бави прогонима руско језичног становништва са истока Украјине. Све би било као из бајке али зато што то и јесте једна нереална бајка. Реалност је рат, корупција, уништење, задужење, ропство, геноцид, злочини, масакри и све несреће које могу да се догоде у оваквој ситуацији. Никоме није био довољан пример како је прошла бивша Југославија и како је и после тридесет година тешко достићи европске стандарде у земљама које су настале након рта и распада СФРЈ иако је по много чему тада била испред половине даншњих чланица Европске Уније. Ништа нису научили у Украјини и сада имају веће разарање него што су могли и замислити и нико не позива на мир и на крај рата.
Крај ће свакако доћи али тек кад Русија стрпљиво оствари све своје прокламоване циљеве у то нико не треба да има ни најмање сумње.
Демилитаризација Украјине је у пуном јеку и то се може видети по броју жртава које Украјина трпи а која се мери у неколико стотина хиљада погинулих и рањених.Западне процене (читај оптимистичке) су да има око 200 000 погинулих и 450 000 рањених са украјинске стране, што савршено оправдава константну присилну мобилизацију која се врши у Украјини уз избеглиштво скоро 12 милиона становника и на исток и на запад. Уз демилитаризацију Украјине паралелно иде и демилитаризација Европе јер је Европа суочена са озбиљно смањеним капацитетом резерви наоружања и муниције које је константно испоручивала Украјини и који су или потрошени или уништени за ових годину дана,
Денацификација је још један циљ који је прокламован и такође је у пуном јеку у Украјини јер управо они који су задојени том идеологијом највише и гину у првим редовима и рововима али и многи други широм света сличних размишљања који су похрлили у рат како би убијали Русе као и њима идеолошки блиски претци који су такође јуришали на Русију у жељи за њиховим богатствима и пространствима. Судбина која их чека је иста као и у свим предходним случајевима. Многи од њих ће завршити у плодној руској земљи као још један лош пример аспирација према нечему што никада ни по коју цену не може бити њихово.
Нова геополитичка карта ће у будућем времену изгледати другачије него данас. Сукоб који се догађа у Украјини довешће Русију у близину Европске Уније а само од запада зависи колико близу ће то бити. У времену које је пред нама многе друге области ће постати део Русије : Одеска, Николајевска, Харковска, Черниговска, Сумска, Дњепарска, Полтавска што значи да ратна дејства неће тако брзо да се заврше али и да се са односиима Европе и Русије за сада завршило док се ове моје тврдње не остваре након чега би се правила нека нова Јалта и када би односи могли да се ресетују и да се крене у неком новом правцу сарадње, обостраног поштовању интересаи безбедности. Свет би могао да буде праведније место за живот оних који преживе ово лудило и необуздану жељу запада за доминацијом по сваку цену.
Извор: Мајак
