Пишу: Зоран Чворивић и Владимир Димитрјевић

НИЈЕ ПОТРЕБНА ИДЕОЛОГИЈА, НЕГО НАРАТИВ

Упркос „авиони – камиони“ убрзања на „путу напретка“, Србија је мртвачки укочена. Никаквог живота, никакве динамике, иако се о животу и динамици стално говори. Зашто је тако? 

Бојан Ковачевић, у свом огледу „Полис и пролазност“, каже:“Тиранин нема никакву идеологију иза које би људи сакрили своје страхове од живота и историје. Уместо тога ту је нека досадна серија са њим у главној улози која се по цео дан емитује са телевизијских екрана. Серија нема никакав заплет, радњу, обрте. Оне турске или шпанске љубавне, које развесељавају и растужују усамљене људе, неупоредиво су маштовитије. Нема у тираниновим наступима ни јунака, ни приче. Он се ту прво нешто бесрамно хвалише, па онда лажно тугује, љути се, брине, на крају слави. У свему томе нема ни трунчице дара. Та његова серија неодољиво подсећа на оне телевизијске емисије које уживо преносе како људи затворени у куће са двориштем и базеном перу зубе, свађају се, љубе, иду у тоалет, имају сексуалне односе, нешто досадно брбљају, спавају, буде се, једу“.(1,71)

Па ипак, точак се котрља. Мртвачки досадан ријалити нас заиста умртвљује.  
    
ШТА КАЖЕ ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА 

Пошто један угледан руски научник ( Олег Јановски ) тврди да више нису битне идеологије, него наративи, питали смо популарну вештачку интелигенцију, намењену ћаскању ( chat.openai.com ) да нам, у песми, каже нешто о Александру Вучићу. Добили смо једну класичну похвалу и један хаику, за мање од минут. 
КЛАСИКА: A leader of the nation old,/ With visions bold and stories told,/ Of a future bright and prosperous,/ For his people and land he trust.//With charisma and a voice of strong,/ He leads the way and rights the wrong,/ And his methods may be tough,/ He fights for peace and progress, that’s engouh.//He faces challenges with a steady hand,/ And though his critics may take a stand,/ His supporters see the greater good, / And stand behind him, as they should.//So here’s to Vucic, a man of might,/ With visions for a better future bright,/ And thoguh road ahead, maybe tough,/ He’ll lead the way, with his head high and rough.

ХАИКУ: Vucic leads with might/ Strength and determination/ Serbia rises high.  

На питање – да ли ово значи да вештачка интелигенција размишља англосаксонски? – одговор би могао бити ДА.

Ипак, да бацимо поглед на ставове овог миљеника вештачке интелигенције. 

НАСТУП У СКУШТИНИ – КОНАЧНИ ДОКАЗ

Александар Вучић је 3. марта 2023. године у Скупштини Србије дао најцеловитију и најконсеквентнију апологију политичког наслеђа Милана Обреновића. Такву апологију није успео да, својевремено, понудио ни Радош Љушић, који је 2014. године рекао:“Паметније је једном клекнути пред јачим пре пораза и сулудог крвопролића, него дуго, понизно и болно клечати после пораза. Многи неосновано тврде да су нас порази ојачали, ја, пак, мислим, да су нас сасвим уназадили. Ми смо данас народ са три слабашне државе, немоћне и скоро у свему зависне од других. Ми још не можемо да досегнемо, у међународним односима, достојанство Краљевине Србије из 1914. године! А где је тек Русија? Туку нас, Русе и Србе, на исти начин, на истом терену, у Украјини и на Космету, језгрима наших средњовековних држава. Ето шта је нама наша борба дала и где су нас довеле демографске и остале катастрофе из 19. и 20. века, проистекле из ратова, дакле и Првог светског рата. Отуда мој вапај за Видовданима мудрости, а не за Видовданима храбрости. Младобосански атентатори никада нису размишљали о последицама које може изазвати Видовдански атентат. Ти младићи постали су свесни последица свог чина тек на суђењу, али тада је све већ било касно. И та неопрезност је сулуда и неодговорна.“(2)

А Вучић је отишао и даље, и дубље.

БИТИ КОЛОНИЈА – ТО ЈЕ ЦИЉ

Укратко, према Вучићу врхунац српске политике је неоколонијални статус у који је Србију довео Милан Обреновић. Ослобађање од таквог понижавајућег статуса, кроз Царински рат који је Србија повела 1906. против Аустроугарске, изазвало је, према Вучићу, ни мање ни више него Анексиону кризу, Балканске ратове и Први светски рат (Вучићев одговор посланику Двери Ивану Костићу). Једном речју, за анексију БиХ и Први светски рат криви су радикали, краљ Петар Карађорђевић, "црнорукци", "младобосанци" и ко зна још ко, али не и западни империјализам оличен у Аустроугарској. Тумачећи тако историју, Вучић заправо исцртава лик будућег просечног Србина који је прихватљив Западу. То највећма подсећа на бугарске политичаре из 1914. и 1941., који раде по систему "вежи коња где ти газда каже". Као што није случајно што су Латинка Перовић и хрватски историографи сав труд уложили да оклеветају Николу Пашића, тако није случајно што вазал Вучић криви радикале, црнорукце и Принципа за Први светски рат.(3)

Данашња Вучићева апологија аустрофилске, вазалне, србијанске (антиинтегралистичке) и антируске политике Милана Обреновића и ондашњих "напредњака" у Народној скупштини Републике Србије очекивана је ( један од писаца ових редова је на њих указивао од 2012. посредством текстова објављиваних на угашеној српској страници Фонда стратешке културе) и закономерна последица чињенице да је данашње "напредњаке" формирао Вашингтон и Брисел, како би издејствовао изгласавање Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ. Споразум о стабилизацији и придруживању доводи Србију у политичку и економску зависност од колективног Запада и директно спречава било какве српске интеграције, на начин као што је то учињено  срамном тзв. Тајном конвенцијом са Аустроугарском од 1881. и колонијалним Трговинским споразумом са Аустроугарском од 1881. године. Ове споразуме је кнез Милан Обреновић закључио како би од Беча добио заштиту својих и династичких интереса. Заузврат је учинио све како би спречио српске интеграције (спречавање било какве националне акције из Србије према српској Босни и Херцеговини и сукоб са двором на Цетињу) и ослабио утицај Русије на Балкану (прогон радикала и покретање рата против Кнежевине Бугарске због њеног уједињења са Источном Румелијом). Следствено, треба очекивати да ће Вучић потписати француско-немачки споразум, који ће обезбедити сагласност 4 чланице НАТО, које до сада нису признале тзв. Косово, за улазак тзв. Косова у НАТО и сагласност 5 чланица ЕУ за додељивање тзв. Косову статуса кандидата за чланство у ЕУ. Након тога ће  се наметнути питање чланства Србије у НАТО, под оправдање заштите националних интереса  у оквиру евроатлантских интеграција. После скидања с дневног реда косовског питања, Вучић ће Западу служити као средство притиска на руководство Републике Српске да прихвати захтеве Запада за уставну трансформацију БиХ. Истовремено, србијански уместо свесрпског културног и политичког модела постаће све доминантнији у јавном животу Србије, будући да је Западу и у 19. веку и данас задатак број један спречавање формирања велике државне формације балканских "малих Руса". Жртвовањем националних интереса купује се лична и имовинска заштита од стране Запада. Ти је радио Милан Обреновић, то данас на драстичнији начин ради Александар Вучић (будући да је аморални изданак једног атеистичког и у идеолошком смислу синкретистичког покрета).

Пошто је велеиздаја одавно припремљена, довођењем Србије у политичку, безбедоносну и економску зависност од Запада, професионалном и моралном деградацијом, за супротстављање брижљиво припреманом и одавном покренутом велеиздајничком делу потребна је надчовечанска снага и мобилизација, која далеко превазилази садашњи морални капацитет српског народа и надилази његове кадровске способности и политичке видике. Међутим, оно што је човеку немогуће, Богу је могуће. Тако је било 1804., 1815., 1912., 1914. У оваквим пресудним националним моментима, а овај се чији најпресуднији, постаје у нашој земаљској немоћи као дан јасно да се силни непријатељ може победити, како је говорио Св. владика Николај, само врлином, а не вештином. Пошто је у српској политици све одавно одвећ јасно, за оне који хоће да виде, тумачења налик овим постајаће излишна...

Вучић никада ништа случајно не говори. Тиме што је  у Народној скупштини изнео лажну оптужбу да руска држава помаже једну српску опозициону патриотску странку (Српски покрет "Двери"), Вучић је поручио да је наступило време у коме ће српске патриоте бити оптуживани да су руски шпијуни, поручивши истовремено Кремљу да он, за разлику тобож од Русије, никада није примао и помагао Наваљног. Ова друга порука показује, више од било чега другог, његов оправдани страх од неизвесности коју доносе будуће одлуке.

По ко је овај човек? Какав је његов нихилистички потенцијал? 

СТВАРНО, КО ЈЕ ОВАЈ ЧОВЕК? 

Као што пише Бојан Ковачевић – на власти је тиранин који мрзи и презире приче, a довели су га на ту исту власт ледени странци пуни похлепе и домаћи јадници, који су веровали Титу и Милошевићу:“Слобода избора, обрти, трагедије, смелост, јунаштво, одувек су му били страни. Он сам никада није могао да постане јунак приче./.../ Тиранин сам не одлучује ни о чему важном за полис. Спонтаност, ризик, слободан избор, испуњавају га језовитим страхом. Најважније одлуке о макроекономској политици пренео је на светске финансијске организације и њихове београдске чиновнике. Вођење спољне политике ставио је у службу очувања своје неконтролисане моћи. /.../ Не залеће се у ризик избора једне од добро образложених алтернатива./.../ Његова једина брига је како да задржи место управника несрећне и слуђене колоније. Како победити на изборима? Како понизити и уклонити политичке непријатеље? Ни ту, међутим, ништа не препушта случају. Каприциозну Фортуну његове силеџије закључале су и сакриле у некој мрачној пећини на Авали. Стручњаци за социјалну психологију, мерачи популарности, математичари статистичари, за њега свакодневно израчунавају најбоље потезе. Он их механички следи. Оно људско, спонтано, што жели добро, а ипак погреши и пропада, што сања и снове смелошћу и памећу оставрује, протерано је из тираниновог света.“(1, 70)

Они људи који су ишли за својим идеалима њему су најмање потребни, и он свим силама настоји да их упрља, да нико не би био другачији, да не би било алтернативе. Нико, осим њега и његових измећара, ограничених, алавих и спремних на сваку неподопштину, не сме да постоји. Он се Србији свети за своју младост штребера који не зна да прича вицеве, и коме се нико не радује:“Вероватно би се сви момци на новобеоградском терену уз ругање дуго смејали тиранину да је као петнаестогодишњи клинац пред њих изнео своје планове. Не би он ни тада бранио свој потмули сан смелошћу, памећу, неким духовитим одговором. Не би се за њега ни потукао. Вероватно би само однео кући лопту да момци немају са чим да играју. Очи би му биле пуне суза и мржње“. (1,71)
И – „његов једини циљ је да београдске Сизифе остави у долини. „Камен вас је заувек победио“, узвикује тај простак сваки дан.“( 1,75)

Зато са њим нема и не може бити компромиса. 

ОДЛУЧНО СЕ ОДРЕЋИ 

Како се супротставити издајнику који је, у души, издао све и свја? Пре било какве политичке борбе, потребно је религиозно – метафизичко одрицање од свега што он представља. Са издајом не може бити компромиса. Не може се бити „издајничић“. Зато је сасвим у праву свештеник Јован Пламенац, који нас подсећа да су Вучића на власт довели странци којима нису потребне наше институције, нити наш Устав, него уцењени празнодушник којим могу да манипулишу. Знали су да Срби неће прихватити другосрбијански наратив, па су нашли Искариота који глуми Назарећанина. И почело је. ЊЕГОВ ПРАВИ РЕЗУЛТАТ ЈЕ 750 ХИЉАДА ЉУДИ У СРБИЈИ МАЊЕ 2022. НЕГО НА ПОПИСУ 2011. ГОДИНЕ. 

Али, како рече Пламенац, Вучић није сам. Њега прате квазиродољуби који се праве да не знају шта Вучић ради и шта спрема, него, углавном из крајње лукративних разлога, виде у њему онога ко заварава Запад, а ради за Русију и  нас. Време таквих замлаћивања је прошло, и мора се, из корена, раскинути са лажју – „не живети у лажи“, како би рекао Солжењицин. И то треба да знају сви које Пламенац јасно означава – „они који чине његову власт, од њених полуга до шрафова; власници и уредници медија са којих се он не скида као што се не скида ни сва та булумента његових удворица; они који или побочно заташкавају његова непочинства или их прећуткују, а у прилици су да на њих укажу; па и они који јавно говоре о његовим непочинствима не именујући њега као починиоца…, све до јан-хусовске невине простоте која прилаже свој нарамак дрва на ломачу српског народа, каквих су крцате легије његових гласача.“(4)

Сви који врлудају кроз живот избегавајући личну жртву суочавају се са часом Истине, мада је, по Пламенцу, „много разлога због којих људи подржавају Вучића: од политичких до осјећаја стида оних којима је он или његов режим нешто помогао у животу ако му не узврате./.../ Вучић је продро и у Српску православну цркву убризгавајући у њу отров своје мисије.“(4)

Речи више не вреде. Певање песмица не решава проблем. Пламенац је јасан:“Косово, себе, своју породицу и свој народ можемо спасити само личним непристајањем на пропаст, непристајањем из којег узраста лични отпор. До спасоносног отпора доћи ћемо једино кроз поправљање самог себе./.../И само одрицањем од Вучића и дјела његових, као на крштењу, можемо изаћи на пут спасења свога рода и отаџбине. Ма колико велика била жртва то одрицање…“(4)
Неће нам, у борби за Завет, помоћи никаква интелигенција. Ни природна, ни  вештачка. Може нам помоћи само Бог Правде, Коме пева наша химна. То јест, како је то јасно рекао Свети владика Николај, неће нам помоћи вештина, него врлина. Све остало је самозаваравање. 

УПУТНИЦЕ ( 5.2.2023. ГОДИНЕ )

1.    Бојан Ковачевић: О полису и пролазности, Људи говоре 41-42/ 2022. 
2.    https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:526449-Rados-Ljusic-Vucelicu-moj-nacionalizam-nije-lazan
3.    У 1:12:48 минуту Вучић говори о Царинском рату са Аустроугарском и окривљује Србију за Анексиону кризу, Балканске ратове и Први светски рат.
( Narodna skupština Republike Srbije | Sednice Narodne skupštine; www.parlament.gov.rs/prenosi/sednice-narodne-skupstine.2083.html )
4.    https://srbin.info/pocetna/aktuelno/otac-jovan-plamenac-samo-odricanjem-od-vucica-kao-na-krstenju-mozemo-do-spasenja/

Више текстова Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда