Пише: Драгомир Анђелковић, Нови Стандард
Када је Александар Македонски изложио својим доглавницима да намерава да прихвати (подстакне) Амонове свештенике из Египта да га прогласе богом, нашли су се они који су имали храбрости да му због тога приговоре. Њима је македонски цар одговорио на начин који много говори о прагматизму и безочности моћника, те је у том погледу релевантан и за наше доба.
И данас се неретко чује да је Александар Велики, утонувши у моћ, изгубио осећање за реалност; тј. да је скоро па полудео. Истина је другачија: поступао је сврсисходно и промишљено у складу са својим интересима. Само је ниво тога био толики да је многима у његово време деловало да са њим нешто није у реду, тј. да нормалан човек не може, чак ни из користољубља, да иде толико далеко у гажењу чињеница, правде, морала, осећања других.
„Бог“ који лаже
Па шта је Александар Македонски рекао Грцима и Македонцима – који у доба у коме је живео још нису могли да прихвате да се, што је већ било својствено истоку (а после њега ће полако постати присутно и на западу), владар усуди да успостави сопствени божански култ – а имали су храбрости да му опонирају због планираних (светогрдних) поступака? „Ратови зависе од славе и често та лаж, у коју (људи) поверују, постаје истина“. Другим речима, ко друге убеди у оно што му користи, много чешће побеђује. За то је, како је приметио један надалеко чувени Немац, много корисније пласирање великих него малих лажи. Јер пре ће неко критички преиспитати малу лаж, него ствар толико грандиозну да би се мало ко усудио да је изговори уколико није истинита.
То све зна и Александар Вучић, који одлично познаје пропагандне и манипулативне технике од антике до савременог доба. Стога, у овим данима који су уследили после седнице Скупштине, коју је власт водила на начин који подсећа на класичне ауторитарне системе са квазипарламентаризмом, режимски гласноговорници тврде да патриотска опозиција и страни фактори делују на начин који води губитку Косова и Метохије, а власт на челу са лидером СНС-а, „сама против свих њих“, брани свету српску земљу храбро и непоколебљиво.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) February 8, 2023
Фактичко признање
Сви који хоће да виде и који нису потпуно хипнотисани режимском пропагандом (у мери да више не могу нормално да расуђују) схватају шта је суштина немачко-француско-америчког плана. Њу чини фактично признање Косова од стране матичне државе. Али као што је увек случај када је намера да друга страна буде преварена (ради се о српској јавности, а не о кооперативној власти), ствари се у почетку представљају горе него што јесу, како би и најмањи уступци деловали као велика добит.
Тако се грађанима Србије сада намеће да водећи фактори Запада од нас траже да прихватимо да Косово уђе у УН; штавише и да га де јуре признамо. Заправо није тако (нећу о томе шире писати у овом тексту јер је на ту тему на Новом Стандарду већ било више текстова). Како са недавно омакло Стејт департменту: Американци су задовољни да Србија прихвати нормализацију односа са својом сецесионистичком покрајином која би могла да се тумачи као де фацто признање. А УН и формално признање доћи ће на ред касније. Уосталом, Швајцарска све до почетка 21. века није била чланица УН, а нема сумње да је вековима била независна држава.
Све то није тајна за Вучића који са Вашингтоном јавно и – још више – тајно договора косовску стратегију. Зато сада пласира лаж да је другачије, како би онда, после богзна каквих „успеха“, могао косовску капитулацију да прикаже као победу. Он је и у Скупштини рекао да ни по коју цену неће пристати да Косово уђе у УН, а после је „пркосно“ поручио Албанцима и њиховим менторима да само могу да сањају о признању.
Добар, лош, зао
Пошто све то нико за сада стварно и не тражи од Србије, а Вучић није рекао да НАТО отимачима неће дати оно што уистину траже, јасно је да припрема јавност за протурање овог последњег. А да би лакше обавио посао, прибегава старом рецепту приказивања себе као жртве. Он је, као непоколебљив у одбрани националних интереса, и због тога на њега кидишу они који би да их прождеру. При томе се као национални интерес представља оно што је његово најгрубље гажење, а као његово угрожавање оно што је покушај његове одбране, тј. спречавање власти да га ради сопственог опстанка жртвује.
У складу са тим чујемо трагикомичне поруке да „део опозиције, потпомогнут страним фактором, планира насилно преузимање власти, и да највећи коалициони партнер СНС-а седи на две столице флертујући са онима који желе да дестабилизују Србију и врате је у прошлост.“ Срећом ту су напредњаци, предвођени Вучићем, да бране Србију. Они су спремни да изађу на изборно поље и да се скоро па голоруки (нема везе што директно или уз помоћ тајкуна који су им блиски контролишу скоро па све ресурсе Србије) суоче са опаким непријатељима и лажним пријатељима.
Битка ће бити љута, али „јуначки“ властодршци не сумњају у њен исход. Како каже Весић, разрађујући Вучићеве мисли и угађајући његовом напаћеном срцу: „Сигуран сам да ће грађани и овог пута дати најубедљивије поверење државотворној политици председника Вучића која једина гарантује наставак економског раста и заштиту Устава Србије, а посебно дела Устава који Косово и Метохију дефинише као саставни и неотуђиви део Србије“.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) February 6, 2023
Чему избори?
Фасцинантно. Вучић не крије да је спреман да уз извесне корекције прихвати француско-немачко-амерички план, који подразумева најгрубље гашење Устава Србије и одрицање од Косова и Метохије, а СНС се спрема на изборе како би, наводно, бранио Устав и Косово. Да ово може да види Александар Македонски, толико би био збуњен због своје пропагандне неразвијености, да можда до краја не би ни схватио о чему се ради. Можда би резигниран и признао да није бог. Опет, челници тоталитарних режима 20. века све би добро разумели, али би се, макар били и бољшевички атеисти, вероватно прекрстили због постмодерних домета пропагандне безочности.
Толико о њој. На крају још само да видимо зашто СНС естаблишмент прича о изборима. То чини из два разлога. Прво, да проба да заплаши оне који са њим шурују али се колебају да ли да га подрже у ономе што би отворено спадало у домен велеиздаје. Не због патриотизма, већ услед страха од последица. Јер није лако – чак ни онима који су склони разним мутним комбинацијама – да учествују у отвореној издаји. Поготово у ситуацији када је, као што је случај са СПС-ом, њихово бирачко тело, заједно са нижим и средњим слојевима у партији, врло осетљиво када се ради о нарушавању територијалног интегритета Србије.
Други разлог је чишћење Парламента од оних који би се ту супротстављали косовској издаји. Ту се већ ради о организовању избора, а не о блефирању. Они би били спроведени уз сва могућа намештања у духу некадашњих америчких Гладио операција, а у тој игри Вучић би имао отворену подршку водећих држава ЕУ и САД. Ти врли, демократији „посвећени“ западњаци, помагали би му да одигра прљави изборни плес на начин да они који су спремни да гурају промену Устава, фактичко признање Косова и све друго што је угодно НАТО ушима, добију огромну већину.
Политичка перверзија
Учешће у парламенту иоле (напола или четвртином, а камоли у целини) националних фактора било би или потпуно онемогућено или сведено на најмању могућу меру. А СПС би био до краја укроћен (што врх те странке већ сада сигурно јесте и спреман је да у свему следи Вучића). Онда би СНС, у коалицији са Ђиласовом партијом, који би на изборима био надуван (као што је СНС то много пута радио са оним ко му привремено треба) кренуо да на „институционални“ начин решава косовско питање, а стерилну опозицију би му чинио СПС, по задатку избачен из власти, држећи се под руку са неком квазипатриотском екипом која би била пуштена у Парламент.
Наравно, отпор би се прелио на улице. Но, репресијом коју би домаћи и западни медији представљали као легитимну борбу против „хулигана“ и разним допунским механизмима испирања мозгова и уцена, режим би пробао да максимално умањи и обузда противљење косовској издаји. При чему би, да то не заборавимо, предаја Косова била представљана као његова одбрана, а протести због издаје као рушење државе и светле будућности грађана Србије.
Да се све то не би десило, већ данас, док још постоји Скупштина у којој могу да се чују и гласови који нису у потпуности под контролом Вучића, треба ићи у енергичан отпор. У институцијама система и ван њих. Режиму се не сме допустити да реализује нову фазу преваре која води ка губитку Косова, увођењу санкција Русији, жртвовању Републике Српске и уласку крње Србије у НАТО. Све то није ноћни кошмар, већ недвосмислени евроатлантски план.
Извор: Нови Стандард
