Пише: Владимир Димитријевић
Бранко Ћопић у својој причи „Млин поточар“ наводи како се његов деда Раде, кад му је умрла супруга, исповедао – млину у коме је млео жито:“Млин је, на примјер, за дједа одувијек био као неко мало светилиште до кога ваља, овда-онда, отпјешачити да се из његових дарежљивих руку прими брашно за „хљеб наш насушни дажд нам днес“. Тај добродушни сиједи старчић — чаробњак који живује у врбику понад воде, увијек будан — спреман је у свако доба да саслуша свачију муку. Можеш му се повјерити отворено и без зазора, као најрођенијем. Кад је умрла дједова баба, Милица, потиштени старац дуже времена налазио је себи разне послове све негдје подаље од куће, да је људима с очију. Крио је, у ствари, своју тугу, а већ на страну то што је мало и присрамотно да озбиљан човјек жали за женом. Та бар тога купуса има на избор, нуде ти га са свих страна. Баш у те чемерне дане дјед се највише насамотавао код нашег поредовничког млина. Сједи он тако на тврдој осунчаној ледини наспрам обијељена поточара, уздахне, а уздах се не чује, истог трена слије се с марљивим веселичастим зујањем жрвња и разиграна точка. Е, мој драги, тако ти је то. Била је покојница, право да се каже, свакаква, то ја најбоље знам. И попити је вољела, Бог јој душу простио, једном тако умало није кућу запалила. Па опет ми је жао, то само теби кажем. Жао добога. И опет уздах који ни сам дјед не чује нити га је чак и свјестан. Све је упила и однијела неуморна хука. Тјеши га млинчић како најбоље зна и може: одузима тузи глас, ућуткава је и заглушује. — Послушај ти, старино, мене, ја ћу теби казати ... И тако из дана у дан: дједове жалбе све су краће и безгласније, док се најзад не сведу само на мрмљања и потврдно климање главом. Прима старац утјеху и мири се са животом, с тугом, са својом самоћом.“
Тако је писао Бранко Ћопић о своме деди и његовом поштовању млина као храма, коме у својим мукама можеш и да се исповедиш, јер он пшеницу меље у брашно за хлеб насушни.
А ја памтим свог деду, Радомира Лучића из Кулиноваца код Чачка - колико је пута рекао да ћемо гладовати јер се у граду баца хлеб у контејнере. И нису дали, деда и баба, да се гази крушна мрва на дрвеном патосу.
А мој отац је јео зобени хлеб, од нерафинисаног брашна, и неслану коприву уз то. Кад ти неко купи сомун ( ретко, тако ретко ), у обе руке држиш по парче хлеба, па мислиш да је у једној руци хлеб, а у другој сир.
Све смо ми то заборавили.
А није требало заборављати, јер ко зна какво време иде, и ко зна хоће ли бити глади као некад.
Зато поново поштујмо хлеб. То поштовање ће нас вратити међу људе.
Више текстова Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
