Пише: Александар Дугин
Ако је у почетку то била специјална војна операција, сада је јасно да се Русија нашла у правом и тешком рату. Не само са Украјином – као режимом, а не као народом (отуда и почетни позив на политичку денацификацију), већ и са колективним Западом, тј. суштински са НАТО блоком (са изузетком посебне позиције Турске и Мађарске које настоје да остану неутралне у сукобу – остале земље Алијансе на овај или онај начин учествују у рату заједно са Украјином).
Ова година рата разбила је многе илузије које су имале све стране у сукобу.
Где је Запад погрешио?
Запад, који се надао ефикасности лавине санкција Русији и њеном скоро потпуном искључењу из оног дела светске економије, политике и дипломатије који контролишу САД и њени савезници, није успео. Руска привреда је пружила отпор, није било унутрашњих протеста и Путинова позиција не само да није ослабљена, већ ојачана. Није било могуће натерати Русију да прекине војну акцију, да не нападне војну и техничку инфраструктуру Украјине или да повуче своју одлуку о припајању нових ентитета; нити је дошло до устанка олигарха чија је имовина заплењена на Западу. Русија је преживела, иако је Запад озбиљно веровао да ће пасти.
Русија је од самог почетка сукоба, схвативши да се односи са Западом распадају, јасно и контрастно направила нагли заокрет ка незападним земљама – углавном Кини, Ирану, исламским државама, али и Индији, Латинској Америци и Африци. потврђујући своју одлучност да изгради мултиполарни свет. Делимично, Русија је, док је јачала свој суверенитет, то већ чинила у прошлости, али оклевајући, недоследно, непрестано се враћајући покушајима да се интегрише у глобални Запад. Сада се ова илузија коначно распршила и Москви не преостаје ништа друго него да се безглаво баци у изградњу мултиполарног светског поретка. Ово је већ дало неке резултате, али смо тек на почетку пута.
Планови Русије су се знатно променили
Међутим, није све ишло како је требало. Очигледно,план је био да се зада брз и смртоносан ударац Украјини, да се Кијев у јуришу порази и примора режим Зеленског на капитулацију, пре него Украјина нападне Донбас, а потом и Крим, што је Запад припремао под изговором деловања у складу са Минским споразумима и уз активну подршку глобалистичких елита – Сороша, Нуландове, самог Бајдена и његовог кабинета. План је тада био да се на власт доведе умерени политичар (као што је Медведчук) и почне обнављање односа са Западом (као после поновног уједињења са Кримом). Нису планиране никакве значајније економске, политичке или друштвене реформе. Све је требало да остане по старом.
Међутим, то уопште није био случај.После првих правих успеха, дошло је до грешака у стратешком планирању целе операције. Војска, елита и друштво нису били спремни за озбиљну конфронтацију, ни са украјинским режимом ни са колективним Западом. Офанзива је застала пред очајничким и жестоким отпором противника уз невиђену подршку војне машинерије НАТО-а. Кремљ вероватно није узео у обзир ни психолошку спремност украјинских нациста да се боре до последњег Украјинца, ни размере западне војне помоћи.
Штавише, није узео у обзир ефекте осмогодишње интензивне пропаганде, која је из дана у дан насилно усађивала русофобију и екстремни хистерични национализам у цело украјинско друштво. Док је 2014. огромна већина источне Украјине (Новоросије) и половина становништва централне Украјине били позитивно расположени према Русији, иако не тако радикално „за“ као становници Крима и Донбаса, до 2022. овај баланс се променио – ниво мржње према Русима је значајно порастао, а проруске симпатије су насилно угушене – често директном репресијом, насиљем, мучењем и премлаћивањем. У сваком случају, активне присталице Москве у Украјини постале су пасивне и застрашене, док су неодлучни стали на страну украјинског неонацизма, подстицан од Запада (из чисто прагматичних и геополитичких разлога).
Тек годину дана касније Москва је коначно схватила да ово није СВО, већ прави рат.
Украјина је била спремна
Украјина је била спремнија од било кога другог за руске акције , о чему је почело да се прича 2014. године, када Москва није имала ни најмању намеру да прошири сукоб и поновно уједињење са Кримом изгледало је довољно. Ако је кијевски режим био нечим изненађен, онда су то били војни неуспеси Русије који су уследили након почетних успеха. Ово је у великој мери подигло морал украјинског друштва, које је већ било прожето распрострањеном русофобијом и национализмом. Украјина је у неком тренутку одлучила да се озбиљно бори са Русијом до краја. Кијев је – с обзиром на грандиозну војну помоћ Запада – веровао у могућност победе и то је постало веома значајан фактор у украјинској психологији.
Једина ствар која је изненадила кијевски режим био је превентивни удар Москве, чију су спремност многи сматрали блефом. Украјина је планирала да започне војну акцију у Донбасу онако како се припремала, уверена да Москва неће прва напасти, али се кијевски режим такође темељно припремио да одбије вероватан напад, који ће у сваком случају уследити (нико није гајио илузије о ово). Осам година је непрекидно радила на јачању неколико одбрамбених линија у Донбасу, где су се очекивале главне битке.
Инструктори НАТО-а су припремили кохерентне и борбено спремне јединице, засићујући их најновијим техничким достигнућима. Запад није оклевао да поздрави формирање казнених неонацистичких формација које су се бавиле масовним терором усмереним против цивила у Донбасу и ту је руско напредовање било најтеже. Украјина је била спремна за рат управо зато што је хтела да га започне преко ноћи.
Москва је то, међутим, држала у тајности до самог краја, због чега друштво није сасвим спремно за оно што је уследило 24. фебруара 2022.
Руска либерална елита је држана као талац СВО
Али највеће изненађење од свих био је почетак СВО за руску прозападну либералну елиту. Уосталом, на индивидуалном и квазиинституционалном нивоу, они су били дубоко интегрисани у западни свет. Већина њих је чувала своју (понекад огромну) уштеђевину на Западу и била је активно укључена у трансакције хартијама од вредности и трговину акцијама. СВО је ову елиту ефективно довео у опасност од потпуне пропасти.
И у самој Русији, ову уобичајену праксу многи су схватили као издају националних интереса. Руски либерали, дакле, нису до последњег веровали да ће СМО почети, а када је и почео, почели су да броје дане до његовог завршетка. Претворивши се у дуг и дуготрајан рат са неизвесним исходом, СМО је био катастрофа за цео либерални сегмент владајуће класе.
До сада су неки чланови елите очајнички покушавали да зауставе рат (под било којим условима), али ни Путин, ни масе, ни Кијев, па чак ни Запад, који је приметио слабост Русије, нису некако заглибили у сукобу, и ићи ће до краја у својој уоченој дестабилизацији.
Флуктуирајући савезници и руска усамљеност
Верујем да су и пријатељи Русије донекле разочарани првом годином СВО. Многи су вероватно мислили да су њене војне способности толико значајне и добро калибрисане да је сукоб са Украјином требало да буде решен релативно лако. За многе је прелазак на мултиполарни свет већ изгледао неповратан и природан, а проблеми са којима се Русија сусрела на том путу вратили су све на проблематичнији и крвавији сценарио.
Чинило се да су западне либералне елите биле спремне да се озбиљно и очајнички боре за очување своје униполарне хегемоније, све до могућности рата пуног размера уз директно учешће НАТО-а, па чак и нуклеарног сукоба пуног размера. Кина, Индија, Турска и друге исламске земље, као и афричке и латиноамеричке државе свакако нису биле спремне за овакав развој догађаја. Једно је мирно приступити Русији, имплицитно јачајући њен суверенитет и градећи незападне (али не и антизападне!) регионалне и међурегионалне структуре. Сасвим је друго ући у чеони сукоб са Западом. Стога је, уз прећутну подршку заговорника мултиполаризма (а посебно уз пријатељску политику Кине, солидарност Ирана и неутралност Индије и Турске), Русија суштински остала сама у овом рату са Западом.
Све је то постало очигледно годину дана након почетка СВО.
УКРАЈИНСКА ВОЈСКА ЗАРОБЉЕНА У БАХМУТУ Између 2.500 и 12.000 војника препуштено Русима у Артјомовску
Извор: Печат
