Пише: Владимир Димитријевић

Шта се знало унапред 

Један од потписника ових редова је 24. фебруара 2023. дао изјаву агенцији Бета, најавивши шта ће се, на почетку Великог поста 2023, десити у Бриселу. Ево изјаве у целини.  

Професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, Зоран Чворовић, изјавио је данас да ће Србију у Бриселу 27. фебруара представљати уставом неовлашћени преговарач "који ће прихватљивост или неприхватљивост појединих клаузула споразума ценити из угла сопствених интереса".

Чворовић је агенцији Бета казао да, ако би председник Србије Александар Вучић прихватио француско-немачки споразум, "штета коју би тиме починио неуставни преговарач била би неизгладива и ненадокнадива".

"Ако би Вучић прихватио француско-немачки споразум, штета коју би тиме починио неуставни преговарач била би неизгладива и ненадокнадива, будући да према Бечкој конвенцији о уговорном праву споразуми које потпише шеф државе, председник Владе и министар иностраних послова међународно-правно обавезују државу и без одговарајућих пуномоћја ових лица", објаснио је професор.

По његовим речима, посматрано из угла уставног поретка Србије, евентуално прихватање француско-немачког споразума отворило би питање разрешења председника Републике због повреде Устава, "што је услов предвиђен чланом 118. Устава".

"Имајући у виду стање у Народној скупштини, може се с основаношћу претпоставити да би у случају повреде одредби Устава о Косову и Метохији последњу реч морали да дају грађани као носиоци суверености, јер Устав као гарант наших индивидуалних права и слобода, не сме остати без браниоца", истакао је Чворовић.

Чворовић сматра да ће на иницијативу Еворпске уније (ЕУ) у понедељак у Бриселу започети нова, а из угла очувања територијалне целовитости Србије, "по свему судећи, судбоносна етапа у преговорима Србије и тзв. Косова".

"Наиме, европски комесар Жозеф Борељ је потврдио да ће се 27. фебруара искључиво разговарати о француско-немачком предлогу споразума о нормализацији односа између Србије и тзв. Косова, а он садржи клаузуле чије би прихватање значило де јуре признање тзв. Републике Косово од стране Републике Србије. Такве су, пре свега, клаузуле о признању териоторијалног интегритета и суверенитета тзв. Републике Косово, о непротивљењу Србије да тзв. Косово постане члан међународних организација, о уређењу односа Републике Србије и тзв. Републике Косово на принципима Повеље УН који важе у односима независних држава и о признању 'државних' симбола и докумената тзв. Републике Косово", оценио је професор.
На питање како ће реаговати чланице ЕУ које нису признале независност Косова, Чворовић је рекао да би закључење споразума такве садржине био преломни моменат у процесу перфектуирања независности Косова.

"Такав споразум би био тумачен од стране пет чланица ЕУ и четири чланице НАТО, које до сада нису признале Косово, да се Србија сагласила да је тзв. Република Косово независна и суверена држава. То би омогућило тзв. Косову да постане члан НАТО и да добије званични статус кандидата за чланство у ЕУ", казао је он.

Упитан да ли председник Србије може да прихвати споразум који претходно није био тема Скупштине или Владе Србије, Чворовић каже да према Члану 123. Устава Србије, Влада, а не председник Републике, утврђује и води политику.
Казао је да председник Републике оличава државу у земљи и иностранству, али он није носилац активне власти, већ је то Влада.

"Уставна надлежност председника да представља Републику Србију у земљи и иностранству према ставу свих српских конституционалиста нема оператививно-извршни, већ искључиво репрезентативни карактер, а и тада је везана политичким ставовима и инструкцијама Владе", рекао је он.

Нагласио је да, пошто је систем власти у Србији организован на принципима парламентаризма, Влада може водити само ону политику за коју је добила подршку у Народној скупштини, а притом се парламентарна већина може залагати само за политику коју су странке парламентарне већине кандидовале у предизборним програмима и за коју су добиле већинску подршку бирача.

"Тако стоје ствари према Уставу Србије, а у стварности оне изгледају овако: ниједна странка садашње парламентарне већине није се у претходној предизборној кампањи заложила за де јуре признање тзв. Републике Косово, какво се предвиђа у француско-немачком предлогу споразума. Бројна испитивања јавног мњења показују да се тренутно преко 80 одсто грађана Србије противи даљој ерозији државне суверености Србије на Косову и Метохији и трајној ампутацији јужне српске покрајине, коју би донео француско-немачки споразум", казао је професор.

Истовремено, Народна скупштина Србије, додао је Чворовић, није усвојила преговарачку платформу у чијим оквирима би се кретала Влада Србије у преговорима с Косовом.

"Ови преговори дубоко задиру у питања државне суверености Србије на КиМ, а о питањима у вези с државном сувереношћу, према Члану 99. Устава, одлучује Народна скупштина (нпр. промена Устава, државних граница, одлучивање о рату и миру). Преговарачка позиција Владе Србије не само да би морала да буде утврђена у Народној скупштини, већ би према Члану 51. Устава, који гарантује право на истиниту, потпуну и благовремену обавештеност, с таквом преговарачком позицијом Србије морали да буду упознати сви њени грађани", објаснио је професор.

Уместо свега тога, Србију ће у Бриселу, истакао је Чворовић, представљати уставом неовлашћени преговарач, који ће прихватљивост или неприхватљивост појединих клаузула споразума у одсуству скупштинске преговарачког оквира цени из угла сопствених интереса.

"Тиме се још једном потврђује тачност тврдње из француске Декларације права човека и грађанина да друштво у којем нема поделе власти, нема устав, макар он и постојао као украс једног личног режима", закључио је професор Зоран Чворовић.(1)
Како је речено, тако се и збило.

Шта је орденоносац признао? 

Ко не разуме шта се у Бриселу збило, нека чита проф.др Дејана Мировића:“Александар Вучић је 27. фебруара 2023. године де јуре признао "Косово". Изјавом датом око 20. 15 часова по српском времену након састанка са Куртијем, Борељом и Лајчаком да пристаје на "имплементацију" француско-немачког плана, он је то недвосмислено урадио јер је основ тог плана, јасно и директно - признање територијалног интегритета Косова (више пута се истиче у тексту ).

Територијални интегритет је основно начело међународног јавног права, изнад права на самоопредељење и гарантовано је у Повељи УН (уставу међународне заједнице) и Завршном акту КЕБС који гарантује неповредивост граница у Европи.

Вучићева изјава о прихватању „имплементације“ француско - немачког плана је сада званичан став Србије, односно од вечери 27. фебруара обавезује Србију према члану 7 Бечке конвенције о уговорном праву и пресуди Сталног суда међународне правде у случају Ихелен када је Норвешка изгубила Гренланд због сличне изјаве њеног министра иностраних послова. Минимализовање овог чина, медијске доскочице типа “рекао је али није потписао“ и „прво ЗСО па онда све остало“и слична надриправна тумачења која треба да сакрију опортунизам у супростављању као и саучешништво у издаји, су већ виђени након Бриселског и Вашингтонског споразума који су имали катастрофалне последице у пракси.Оваква надриправна тумачења демантује Борељева изјава дата после Вучића да су се“ Курти и Вучић сложили око текста плана“.

Вучићева изјава од 27. фебруара о прихватању имплементације француско-немачког плана , није само кривично дело велеиздаје из члана 306 КЗ већ и задњи чин државног удара који је он започео 2013. закључивањем Бриселског споразума.Упркос члану 123 Устава,Закону о закључивању међународних уговора и Закону о спољним пословима ,Вучића нико никада није овластио да преговара о француско-немачком плану ,ни влада ни Народна скупштина. Он план није чак ни обелоданио Народној скупштини 2 -3 фебруара.

Такође у складу са општеприхваћеном дефиницијом Ханса Келзена свако мењање устава ван утрђене процедуре ( у Србији 2/3 већина у Народној скупштини и већина на референдуму ) је државни удар посебно када се ради о тако значајно промени као што је одрицање од 15 % територије.Зато је обавезујућа изјава Вучића о прихватању територијалног интегритета Косова или имплементације француско-немачког плана, не само велеиздаја већ и државни удар и означава црни дан у српској историји.
Да би апсурд и национална срамота били још већи, Вучић је ово урадио не због претњи санкцијама и ратом већ због личних разлога који су јасни свакоме ко прати транскрипте са суђења банди Беливука. Хапшења и физичка тортура над противницима француско-немачког плана као у случају Дејана Петра Златановића и Дамњана Кнежевића 15 фебруара као и забрана демонстрација против француско-немачког плана 24 фебруара, само показују да је постојао умишљај код Александра Вучића уочи извршења кривичних дела велеиздаје и државног удара почињењених 27. фебруара у Бриселу.“(2)

Тако Мировић. После његовог тумачења, наивчина се не може бити. Осим ако си Вучићев, плаћени наивчина.

„Шумске наивчине“

Немачка пропаганда, која је демонизовала Дражу и ЈВуО, после споразума између Рузвелта, Черчила и Стаљина, када је било јасно да ће краљ Петар и Дража бити пуштени низ воду, прозвала је четнике „шумским наивчинама“. Они су то, авај, били – из идеализма, верујући да ће краљ остати на трону, и да Тито никад неће ући у Бели двор. Зар је могуће, после свега што смо учинили за западне савезнике, да нас оставе на цедилу? 

Немачки окупатор је знао истину о Рузвелту и Черчилу, па се подсмевао „шумским наивчинама“. 

И данас међу нама има наивчина, што шумских ( идеалиста ), што од Вучића плаћених. Ових других је више, али се њима нећемо бавити. Бавићемо се овим првима, који су веровали да врх СПЦ не може бити пасиван кад је Вучићева издаја у питању: та издаја је почела од Бриселског споразума, а сада је само финализована. А издајник је, 2019, на прослави осамсто година аутокефалије СПЦ, добио орден Светог Саве из руке српског патријарха.

Шта кажу обавештени, а можда злонамерни? 

Наравно, Вучићевом одласку у Брисел претходила је прича првих међу једнакима о томе да у току Великог поста, онако побожно, крајње побожно, треба да се молимо за Косово и Метохију. Није било речи о томе да ће онај ко призна француско – немачки ( то јест, амерички ) план бити анатемисан јер се одрекао Свете Земље.  

Злонамерни тврде да је размишљање надлежних у мантији изгледало овако:“Како да га анатемишемо кад нам даје паре и има све наше досијее?“ И још, ти злонамерни, кажу:“Само ви постите, а Вучић ће Косово да прода, баш док ви постите. Он баш и воли испоснике који се подвизавају и тихују док он савија главу пред Борељом и Лајчаком и осталом НАТО бандом, и продаје оно за шта се, вековима, лила крв најбољих међу нама. Постите ви, а Лазар и Милош су ионако ућуткани, при чему носилац ордена Светог Саве не хаје за њихове мртве кости ( мада их, понекад, пропагандно помене ). А ми, који вас позивамо на пост, нећемо ништа да кажемо, јер је тримирје ( ми баш тада, кад је он у Бриселу, строго постимо, и тихујемо, много тихујемо ). И ако нас неко прозове, ми ћемо опет рећи да се никад нећемо одрећи Косова и Метохије. Али, Црква је, уосталом, одвојена од државе, не можемо да се мешамо, шта ми можемо Вучићу? ( Шта смо ми ту? Нека га народ уклони на изборима! Чему служе избори? )“

Прелазак на мекшу реторику

Пустимо сад злонамерне да буду злобни, чак и у посту, али ипак -  све је ово већ виђено. Рецимо, 2010. године, када је врх СПЦ обожавао Тадића и његове. Тада је власт послала питање Међународном суду правде да ли су Шиптари имали право да се отцепе од Србије.  

Александар Павић је писао:“Приликом беседе на свом устоличењу у Пећкој патријаршији, Његова светост патријарх српски гг. Иринеј се, када је реч о Косову и Метохији, обратио „моћним факторима света у чијим рукама је судбина Косова и Метохије“, упућујући „вапајни апел“ „да не огреше своју душу доношењем решења по питању статуса ове српске Јужне покрајине, којим би српски народ био лишен вековног права на своју постојбину“. Не одударају ли ове речи од јасног одређивања блаженопочившег патријарха Павла из 2005. године, да би „чин отимања КиМ од Србије ма колико био прикривен имао суштински карактер окупације“? Не могу ли се речи садашњег патријарха схватити као латентно легитимисање права „моћних фактора света“ да нас „лише нашег вековног права на своју постојбину“? Ако је чак, у тренутку слабости, државна власт можда (и то само можда) приморана да апелује на светске моћнике да буду нешто „нежнији у свом силовању и отимачини“, не би ли црквена јерархија ипак требало да се ограничи на „вапајни апел“ Свевишњем – а да светским моћницима једноставно саопшти истину да је оно што раде безакоње и „окупација“? Држава је сигурно дужна да употребљава дипломатски речник како би отупила оштрицу непријатељског напада или притиска, али није ли Црква позвана да сведочи Истину, колико год она деловала поражавајуће, узнемирујуће или, чак, шокантно? И неће ли неко тумачити овакво обраћање као знак да би се можда, не дај Боже, и сам врх Цркве повиновао, евентуално, још неповољнијој одлуци земаљских „моћника“ којима се обраћа, с обзиром на то да их је, апеловањем да нас „не лише наших права“, већ додатно легитимисао као „крајње инстанце“ у одлучивању о

будућности Јужне српске покрајине?“(3)

Тако то беше на устоличењу 2010. године.

Молебан кад му време није

А онда је служен и молебан за повољно мишљење Међународног суда – два сата пошто је то мишљење објављено. И о томе је писао Александар Павић:“Зашто се молебани сада заказују после „свршеног чина“, а не пре? Прво смо имали молебан за повољан исход Саветодавног мишљења Међународног суда правде о једностраном проглашењу независности Косова и Метохије. Читање пресуде је заказано за 22.7.2010. године у 15 часова, док је молебан за њен повољан исход заказан за два сата касније, то јест за 17 часова истог дана. Јасно је сада свима, што су објавила и средства јавног информисања, да је власт у Србији унапред била обавештена о неповољном исходу. Можда је тада у врху Цркве процењено да би било не само узалудно већ и деградирајуће, да се Црква јавно моли за нешто за шта се већ зна да се неће остварити. Но – шта смо добили тиме што је молебан одржан после готове чињенице, осим, опет, деградирања молитве друге врсте? И овде је више него очигледно да је политика умешала прсте у чисто црквену ствар, да су политички обзири утицали на време одржавања молитве, чак и по цену њеног обесмишљавања. Како се таква политизација самог црквено-литургијског живота може оправдати?“(3)

То је било 2010. Ко је знао шта је било, знао је и шта ће бити. Али, мноштво „шумских наивчина“ је остало да верује да нас они, политички молебанци и предбриселски тиховатељи, неће изневерити. Ваљда верују у Бога? Или ипак, како рече Ниче и остали злобници, праве се да верују у Бога, а верују само у полицију? 

О Додељивању ордена

Вучићу Бранковићу, који је 27. фебруара 2023. године коначно пао под клетву Лазареву, додељен је, четири године раније, орден Светог Саве првог реда. У образложењу пише, јасно и гласно, да су му заслуге огромне, просто заветне. „Председнику Србије је, како је речено, орден додељен за његову делатну љубав према мајци цркви, пожртвовано залагање за јединство српског народа и неуморну борбу за целовитост Србије, посебно за очување Косова и Метохије у њеним границама.“(4) 

Људи су молили и преклињали да се орден не додељује. Народни посланик са листе Двери, Хаџи Драган Весовић, тада је написао отворено писмо надлежнима:“Обраћамо Вам се због несрећне одлуке СА Синода да се поводом великог јубилеја наше свете помесне Цркве – осам векова аутокефалности, Александру Вучићу додели орден Светог Саве првог реда. При томе, не обраћамо Вам се као чланови политичке странке, већ као православни хришћани и чланови наше светосавске и светолазаревске Цркве, који се већ годинама уназад труде на пољу јавне одбране хришћанских и породичних вредности. Управо стога смо пред Богом и пред људима обавезни да дигнемо глас против тога да се орден са именом равноапостолног учитеља Срба додели најревноснијем покровитељу противпородичне и антихришћанске идеологије политичког хомосексуализма. Нико није посејао више братске омразе и деоба међу Србима, од Броза до данашњег дана, него особа којој ћете, часни оци, поводом осам векова наше црквене независности дати орден са именом највећег измиритеља међу Србима. Да ли је, часни оци, Александар Вучић заслужио орден Светога Саве тиме што нам је поручио да морамо као народ да се одрекнемо нашег светосавског и видовданског етоса и да уместо њега прихватимо протестантску етику? И најзад, „камење ће проговорити“, ако Вам, часни оци, синовски не завапимо: зар орден равноапостолног Саве Српског у руке оном који изнова понавља да је Косово више арнаутско него српско, оном који је толико пута поручио да је спреман да у форми „разграничења“ коначно изручи Косово и Метохију у руке албанских сепаратиста.
У време најљуће брозоморе, Свети Јустин Ћелијски је мученички исповедао и опомињао да се „Богу треба већма покоравати него људима“, те да је управо то „суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве.“

Ћелијски свети исповедник нас, часни оци, све упозорава да се „људима треба покоравати све док нису против Бога и Божијих закона. Но чим иступе против Бога и Његових закона, Црква им се мора одупрети и супротставити. Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто – издајство Цркве Христове.“

Страхујући од такве издаје и братских деоба и раскола синовски Вас молимо да Вашу одлуку преиспитате и исту повучете. Молимо се васкрслом Господу и равноапостолном Сави Српском да нас духовно укрепе да издржимо као народ на путу Христовом.“(5)
Вероватно су се, веле обавештени злобници, подсмевали Весовићу – он нити даје паре, нити има досијее оних са путером на глави и сликама у меморијама рачунара тајних служби ( или на флешевима, свеједно ).

Издао је Косово, коме треба ЗСО?  

Али је најчеститији био проф. др Мило Ломпар, који је одбио да говори на светосавској академији на којој је Архииздајнику уручиван орден Светог Саве.(5) Тиме је показао да је наш једини пут – не живети у лажи, баш онако како је рекао Солжењицин. Нико нема право на наивност када је Светиња у питању.  

Косово и Метохија су изнад свих нас, и ми их се никада нећемо одрећи. Клетва Лазарева пашће на све издајнике и њихове послушнике. И већ је пала, и тешка ће им бити и за живота и после смрти. Ко не верује, нека чита шта се дешавало и за мањи преступ Лазареве речи.(7) 

А ко верује, нека се бори!

И нека се више нико не прави наиван. 

Извор: Правда