„Данашња борба је у институцијама Босне и Херцеговине. Не смијемо дозволити да се оне руинирају. Морамо показати да смо на све начине спремни бранити институције Босне и Херцеговине, а ако оне падну, а имали смо то '92., морамо бити спремни бранити ову земљу и оружјем", изјавио је реис Кавазовић и нагласио да нико не треба имати илузије да ће Исламска заједница шутјети пред притисцима и пред плановима који би могли угрозити мир и суверенитет БиХ, те сигурност Бошњака.
Одговори су стигли са свих страна: Додик је био надахнут и по обичају, мирољубив, па је поручио са јавних мрежа: „Нека се реис склони из политике и наоружа љубављу“.
Још је, у коментару на Твитеру устврдио како се реис Кавазовић данас понаша попут покојног предсједника Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића, односно - да је и он, изгледа, „спреман жртвовати мир за БиХ“.
„Хусеин Кавазовић пријети сценаријем од прије 30 година касније. Реису Исламске заједнице у БиХ поручио бих да се склони из дворишта политике и наоружа љубављу, толеранцијом и лијепим ријечима", написо је Додик.
Предсједница Предсједништва БиХ Жељка Цвијановић, замјерила је Кавазовићу што након бројних ранијих "запаљивих изјава" сада "пријети оружјем"
Казала је и да институције државе БиХ нису власништво реиса ни само једног народа, него припадају свима.
Реисову изјаву, два дана послије, осудио је и Хрватски народни сабор (ХНС), на чијем је челу Драган Човић.
Из ове групације хрватских странака у БиХ, саопштењем су исказали "згражање над ратнохушкачким понашањем и запаљивом реториком вјерског лидера" и став да се тешко стечени мир у БиХ никад више не смије довести у питање.
Хрватске странке су гласно, позвале, тзв. међународну заједницу, као и бошњачке политичаре, позвали да осуди Кавазовићеву изјаву и да, коначно, јасно демонстрира своју подршку очувању стабилности и мира БиХ.
„У име свих оних који у Босни и Херцеговини не прижељкују нови рат, од Исламске заједнице захтијевамо хитну и јавну исприку поводом ратнохушкачког понашања властитог поглавара", стоји у саопштењу ХНС.
Да бар мало одвуче пажњу, из Сарајевске Вијећнице, загаламио је Жељко Комшић на Шмита, оптужујући га да уништава државу, њен Устав и мир...
То је у принципу тачно, али требало је то раније знати и рећи.
Јављали су се и други: а Конаковићев Хрват, ортодоксни Брезоња, зенички Бошњак и папак на челу Скупштине кантона, Дејан Ковачевић, затражио је мир у свијету и слободу и правду за вехабијско цвијеће на цјелој планети.
Тако је лутање династије Изетбеговић и породичних глумаца у другим народима, постало опште лутање, да би пут, на ком се излегла идеја о жртвовању „мира због суверености" постао пут цијелог, изгубљеног народа.
Мир је, једном али заувијек изгубљен у незрелој политици, чије наслијеђе збуњује савременике и актере збивања, због немогућности да се прецизно утврди гдје у овом злу почиње Бакир а престаје Алија и шта је у свему томе представљало било чији индивудалитет а шта удружену и заједничку, породичну или национална срамоту.
И шта ће ту данас Реис Кавазовић, кад је све јасно и коначно поражено?
Јер, Изетбеговићи су радикално промијенили лице Сарајева, а јавност и грађани су као прави заведени слијепци тражили кривце међу другим, по Бакировом тумачењу патриотизма. Медији су се, што од страха, што од корумпираности, трудили да несувисле реченице и пројекције Алије и његовог сина претворе у какву-такву платформу и политичку визију.
Мјењали су се људи и генерације, али слугански, полтронски и аферашки приступ домаћих, „босанских“ медија у Сарајеву, остао је сталан, носећи на себи печат издаје професије.
Да је тај приступ изолован и не тако чест, овакав ограничен, тешко би привукао било чију пажњу али… он је данас у Сарајеву медијско правило.
Он је начин на који Изетбеговићеви грађански и исламски фанатици тумаче и агресивно промовишу стварност већ четврт вијека. Ширећи мржњу и пријетњу, праве бесмислене паралеле и враћају земљу и народ у страхоте рата, да би мрзили друге и другачије а не њих.
За многе на Западу, босанско разметање побједом или жртвом, јунаштвом и страдањем, превазиђена је форма испољавања властитог групног идентитета и интереса.
Свака вјера и свака нација види ону другу као милитантну, прилично барбарску и фанатичну у својој религиозној ревности, одлучну да подјарми, превјери или искоријени другу и, отуда, као пријетњу и ометање испуњења Божије воље.
Њихово спорење се наставило задње три деценије. Припадност исламу, начин поимања своје вјере и њеног практицирања, био је посебан проблем у сложеним односима између сва три народа.
Мада се ислам у БиХ тумачи као аутохтона „европска верзија“ османског модела и Ханефијског мезхеба, коме треба модерна исламска реформа као одговор на изазове живота у хришћанском окружењу, чак и хоџе потврђују нужност евроатлантских интеграција и очито одобравају а понегђе и копирају, понашања западних друштава и држава у цјелини.
На жалост, њима још увијек није објављено да је Алија Изетбеговић давно умро.
У покушају да прикрију свој вјерски екстремизам, разни теоретичари који вире испод кишобрана давно формулисане политике СДА, чак и када раде за политичког противника, упорно покушавају, нарочито из привидног грађанског дискурса, тумачити међународне прилике и појаве.
Шта творци и носиоци те свијести могу да кажу о људима као субјектима слободе, који су игром случаја и сплетом историјских околности постали Бошњаци?!
Ништа, осим да фрустрирани због губитка власти и присилног одласка у опозицију, запјевају старе и провјерене, мржњом надахнуте „борбене пјесме“ као Кавазовић.
А истина је, да, без чврстог и поузданог партнерства са Србима и прихватања руке помирења из Београда и Бањалуке, уз одбацивање азијатске мржње, Бошњаци ће, и даље бити историјски и политички губитници, и у овој, најновијој епохи глобалних промјена.
Извор: fakti.org
