Пише: Владимир Димитријевић
О једној карти из 1993. године
На недавном скупу у Краљеву, одржаном у одбрану истине о Косову и Метохији, показао сам присутнима мапу из часописа „Погледи“, објављену у 130. броју 1993. године на насловној страни, са натписом „Србождерна географија“. Тамо се све јасно види, па мапу стављам читаоцима на увид. Нека и они увиде шта ћемо још видети ако се одрекнемо Видовдана. Јер, Видовдан је наш очињи вид којим не дајемо веру за вечеру, ни поштење за печење, ни крсте за масне прсте.
У уводнику за тај број „Погледа“, Милослав Самарџић, главни и одговорни уредник, записао је да је престало претварање НАТО Запада да се треба једнако понашати према свим зараћеним странама у бившој СФРЈ, и да се сада према Србима примењује само гола сила. То јест, по Самарџићу, како се увећава србофобна претња војском и санкцијама, смањује се, чак и сасвим неутемељени, „списак разлога за њихову примену“. Срби постају криви зато што су живи. Самарџић каже да нам моћници говоре:“Вама се можда чини да то није фер, али свет на то тако гледа“.
Уредник „Погледа“ истиче: “Ни у средњем веку није било такве неравнотеже снага на овом нивоу; никада судбина света није зависила од воље тако малог броја људи као што је то данас случај. Шачица ко зна каквих карактера сада може да одлучује о животу и смрти на буквално читавој Планети“.
Карта је Самарџићу достављена од стране руководства Републике Српске, а он свој увод завршава речима:“Нама нека је Бог у помоћи са свима њима, и одавде и отуда. А Бог ће помоћи ако буде имао коме, како је рекао Патријарх Павле у једном интервјуу нашем листу“.
Србождерна географија
У истом броју „Погледа“, у тексту који тумачи карту, објављеном под насловом „Србождерна географија“, Коља Бесаревић сведочи:“Између смањене Србијице и независне, мада такође осакаћене Црне Горе, простире се тренутно „клинички мртва“ држава Босна и Херцеговина, увећана за такозвани пут „зелене трансверзале“ – санџачки, пардон рашки простор. „Своје“ делове „рашчерупане Србије“ би, наравно, узели Шиптари, али и Мађари и Бугари, што се готово у длаку поклапа са међународним „хашким пројекцијама“ специјалних статуса за ове делове некадашње СФРЈ“.
Сетимо се да је карта објављена кад није изгледало да ће се све тако расплести: 1993. године Србија и Црна Гора су иста држава – СР Југославија, Српска Крајина још није пала, воде се борбе у Хрватској и Босни и Херцеговини, НАТО није бомбардовао Српску, нити је почео рат на Косову и Метохији, нити су Србија и Црна Гора под НАТО бомбама. Оваквих граница, какве су у „Погледима“ објављене, нема. Али, неко их је пројектовао. Шта „неко“? Зна се ко је –творци Новог поретка, којима НАТО и сличне гадости служе као оруђа у остварењу власти над човечанством. Они су давно решили да утамане Србе јер им се не уклапају у систем. Ко не верује, нека чита ноторног Дејвида Гомперта, из RAND корпорације – његов текст „Како поразити Србију“ објавио је Рокфелеров часопис „Спољни послови“ далеке 1994. године. Тамо пише: „Упоран економски и медијски рат против Србије мора после одређеног времена да обори београдски режим: омогући боље решење. Индустријски слом и упропашћени животни услови морају створити притисак за промене… Изолација и беда морају произвести демократску револуцију и довести на чело вође који желе да за Србе нађу место у друштву нација. Ми морамо бити спремни да Србију држимо у карантину све дотле док не буде искорењен вирус који она у себи носи“.(1)
Да, баш тако – ми смо вирус који треба искоренити.
Пројекција из 2002.
Године 2002. у Недељном телеграфу од 18. децембра појавио се текст извесног Дејана Берковића о плану Рокфелеровог, деценијама „завереничког“, Савета за иностране односе за Србију и Балкан до 2010. На основу документа, Берковић пише:„Kоначан статус Kосова требало би да буде решен до 2007, са или без промене граница, а Република Српска не може бити компензација Србији за губитак Kосова. Ратни злочинци морају бити ухапшени и осуђени, а „политичко-криминални синдикати“ (мафија) уништени. (…) Сви на Балкану, укључујући политичке елите, војску, вође јавног мњења и најширу јавност морају да признају и прихвате да будућност лежи у Европи. Kо то схвати биће подржан. Kо не схвати, биће маргинализован. (…) Међународну заједницу на Балкану водиће Европска унија, док ће ‘америчка компонента’ бити присутна у ‘робусној форми’
Kада је проглашена „независност Kосова“? Године 2008. Kо формално стоји иза плана да Србија призна НАТО шиптарску лажну државу? Француска и Немачка, главне државе ЕУ. Kо надзире Балкан помоћу оружане силе? Америчка империја. А Берковић је о томе писао 2002. године као о плану који треба да се заврши за осам година. И тамо је, такође јасно, писало да Република Српска не може бити компензација Србији за губитак Kосова и Метохије.
Екмечићеве опомене
Године 2011, академик Милорад Екмечић је јасно рекао да наше невоље не могу престати док се не промени светска равнотежа:“Ми смо за америчку политику остали народ који у себи носи опасан вирус. На састанку са Изетбеговићем, 30. августа 1994. године, Туђман је требало да испуни америчко упутство које је Изетбеговић, по повратку из Вашингтона, носио. Мора се стварати савез Хрвата и муслимана, јер Америка хоће „да ми одрадимо Србе на западном дијелу Балкана“, уколико неки мирни споразум са Русима не буде могућ. Туђман је био обавештен да у америчкој политици полазе од тога да кад би Срби били руски савезници, да би се обновио покрет отпора као у време прошлог Светског рата. За њих је партизански покрет био српски национални отпор, а ако би се обновио, онда не би било довољно сто хиљада америчких војника, него пола милиона. Србија никада не може до краја испунити америчке и западне захтеве за променама, јер су стратешка полазишта у подлози целог понашања још далеко и зависе од могућег рата са Русијом.“(2)
Све се испунило што је мудрац казао.
Шта је речено 1990. године?
Један од првих који су нас упозоравали да је судбина слонова, о којима еколошки Запад брине, боља од судбине нашег народа, био је историчар, књижевник и мисилиац из Орлеана, др Марко С. Марковић, који је у часопису „Хиландар“ о Васкрсу 1990. године, на страни 27, објавио и ово:“Кад неки Србин прочита све те новости, њему то постаје нелагодно, јер му се одмах учини да Срби не уживају привилегије слонова. И заиста, на први поглед, нема никакве међународне конвенције која би им обезбедила право животног опстанка на родном тлу, а специјално на Косову. Не постоје ни моћне организације за њихову заштиту, а још мање неко друштво за одбрану косовских Српкиња од силовања. Није се за Србе на Западу нашла чак ни нека позната глумица која би о њиховим недаћама држала конференције и давала изјаве преко радија и телевизије. Укратко, Срби су далеко заостали за слоновима. Из тога произлази да није по среди само некаква њихова суревњивост према слоновима већ нешто много теже и дубље.
Наравно, не треба претеривати. Будимо објективни. Ослонимо се искључиво на статистике и чињенице. Видели смо да ће афрички слонови ишчезнути са лица земље кроз пет година, уколико се њихово истребљивање настави по данашњем ритму, а познато је да се данас уништава просечно 104.000 слонова годишње. Примени ли се исто мерило на косовске Србе – да се зна да их се од 1966. до 1988. године са Косова иселило 220.000, тј. око 10.000 годишње (по НИН-у од 25. 9. 1988) – значи да ће Косово бити потпуно и коначно очишћено од Срба између 2010. и 2020. године. Другим речима, мора се признати да слонови ипак ишчезавају брже од Срба. Тим поводом нам се може приговорити и то да ми поредимо неупоредиво, зато што се слонови тамане, док се Срби само приморавају да напусте своја огњишта и, под тим условом им се поклања живот. Међутим, постоји не само исељавање него и физичко уништавање Срба на Косову, само што те статистике до сада нису биле изнете на јавност. А затим, ако Срби и даље остану без заштите у свету, може их још пре 2010. године задесити нека нова епидемија убрзаних геноцида, по угледу на оне из 1941-1945. године, па би им се, у том случају, затро траг и на Косову и ван Косова.
Према томе, ма колико то чудно изгледало, први корак ка побољшању српске међународне ситуације састојао би се у изједначавању права српског народа са правима афричких слонова. Јер ако се Запад у својој племенитости затрчао толико да Права Човека и грађанина проширује и на животиње, било би ипак неправедно кад би се слоновима поклонила већа права него људима. Ми тражимо да нас међународне установе и стране државе поштују бар колико и угрожене животињске врсте. За сада прво то и толико. А о једнакости српских права са правима других народа спорићемо касније: „Доста је сваком дану зла свога“.“
Још једном: ово је писано 1990. године.
И шта ћемо сад?
Србима неће помоћи одрицање од Косова и Метохије, јер после тога ће се наставити свођење наше земље на Београдски пашалук, у коме ће владати Хоминтерна и Гејстапо. Ми смо народ који је, од НАТО Империје, осуђен на смрт, и који, само да би опстао, мора да уложи невиђене напоре. Али, то је једини пут. Иначе ћемо заиста нестати. Јер, сатанисти који воде игру поступају као у Орвеловој антитутопији: О` Брајен каже Винстону Смиту да ће бити стрељан, али тек кад заволи Великог Брата. Јер ако га убију док мрзи Великог Брата, опет је Смит победио. Прави циљ Запада је да се одрекнемо Косова и Завета, и да нас онда побију.
Али, неће моћи.
Године 2008, на скупу поводом НАТО отимања наше Свете Земље, у свом родном Чачку сам рекао:“А Косово је неодузимљиво. Косово је цар Лазар, који зна да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“. Косово је Бошко Југовић, који се „не би повратио, ни из руке крсташ барјак дао, да му Царе поклони Крушевац“, јер је пошао „за крст часни крвцу прољевати и за вјеру с браћом умријети“. Косово је и Милош Обилић, који ће на „лијеп Видов данак“ показати „ко је вјера, а ко је невјера“. Косово је и Мајка Југовића, што је тврда срца била и чија је душа, као голубица, прхнула у небо од неизрецивог бола. И Косовка девојка је Косово, јер вечно носи хлеб и вино нашим рањеницима. И Свети Пајсије и Авакум су Косово, јер су, пред набијање на колац, знали да „нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов радује се смрти“, јер је смрт васкрсењем побеђена. Косово је и Милан Ракић, српски конзул у Приштини и четник у јединицама војводе Вука, који 1912. учествује у ослобођењу Газиместана и слуша своју песму у којој је отаџбини обећавао „да ће, неозарен старог ореола сјајем“, дати живот за њу. Косово је и Никола Тесла, који Aмериканцима с поносом описује Видовдан 1389. као епопеју већу од оне у Термопилском кланцу. Косово је и Јован Цвијић, који о Србима с Косова говори као о крепким старинцима, свесним наше немањићке славе. Косово је и Надежда Петровић, сликарка, која не само да је повела Коло српских сестара, него је и сарађивала са славним комитом Лазаром Кујунџићем и била добровољац у Балканском рату 1912. Косово је и Милош Црњански, који је писао о „снази липљанског звона“, и Иво Андрић, који је писао о Његошу као трагичном јунаку косовске мисли. Косово су и браћа Настасијевић, и толики други песници и прегаоци у области културе, тог саборног памћења народа. Јер „у рату овом који сећање брише“, култура је оружје јаче од тенка и пушке. Сви смо ми Косово у оној мери у којој смо свесни речи видовитог косовског заветника, ловћенског орла, Петра II Петровића: „Што на веру праву не похули што се не хће у ланац везати, то се збјежа у ове планине, да гинемо и крв прољевамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету свободу“.“
Петнаест година касније, говорим то исто.
Србождери, не бојимо се ни ваших бомби, ни ваших мапа! И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама, како вам је поручио Алекса Шантић, у име свих нас. И наши гробови, утемељени у живоносном Гробу Христовом, из кога блиста васкрсење, живљи су од свих ваших телесина, које вучете по овој планети ка потоњој трулежи, мислећи да сте свемоћни и да вас ништа не може зауставити!
Ми смо Христови, и са Христом, Коме је Лазар принео све нас на жртву, победићемо. Зато се никад нећемо одрећи Косова и Метохије. И зато сте ви већ поражени.
Извор: Искра
