Пише: Срђан Гарчевић, оснивач Натшел Тајмса
Преваре су део политике, а посебно међународне политике, од давнина. Заиста, једна од најупечатљивијих прича у историји – прича о тројанском коњу – врти се око привидне мировне понуде, која је на крају постала изузетно ефикасна и смртоносна смицалица. Не само да су Стари Грци славили њихову превару која им је помогла да коначно буду бољи од Тројанце, већ су и човека који га је смислио – Одисеја – високо ценили управо због његовог лукавства које му је више пута спасавало живот.
Вероватно није случајно да је чувена досетка, „у љубави и рату све поштено“, која се приписује енглеском писцу Џону Лајлију, настала током експанзије енглеске моћи у елизабетанско доба, која је донекле коришћена због многих дипломатских и војних финти, које су на крају учиниле „Албион“ озлоглашеним по непоштовању споразума.
Иако је модерно жалити се на превару и лицемерје у међународним односима, такође је помало заморни и на крају слепо за реалност политике.
Истина, улози су често превисоки, понекад егзистенцијални, да би се странке заиста обавезале да одустану од неке користи коју имају. Тако је историја пуна договора који никада нису имали за циљ да буду поштовани, већ су служили да се купи време, ублажи одређени неизбежни процес или једноставно обмане.
Недавно је Ангела Меркел рекла да споразуми из Минска између Украјине и Русије никада нису требали да се поштују, јер су она и други западни лидери сматрали да свако упориште које Русија може имати у Украјини представља егзистенцијалну претњу западном поретку.
Слично томе, многи споразуми између Београда и Приштине, односно српске владе и разних присталица отцепљења Приштине, имају сличну флексибилну природу као и они.
Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених Нација којом је окончана агресија НАТО-а на Србију 1999. године, на пример, предвиђа да српске снаге могу да се врате на територију Kосова и Метохије нешто што су Западна штампа и дипломате недавно третирали као потпуно нечувено. Још хитније, у овом тренутку, Заједница српских општина предвиђена Бриселским споразумом пре десет година, још није формирана. И поред бројних изјава западних сила, де факто спонзора приштинске владе, како врше притисак на приштинске власти за решење.
Мада свакако неправедно, било је и за очекивати: зашто давати уступке који вас боле и који су веома непопуларни међу албанским становништвом (чији је главни узрок побуне против Србије 1990-их било управо смањење мањинских права, али скрећем са теме), посебно када нема великих трошкова за одустајање од споразума?
Намерно спровођење закона – или потрага за сукобом наизглед легалним средствима – дуго је била тема у међународној политици, па чак и у економији, где је Ха Џун Чанг, корејски економиста, славно оптужио богате нације да „померају мердевине“ за развитак сиромашних нација. Још злогласније, немачки правник Kарл Шмит је у „Kонцепту политичког“ био веома неповерљив према било каквим глобалним политичким аранжманима, па чак и идејама „праведног рата“, јер их је видео као начин да се најмоћнији заштите против почетничких снага. Ова идеја је природни наставак његовог виђења политике као вођене „разликом пријатељ-непријатељ“: поента је да једна страна егзистенцијалног сукоба на крају побеђује, а друга губи.
Међутим, чини се да има смисла везати сопствене руке када сте моћни. Прво, свет је постајао све више међузависан и начини уништавања непријатеља постали су мање сигурни, не само из времена Хомера и Лајла, већ и од времена када су објављена најпознатија дела Kарла Шмита, па чак и Ха Џун Чанга. Велике силе имају различите начине да натерају становништво својих ривала да пати, не само кроз претњу нуклеарног уништења, већ и кроз нарушавање ланаца снабдевања, па чак и кључне инфраструктуре. Ова сазнања су мотивисала хладноратовски поредак и чини се да су поново у центру пажње са ратом у Украјини који прети да учини свет хаотичнијим, или заиста непостојећим.
Штавише, има смисла да се велика сила посматра као кредибилан противник споразумима. У недавном чланку за Форејн Полиси, Стивен М. Волт, професор међународних односа на Универзитету Харвард, упозорио је да САД можда пуцају себи у ногу избегавајући улогу неутралног посредника у глобалним споровима и превише подржавајући своје традиционалне савезнике. Он види недавне преговоре између Саудијске Арабије и Ирана уз посредовање Kине, као пример да су САД по страни од великих глобалних дешавања због своје пристрасности у глобалним питањима.
Општији подстицај за моћ ка одржавању неког реда над хаосом долази из књиге Дејвида Kилкулена из 2013. „Из планина“ која анализира успехе урбаних герилаца против утврђених и моћнијих државних снага. Док је велики део књиге фокусиран на војна питања, најважнији закључак је да свако ко жели да контролише одређену организацију – било да се ради о уличној банди или заједници држава – мора не само да буде довољно претећи, чак и бруталан , против ривала, али и да нуде стабилност онима који поштују њихову владавину и правила. Промењиво, егоцентрично понашање хегемона, било да је шеф криминала или супер-сила, отвара простор конкурентима да креирају и понуде стабилнији поредак.
Закључујући из овога, један од извора западне меке моћи након пада Варшавског пакта била је способност да се пројектује слика предвидљивог и стабилног „међународног поретка заснованог на правилима“ (иако са много очигледних пропуста, као у случају распада Југославије).
Заиста, практична корист од спровођења правила чак и када су у супротности са вашим интересом је вероватно мотивација иза српског концепта „чојства“. Угрубо дефинисано као способност одбране других од себе, поседовање врлине „чојства“ сматрало се пресудним за сваку истакнуту личност, а посебно за владара. Овај концепт је присутан у неким од најпознатијих српских епских песама, као што су „Урош и Мрњавчевићи“, у којима митски Марко Kраљевић, идеалан јунак, одлучује да не помогне сопственом оцу и стричевима (а на крају и себи) у спору против ослабљеног ривала, али да подржи правду иако га то може повредити.
На крају песме, Марко Kраљевић је и проклет и благословен од супротстављених страна у спору. Ипак, он је препознат као на страни божанске правде. У том смислу, он завршава као нека врста анти-Одисеја, кога су можда хвалили његови рођаци, али је завршио страшно проклет од божанских сила због својих лукавстава.
Извор: Косово онлајн
