Пише: Џевад Галијашевић

Хоџе: Чувари мржње међу народима, србофобије и психозе рата

Шта се дешава са Исламском заједницом БиХ и да ли су неке хоџе добиле овласт да вређају све око себе и је ли наступ бијесних хоџа, тек посљедица пораза на изборима, губитка власти и одласка у опозицију? Тачније: је ли Исламска заједница ипак само вјерска подружница СДА?

ПАСЈАЛУК, БАЛИЛУК И СРБОФОБИЈА:

У начелу, познати конфесионални политички системи, се заснивају на једној религији и функционални су кад им држава гарантује вјерска овлаштења. Ови системи су репресивни према вјерским разликама, негирају њихово постојање и забрањују њихово практиковање. Тај приступ је данас доминантан у исламским земљама због одсуства традиције и праксе одвојености јавне власти од религије. Формално-правна ситуација није нужно једини показатељ правог степена вјерског угњетавања и у великој мјери зависи од политичких и друштвених фактора. 
Када нема одвојености вјерских од институција за провођенње државних прописа, не постоји ни простор за вјерску различитост и коегзистенцију па радикални ислам, исламизам и исламисти - присвајају за себе право позивања на државу и Куран, оправдавајући актуелни политички и вјерски терор. Говорећи о вјерским државама, као да говоримо о оном дијелу Босне и Херцеговине на коме, сами живе и суверено одлучују муслимани, Бошњаци, на коме је, уз подршку западних намјесника, Бакир Изетбеговић прво изједначио себе и СДА са државом, радикални ислам са патриотизмом и државном идеологијом, а хоџе са службеницима те државе. Хоџама је Бакир дао „урнек“, (матрицу, мустру) агресивног дјеловања, па су хоџе подивљале и кренуле у прави напад на Републику Српску, Србију и Милорада Додика 
Истина је, да се у наводно секуларној држави БиХ, формирала нова стварност, у којој  терор радикалних хоџа, поприма забрињавајуће димензије и изопачену медијску слику одбране државе Босне. 

Иако сваки терор па и овај актуелни у БиХ, почиње као вјерски проблем он временом постаје безбједносна и цивилизацијска трагедија, о којој јавност шути, зато што је ријеч о вјерској заједници и њеним пословима.

А шта су то земаљски послови вјерских заједница, поготово Исламске заједнице БиХ без активног политичког дјеловања. 

Погрешно схваћена слобода у Исламу да се вјера, вјештачки не одваја од јавних послова, права и политике, покренула је неке сумануте хоџе да одбаце вјерску мисију, да одбаце обавезе и задатке а постану тумачи политичких интереса у којима се штитећи једну странку, и једног човјека, најпознатијег сина у земљи, хоџе упорно и бахато свађају са Србима, Хрватима и муслиманима вјерницима, које претходно, та гамад испод ахмедије, налијепи етикетама националне и вјерске издаје.

Одувјек су недоучене и радикалне хоџе служиле као вјерска подршка свакој диктатури у Босни, свим ратовима и злочинима почињеним у те  сврхе. Од дјеловања Хамзе Орловића познатог као Хамза Бали Бошњак, његовог вјешања 6.6.1577. и осветничког убиства Мехмед Паше Соколовића у његово име од стране његовог сљедбеника; до другог свјетског рата и !3. СС Брдске дивизије „Ханџар“, Хусејна Ђозе, те на крају Алије Изетбеговића и његових хоџа попут Мустафе Церића и Хасана Ченгића те отворене подршке Ал каиди, Ал Нусри и ИСИЛ/ДАЕШ-у. Ал Фатих ал Хасанеин им је био при руци да преко Беча, купује и продаје оружије и скупља арапску садаку, са којом ће послије отварати банке и микро-кредитне организације. Много је хоџа, који су радили свашта али се „својом вјером“, Исламом, уопште бавили нису. 
Грандиозна идеја искрене покорности и преданости Богу; мира са другима и мира са собом, за многе хоџе била је карта за улогу друштвених паразита, који есенцију друштва троше у мржњи и сукобима.

И данашња политички наглашена саопштења Исламске заједнице, лажне вијести да се „Исламска конференција“ бавила Републиком српском и осудила је, говори о лажи и незнању: прво не постоји више Исламска конференција, него „Организација исламске сарадње“, а друго, није та организација ни у кулоарима поменула нити бавила са БиХ и са Српском.

Дакле, не дешава се нешто ново у вези са радом Исламске заједнице и њених подивљалих хоџа, него је стари манир конспиративног рада и подршке СДА замјењен отвореним деструктивним наступом. 

Уосталом, од раније су квази хоџе шапутале, у неким приватним, политичким џамијама, о злим Србима и Хрватима и штетном дјеловању Србије и Хрватске у БиХ. Након осјећаја пропадања, губитка власти и одласка у опозицију, хоџе су помјериле границе, па сада нападају и вјернике, муслимане које прљаво вређају и  „текфире“: зову Србима.

Тако су хоџе, покренуле унутрашњи сукоб међу Бошњацима, који ће Американцима и Британцима, омогућити, да коначно, уклоне наслијеђе Алије Изетбеговића са јавне сцене, а с њим склоне и Младе муслимане, Алијиног сина Бакира и њихову малигну, политичку организазију– СДА? 

ФЕКАЛИЈЕ ИСПОД АХМЕДИЈЕ

Први напад Бакирове параполитичке структуре у Исламској заједници, Муслиманске браће и паравојних хоџа, покренут је против грађанске опције и побједничких странака „осморке/шесторке“ у суштини „тројке“ а затим се усмјерио све бошњаке, муслимане, који су подржали тај грађански савез и супроставили се разорној и злокобној политици, која већ тридесет година, на своме путу, само гомила жртве и сиротињу.
Није ту ријеч о правим хоџама, него о исиловско-бинладеновској канализицији под ахмедијом, који су вјерски садржај „хутбе“ у џамији претворили у параду неонацистичких и радикално-исамских прича у којима суде људима, бесједе о небу, земљи и политици, увијек, из угла српске кривице. Зло и куга, коју шире из џамије, сав бијес и мржња која са Исламом нема везе, увијек је своје оправдање тражила у њиховом примитивном, радикално-исламиском односу спрам Срба. Те хоџе није требало препознавати: сами су се откривали, као поносне, лајаве будале који смисао свога лавежа и види у домету и броју људи који га чују.

Неке хоџе, попут Хасана Ченгића, Салема Шабића и сличних, оставили су занат хоџе и отишли у трговину, набавке и војну логистику, када су схватили да тамо има више новца и да су боље плаћени, него што је „драги Бог“ био спреман плаћати њихове услуге, „својих службеника“. Неки су оставили Исламску заједницу па попут Адила Османовића и Сакиба Софтића, и отишли у политику јер и „Бакир боље плаћа него Бог“.

Углавном, репрезентативног смећа под ахмедијама није мањкало. Показало се то и када се огласио из Козарца, имам Амир Махић, иначе  магистар вјере и мржње. Наставило се сличним магистром, имамом Али Пашине џамије Мухамедом Хафизовићем, кога његове  џематлије зову, од миља: „Слино“. Што ће рећи бало или балија. Хафизовић и Махић су вјерно слиједили Бакиров урнек (матрицу, мустру), па је Махић напао Светог Саву и све Србе а Хафизовић у неонацистичком, службеном гласилу Исламске заједнице „Препород“, 17.марта, посветио цијелу страну, Др. Дарку Танасковићу  и свим Србима на планети, Републици Српској и Србији, демонстрирајући мржњу и србофобију. 
При томе је, овај СДА темплар, увукао у причу и понеког муслимана, називајући га „српским чедом“. Тај шљам и морални отпад, копилан  под ахмедијом је родом из Сребренице, па вјерује да може причати лажи колико жели, поготово о Србима и рату, у коме балави балија, није ни учествовао и о коме не зна ништа што би му било корисно, те би се требао распитати код часних људи, поштених у миру и рату- са великим искуством. 

Уосталом, није било тајне, већ очито јавни став, да многи муслимани, упорно и јасно, избјегавају се бавити криминалом под кровом Исламске заједнице. Мишљење које је превладавало, је да су послови хоџе у комуникацији са народом врло сложени и тешки, те да Исламска заједница не би требала бити предмет медијских коментара и јавне, цивилне критике.

Зато је мало тко, на било који начин, подржао Фатмира Алиспахића и његову емисију „Дефтер хефте“ у раскринкавању корупције и лоповлука под кровом Исламске заједнице, искрено вјерујући да је то кровна институција народа у његовом ослонцу на Бога и божанску етику.

Али није... Саме су хоџе пожељеле свједочити о себи и својој приватној прћији од које су направили и џамију и цијелу Исламску заједницу. 
Јер који разлог може постојати, којим би се објаснило понашање Махића у његовом нападу на православно хришћанство и Светосавље?
Шта може бити логично у расправи једног радикалноог хоџе који је захваљујући поријеклу из Сребренице пролетио кроз Гази Хусрев бегову медресу, Факултет Исламских наука и постдипломски студиј, до звања магистра, па да осјети потребу, да расправља неке теме, са једним од највећих, живих интелектуалаца на Балкану какав је  Проф.Др. Дарко Танасковић? Шта то Мухамед Хафизовић има да поручи или објасни Дарку Танасковићу, осим да као бијесан пас СДА политике и Алијиног наслијеђа лаје на Србе, Србију, Републику Српску и да прича о рату.
На крају, сав тај бијес испод ахмедије је посљедица страха због губитка моћи и коначног одласка на сметљиште политичких односа. 

Остале текстове Џевада Галијашевића погледајте ОВДЕ.

Извор: Правда