Пише: Владимир Димитријевић

ОХРИДСКИ ЕПИЛОГ

За мене је Охрид светлост. Три пута сам боравио на Охриду, и то је једини град у коме бих, поред родног места, могао да живим у радости, јер је он, велики кнез свију вароши, мистичко срце Балкана, светиња над светињама православног хришћанства, лепота које се душа не може наситити... Свака стопа тамо је свештена... Док се путује ка Охриду, и док се, са обе страна пута, виде шиптарске заставице окачене по бандерама, и многобројна знамења оних истих који су и Србе на Косову и Метохији гонили и гоне са свете земље, човека боли и срце и глава; али, кад угледаш Охридско језеро, сав те бол и мука од тешке историје и тмурне садашњости прођу, и око ти заблиста оним чудесним љескањем охридских вода, каквог нема нигде на свету... Не знаш чему више да појеш: да ли црквици Светог Еразма, од древности поштованој због великог чудотворца из четвртог века, када се Охрид звао Лихнида? Да ли остацима древне базилике из доба Византије, онде, понад обновљеног храма у коме почивају мошти Светог Климента Охридског? (Каква је то базилика била! Какав мозаик! Па она крстионица, где је мозаична слика јеленова жедних Воде Живе, Која је Христос!) А сам храм Светог Климента, за време Турака претворен у џамију, где сада почивају мошти великог Божјег угодника, који ту основа први словенски универзитет за просвећење светлошћу Христовом целога Балкана! Много је лепа обновљена црква, где је благо у светим Климентовим моштима...Богородица Перивлепта, задужбина Милутина краља, са оном фреском Успења Мајке Божје од које застаје дах... Па толике иконе, изложене у музеју, пред којима се мољаху побожнији од нас, и добијаху велику благодат небеску... А Богородица Болничка и Свети Никола Болнички, задужбине Душанове (ту има једна фреска свадбе у Кани Галилејској, сама срж светиње брака и породице)?... О Светој Софији, Госпођи над госпођама, шта човек да каже? О Светом Јовану Канео, који се наднео над Охридско језеро, па му нешто шапуће у име Бога, Творца тог најлепшег језера на свету, шта рећи? (И коме, у ово доба кад је мобилни телефон бог људима овог света, занетим созерцањем свог сићушног по значају, а надувеног до пуцања, „ја“? Коме рећи у доба које не може да схвати тиховатељску лепоту Светог Јована Канео, него се одушевљава, онако варварски, брзим аутомобилима и још бржим моторима?)... О Светом Науму и тамошњој красоти белогривог Дрима не смем ни да покушавам да говорим... Само знам да испод  камене плоче у цркви бдије срце Светог Наума, и слуша нас кад му причамо; и знам да је водица Свете Петке из оне капелице чудотворна... Све је на Охриду: и Византија, и Бугарска, и Србија, и Маћедонија наша, свесловесна и свесловенска...    

ЗАШТО БАШ ОХРИД? 

У том светом граду се преговарало о томе да се Србија одрекне Косова и Метохије.  Македонци се се већ одрекли себе, и добили „државу“ у којој их има толико да ће ускоро постати део Велике Албаније. Зато је ту, баш ту, требало сломити Србију преко љигавог пузавца на њеном челу, губавом од ријалитија и стомакољубља. 

И десило се, наравно. Ништа  није потписано. Али, и договор урбаног момка из Кариота са Синедрионом ишао је без потписа. И спроведен је пољупцем. Пре но што је одведен на Голготу, Сина Човечијег је пољубио ученик.

Александар Вучић ништа није потписао, али је све издао. Као прави издајник. 

Јер, да је био другосрбијанац, он не би био издајник, пошто другосрбијанци никад нису говорили да су родољуби. Али, Александар Вучић је целу своју политичку каријеру изградио на лажи о патриотизму који га обузима кад год се бави јавним пословима.
Није потписао ништа, а издао је све. 

На Охриду, у граду чији је архетип био Небески Јерусалим, а у који је издајник Србије доведен да коначно, у име својих поданика, изда Христа и цара Лазара. 

Зато не смемо бити његови поданици.

ВЛАДИКА ОХРИДСКИ О КОСОВСКОМ ЗАВЕТУ

Године 1939, о петстопедесетогодишњици Косовске битке, Николај Велимировић пише да „ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има српски народ, нема Косово“ . Битка за Цариград 1453, у којој је јуначки пао Константин Једанаести, последњи ромејски цар ( по мајци Јелени, од србског  рода Драгаша ) јесте     била херојска, али је доживљена као пораз, и није се  уздигла до оних висина на којима стоји Лазарев бој за Царство Небеско. Зашто је Косово тако велико? Зато што, по Николају, „цео један оружан хришћански народ, као један оружан хришћански мученик, покоран промисаоној вољи Свевидећег, прима горчину смрти, и то не као горчину, него као свеживотворни лек. /.../ У историји хришћанских народа нема познатог случаја да цела једна војска, цео један оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и оде у смрт за веру своју. НЕ У СМРТ САМОУБИЛАЧКУ НЕГО У СМРТ ХЕРОЈСКУ ( подвукао В. Д. )/.../Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми бисмо данас били велики народ. Баш нас је Косово учинило велкиким народом. Оно је наша народна Голгота али, у исто време, и наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српскога народа. Дало нам је галерију витеза вере, поштења и пожртвовања, које несумњиво више вреди од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово. Греше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпео пораз, претрпео га је велики господин Вук Бранковић, а не кнез Лазар. Ко жртвује свој живот у једној борби за истину и правду Божју, жртвовао је највеће што је имао и могао, и – победио је/.../А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека  благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; чистилиште савести свих поколења до краја времена“.    

Зато се нико, никад, никако није смео одрећи Косова и Метохије. Али, Вучић се одрекао. И ставио печат на уништење Србије.

ПЕЧАТ САТАНИН 

Правник др Исак Давидов, разочаран после митинга након кога су ухапшени Златановић и Кнежевић, бележи шта је до сада урадио ултраиздајник Вучић:“О урушавању институција је толико пута било говора да то није потребно поновљати. Скупштину, која представља народ и једну грану власти, Издајник је оскрнавио и сасвим обесмислио. Судску власт и њене експоненте је до краја подјармио, једне застрашивањем а једне подмићивањем. Тако је радио и у другим сегментима друштва. Јавни дискурс и медије је тако упропастио и загадио да се може говорити само о мери укуса односно неукусности која се у томе испољава. Ушао је у тал са навијачима, који у модерном друштву спектакла нису небитан чинилац. У исто време је са криминалцима закључио уговор који је, као и доктор Фауст, потписао капљицом крви. Више не сматрам да је вредно труда говорити о интелектуалцима, прецизније о такозваној националној интелигенцији, јер је јасније него што је подневна светлост да су од најгоре иловаче направљени./.../ Док је то радио Издајник није пропуштао да контаминира све што у српској култури има и најмању вредност. Идеју родољубља је на најгаднији начин компромитовао и омрзао народу. На Мирослављевом јеванђељу се клео на издају, одустајање од националних интереса је трампио за измишљени Дан заставе, растакање српства је замазивао имагинарним српским светом. Очигледно је да његово разарно деловање не циља само садашњост:  Издајник претендује да залуђени народ духовно осакати и трајно онеспособи за потенцијално ускрснуће у будућности. Укратко, попљувао је и запишао све што је вредно и узвишено.

Преглед жалосног стања у којем се налазимо завршавам тако што ће камен из Давидове пастирске торбице полетети право на Српску православну цркву. Једино у чему се Патријарх српски и његови епископи угледају на Христа јесте трпељивост у допуштању да им И(з)род удара приушке, да их запљувава и да им се руга пецкајући их трском по глави. У свим осталим плодовима којима је родио овај сој лицемера и окречених гробова осети се квасац фарисејски и наука оних који су Христа разапели.“(1)

Издаја на Охриду је, дакле, само плод једног дуготрајног процеса, који је Слободан Антонић својевремено назвао „вихором од смећа“. Вучић је од Србије направио духовну, моралну и материјалну депонију. 

ШТА И КАКО ДАЉЕ? 

Борба против овог режима веома је тешка, зато што није реч о режиму, него о блату, а његов челник је Пенивајз из романа Стивена Кинга, многооблично, протејско зло из наших ноћних мора, које нам долази у часовима опуштања и доколице да нас поведе у пропаст и смрт. Зли кловн: то је ствар која нам се десила. С њим нема расправе, убеђивања, измене аргумената. Ти кажеш:“Продао си Косово!“ Он каже:“Твом деди је смрдело из уста“. А онда блатолики и блатоусти из његових медија седам дана причају како је твом деди смрдело из уста, и сви забораве како је Пенивајз продао Косово. Овај режим, који превазилази сатиру ( сетимо се како су 2020. представници власти штрајковали глађу против опозиције(1), понављајући тиме садржаје „Топ листе надреалиста“!) заузео је сва места и ућуткао све институције. И увек спрема нове чупоглавце из својих кутија препуних зла. Ево, могу да се кладим да ће се ових дана појавити нека нова партија, која окупља радо виђене јутјубере, и њихова главна идеја ће бити:“Вучић јесте издао, али не верујте државотворној опозицији! Не верујте никоме!“ А ако не верујеш никоме, остајеш у пасивном стању, и Пенивајз и даље игра игре свог јудинског циркуса. И тај исти Пенивајз ће, гурајући у први план своје чупоглавце, наставити да шолапи и тртља како је вашем и мом деди смрдело из уста. И да, наравно, није ништа потписао. 

НЕ ОДУСТАТИ ОД ИСТИНЕ

Ипак, никако се не сме одустајати од истине, коју је изврсно формулисао правник др Горан Ђорђевић: „Сваки народ има своје успоне и падове, и своје дефинишуће тренутке. Није први, нити последњи пут да трпимо тешке поразе. То је карактеристика сваког историјског народа. Подсетимо се: 1690.година, цео народ креће преко Саве и Дунава, у непознато. У том тренутку, немерљива катастрофа. 1813.година, након пропасти устанка народ стављен је под огањ и мач. 1915.година и Албанска голгота. 1941.године, априлска катастрофа. 1995.године – пад Крајине, крај једне историје. Али нити један од ових пораза није као пораз из марта 2023.године. Штавише, и пад Републике Српске Крајине 1995.године, (насупрот очигледној издаји) у односу на Охрид 2023. године, делује као херојски чин. Мартовска издаја 2023.године, несумњиво да представља срамоту какву нисмо доживели у историји. Пред очима целог света, добровољно и самозадовољно одричемо се једног дела територије, одустајући од државе. Убудуће, свако интонирање химне, полагање заклетве државних органа или официра добија истински карикатуралне размере.

Признање тзв. Републике Косово је најсвеобухватније питање нашег доба. Кроз ово признање, рефлектују се све кризе нашег друштва. И личне и колективне. Социјалне, економске, геополитичке и демократске. Зато остварење овог плана нужно води у тоталитаризам. Не постоји могућност да се овај процес води на демократски начин. Предуслов овог процеса био је претварање државе у симулакрум. У симулакруму је најлакша владавина тоталитаризма и страха. Суспензија правног поретка нужно води суспензији људских права. Отуд и хашшење новинара за „државни удар“, отуд парламент који је претворен у баруштину, отуд и Уставни суд који се плаши своје сенке. Процес признања сецесије државне територије, спроводиће се даљим безакоњем и поништавањем свих људских права. Отприлике као процес удаљавања Брозове ФНР Југославије од претње са истока. Страх, кредити, „земља дембелија“ и Голи Оток.

Пристајањем на прихватање независности тзв. Косова, односно одрицањем од суверенитета, територије и у крајњој линији, од историје, неће се сачувати ни мир, ни достојанство, ни слобода нашег народа. Озбиљнија претња од оне садржане у јаловим изговорима и ћутању лежи у распрострањеној притворности и кукавичлуку да се текући процеси препознају и да се њима супротстави. Сувишно је и постављати питање: Шта ће бити даље? Будуће догађаје, дочекујемо у самртном ропцу. Без државе. То је узнемиријућа чињеница. Нико није заштићен, нити слободан. Враћамо се на нови почетак. А нови почетак је као и сваки крај – неограничен.“(3)

Ка новом почетку, под стегом кнеза Лазара и Обилића, са Христом у срцу и светим прецима пред собом. И то је пут српске војске ( а сви смо српска војска ): данас као и онда. Јер другог пута нема.     

УПУТНИЦЕ: 
1.https://praskozorje.net/isak-davidov-savrseni-zlocin/
2. www.slobodnaevropa.org/a/30605282.html
3. https://praskozorje.net/goran-v-djordjevic-priznanje-kosova-poslednje-poglavlje/

Остале текстове Владимира Димитријевића погледајте ОВДЕ.

Извор: Правда