Пише: Џевад Галијашевић
СИНОВИ УДБЕ И АЛИЈЕ:
Селимоски је био први демократски изабрани поглавар ИЗ-а у Југославији (1990. године), и њен задњи Реис.
У посљедњем интервјуу, који је дао медијима из БиХ, прије двадесет година, на сарајевској Федералној телевизији, у политичком магазину „60.минута“, на директно питање новинара Дамира Калетовића: „Шта мислите гдје је мјесто Исламских заједница. Је ли стриктно повучена линија вјера на једној страни политика на другој или се то испреплиће“, Јакуб Селимоски је одговорио:
„То је проблем. Муслимани бивше Југославије очигледно, политичка мјерила и демократска мјерила не умију да прихвате у њиховој пуноћи. Не можемо да направимо разлику између вјерске и политичке дјелатности. Политичке структуре формирају политички амбијент, у који се између осталог политички укључује и Исламска заједница. Лично мислим, да вјерска заједница не треба предводити или наметати, политичке иницијативе, и не би смјела политички да даје политизоване декларације о одређеним стварима“.
Колико је актуелна ова тема „исламска заједница у политици“ потврдило се ових дана када су два, млада и напаћена магистра са ахмедијом, злоупотребили Исламску заједницу и свој положај имама у Козарцу и Сарајеву.
Прво је Амир Махић, у хутби вјерницима, „објаснио“ улогу српског народа у историји, православље и у оквиру њега светосавље да би завршио са плотуном мржње испаљеним на Растка Немањића прво као реформатора и просвјетитеља а затим и као Светог Саве и вјерског вође.
Горки окус понижења због извињења на које је био присиљен и неискреног кајања, због произвољних и увредљивих оцијена, покушао је спрати његов „сапатник“, родом из Сребренице, имам Али пашине џамије у Сарајеву, Мухамед Хафизовић. Овај патетични радикал, покушао је кроз критику, једног текста Проф. Др. Дарка Танасковића образложити Махићеве антисрпске небулозе. Успут нас је подсјетио на страдање Козарца у коме Махић столује шаљући, ту кукавичку, сублиминалну поруку о властитој посебности и страдању. Јер ако је Махић убијен једном, Хафизовић је у Сребреници убијен бар пет пута.
На исти начин, као хоџа Хафизовић је, познати малинар из Сребренице, Фикрет Хоџић наступуио у трговачко-медицинским пословима када је купујући „респираторчиће“ вриједне 500.000 конвертибилних марака, из буџета муслиманско-хрватске Федерације заграбио 10 милиона и још 500.000. Али, ко има право помињати лоповлуке „Сребрне малине“ и агресивни, тугаљиви радикализам хоџе Хафизовића, кад они долазе са тог „светог страдалничког мјеста“. Као да је страдање њихова својина уочава се да, дисциплинирање Срба је завршен процес и да је Сребреница постала згодан феномен за дисциплинирање и непослушних муслимана.
Хафизовић, тај хоџа без морала и памети, ушљиви политички згубидан, писаће о догађајима које не разумије и о времену о коме не зна ништа да би „демаскирао“ српску националну идеју и објаснио лажну интелектуалну природу појединаца. У јаловим покушајима да примитивној свјетини која га слиједи протумачи највеће тајне прошлости и будућности, не заборавља своју основну мисију: да врати СДА на власт. Да принц исламизма Бакир, настави владати, јер је то отац Алија, по свим божијим законима, оставио своме сину.
Цијела та суморна истина, садржана је у изјави Реиса Селимоског као пророчанство и тужни ламент над судбином Ислама, након Југославије. Истина је да Селимоски, никада није смијењен са дужности. Већ је дјелећи судбину државе, судском одлуком, најнижег судског нивоа у Сарајеву, забрањен рад и постојање Исламске заједнице СФРЈ. То што та вјерска заједница није уопште основана у Сарајеву, него у Београду, за СДА судије, није било битно .
Формирање нове Исламске заједнице БиХ и годишњица забране рада Исламске заједнице СФРЈ представљају срамни јубилеј које нико не жели славити или помињати.
Све је то познато и већ виђено, баш као одлука власти Независне државе Хрватске, од 11. априла 1941. само дан након проглашења НДХ, када је указом Анте Павелића забрањен рад Исламској заједници Југославије и утемељена „Ел Хидаје“ Исламску заједницу НДХ.
Алија Изетбеговић је вратио точак историје педесет година уназад и усташком цвијећу, Младим муслиманима, вратио Исламску заједницу одузету „усташком цвијећу“, након пораза у рату. Коначном рушењу, ИЗ-а Југославије, претходила је подјела Исламска заједница БиХ, на двије оштро супротстављене стране по питању тзв. Покрета имама.
Лидер „Покрета имама“ Салих Чолаковић, био је и кандидат за Мешихат ИЗ-а у БиХ, Хрватској и Словенији а насупрот њега био је „Алијин муслиман“ Сенахид Бристрић. На Сабору је, тајним гласањем (18:12) изабран Чолаковић. Одређене структуре унутар ИЗ-а су се противиле избору Чолаковића, а сам Алија Изетбеговић, због пораза „његових пулена у ИЗ-у“, најавио је обрачун са цјелом Исламском заједницом.
Наиме, СДА-у, Исламска заједница је требала као инструмент власти, а да то постане, било је неопходно промијенити организациону структуру ИЗ-а, и на њено чело довести „послушника“, припадника СДА.
Што је СДА и успјела урадити. Након распада Југославије и ратова деведесетих, Исламска заједница је постала привјесак и најважнији инструмент Алијине странке и његовог политичког лудила и фанатизма.
Сутра на Правди читајте наставак…
Остале текстове Џевада Галијашевића погледајте ОВДЕ.
Извор: Правда
