НАТО је 24. марта 1999. године у 19:45 часова почео ваздушне нападе и агресију на војне циљеве у СРЈ, да би се касније ваздушни удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири…
„Агресија НАТО пакта на Савезну Републику Југославију изведена је у специфичним геополитичким околностима, када је Америка била на врхунцу моћи и када је колективни запад преко НАТО а и ЕУ могао да учини шта год је хтео у међународним односима, а да буквално нико није могао да им стане на „пут“ и да се супротстави и да угрози њихове националне интересе, сматра Ковач.
На нашу несрећу, ми смо у том периоду управо били ти који су се нашли на путу њихових геостратешких интереса ка истоку Европе и постали смо мета једне агресивне силе какав је НАТО пакт“, наглашава генерал мајор.
Он додаје да се НАТО после хладног рата наметао као сила Запада, са намером да се допадне свету као глобална сила, и да кад год буде „потребно свету“ да интервенише и решава „проблеме“ које политика Запада није могла да успостави.
„Ми смо се тада нашли у прилици да нисмо могли на адекватан начин да решимо ту оружану побуну која је из тероризма прерасла у један шири покрет на простору КиМ, а тај покрет је свесрдно помаган са Запада, опструисан и планиран у сваком погледу. Морамо се сетити тог периода када је током 1998. године дошло до такозване револуције у самој Албанији и велики грађански протести када су војни магацини буквално постали мета организованих банди које су оружје пребацивале на простор КиМ. На то је Запад благонаклоно гледао, није се противио таквим поступцима и такво стање је трајало дуго, подсетимо се сукоба наших безбедоносних снага, граничних или пограничних јединица са њиховим организованим бандама УЧК које су биле на обуци у Албанији и организовано пребацивале оружје на КИМ за оружану побуну.
Обавештајне службе Запада су потхрањивале тај процес, потпомагале прерастање терористичког покрета у оружану побуну на простору КиМ, јер су кроз политичке притиске на власт СРЈ и саму Србију утицале на то да снаге безбедности не могу да делују у пуном замаху, забрањивали су излазак јединица војске из касарни, полицијске снаге и њихово деловање приказивали као дејство против ненаоружаног албанског народа. Било је тада многих перфидија, па и сам Рачак, који су узети као формалан повод НАТО агресију.“ наводи и пподсећа генерал мајор Ковач.
НАТО агресију на нашу земљу извршило је 19 најмоћнијих земаља Запада.
„Оно што људи често заборављају је да се тој агресији придружила и Албанија, са свим својим снагама, а њена војска је учествовала првенствено у копненом делу агресије у току рата, да су њене обавештајне службе заједно са УЧК радиле све да придобију симпатије Запада за тај покрет и да увуку НАТО пакт у оружану агресију и нажаост, у томе су успели.“ додаје он.
Ипак, мета није била само територија покрајине Косова и Метохије.
„Није мета била само КиМ, него цела Србија, делимично и Црна Гора, при чему је Црна Гора већ од половине априла престала да постоји као мета НАТО пакта јер је исказана и тада сервилност Мила Ђукановића одласком на договоре и преговоре са представницима НАТО-а на Јадрану на простору Хрватске. Тада је, вероватно, дато и обећање од Запада да ће подржати Црну Гору у процесу раздруживања са Србијом, што се накнадно и десило
Ток НАТО агресије
Број цивилних жртава у НАТО бомбардовању Савезне Републике Југославије још увек није прецизно утврђен. Најчешће се говори о бројци између 2000 и 4000 цивила.
„И данас се са великом тугом сећамо људи који су дали своје животе за одбрану СРЈ на простору целе државе, а првенствено оних снага које су се бориле у самом граничном појасу где су имале непосредни борбени контакт са снагама УЧК, албанском војском и специјалним јединицама Запада.
Подсетимо се, Запад је на простору КиМ организовао различите перфидије ради медијске дискредитације и тадашње државе и њеног руководства и народа уопште на простору СРЈ, где је организовано масовно исељавање албанског становништва са КиМ, под плаштом прогона, како би се свету приказало да снаге војске и полиције протерују недужан албански народ, а кампови су већ били припремљени у Македонији, на простору Албаније (где је по сценарију исељено 700.000 људи по њиховим тадашњим бројкама). То је давало њима легитимитет да настава бесомучно бомбардовање по самој унутрашњости Србије“, каже Ковач и додаје:
„Сетимо се мостова у Новом Саду, бомбардовања различитих државних објеката у самом Београду, Владиних институција, Министарства одбране, Ггенералштаба, све су то мучне слике од којих неке и данас видимо пред својим очима када шетамо центром Београда, они и дан данас сведоче као споменици тог времена.“
Наставак започетог
„Сви знамо под којим условима се агресија завршила, није се пристало на капитулацију, није се пристало на искључење Косова и Метохије из састава Републике Србије.
Сада јасно видимо да је КиМ било стратешки интерес првенствено Америке да обједини један простор на југоистоку Европе где ће јефтино базирати своје снаге. Ништа од тога се ни у наредне 24 године није променило. Америка не одустаје од тог циља, она је Албанце изабрала као народ и Албанију као државу за стратешког савезника, јер по геостратешкој позицији могу да делују у различитим правцима, како према Блиском Истоку, тако и према Кавказу, према црноморском региону, према Руској Федерацији.“ наводи Ковач.
„Данас се поново сусрећемо са тим да управо Америка преко НАТО-а и преко ЕУ врши притисак на званичну Србију да се под различитим формама споразума одрекне тог дела територије.
Све оно што данас имамо на сцени, манипулације са такозваним Европским предлогом споразума, па анексом у Охриду, ми видимо да се од стране Запада изиграва жеља народа Србије, а ми знамо да народ не жели нити ЕУ нити европски пут под условом одрцања дела своје изворне, националне терирорије КиМ, због идентитета.“ додаје он.
Суштински разлози САД у иницирању споразума
Ковач истиче да споразум који се Србији нуди није француско – немачки предлог, већ њима дат предлог од стране Америке како би ЕУ наводно испреговарала са Србијом ради даљих интеграција Србије у ЕУ и да јој то постане услов за даље интеграције.
„Ниједно од ова два питања не би прошло тест воље народа на неком референдуму, знамо да у огромном проценту народ јесте за очување КиМ у саставу Србије и ако се то веже са КиМ, у огромном проценту, око 90 посто не би ишло у ЕУ по цену одрицања од КиМ. У Србији, после толико деценија условљавања и омаловажавања, народ је прозрео шта је то ЕУ, једно крило НАТО пакта, инструмент Америке и да у тој унији нит су суверени народи нит су суверене државе и можемо бити сигурни да, ако буде цена да се одрекнемо Косова и Метохије, после 24 године од НАТО агресије, народ то неће допустити без обзира какав став о томе имала власт!“
„Велика“ Албанија
Генерал Ковач истиче да Америка не тражи признање такозваног Косова у УН, јер зна да то не може да се деси због Кине и Русије, без обзира на став Србије, не тражи Америка да формално признамо Косово као државу, али Америка тражи и условљава ЕУ да потпише споразум како би се Косово примило у НАТО!
„Косово, као лажна држава, јесте чедо НАТО пакта и она им је као таква потребна ради изградње пројекта „Велике Албаније“.
Америка има три базе, у Албанији поморску за специјалне снаге, ваздухопловну, још и Бондстил им је ту на дохват руке, комуникација и инфраструктура које су урађене иду у прилог стварању предуслова за маневар снага на овом простору југоистока Европе и мислим да ће Америка и даље радити на развоју и подршци ове идеје „Велике Албаније“ у наредном периоду, а чиниће у безбедносном смислу проблеме и Македонији и Црној Гори у односу на просторе који су већински насељени Албанцима.
Идеја такозване „Велике Албаније“ рођена је на простору КиМ, па једноставно мора на том простору и да умре и нестане, само је питање околкности и услова под којим ће се и када то десити.“ закључује Ковач.
Извор: ИН4С
